ГРОБ У ТИРАНИ ПОТВРДА ТЕРОРА НАД СРБИМА: Епископ Серафим (Јовановић) убијен јер је одбио да владичанство потчини Албанцима

На гробљу Туфина у Тирани на парцели 13 налази се споменик са уклесаним натписом „Овде почивају кости … Серафима призренског који је умро 13. јануара 1945.“. Три тачкице означавају изгребану реч „епископ“, а она открива да ту почива владика рашко-призренски Серафим (Јовановић) који је 13. јануара 1945. преминуо у главном граду Албаније.

Званична, албанска, верзија гласи да је покопан „уз све почасти и по православним обичајима, како епископима доликује“, иако је забележено да је био одевен у позајмљену одежду и да српском свештенству пристиглом из Призрена није допуштено да га обуче у његову одору. То скривање указује на основаност прича да је владика убијен немилосрдним батинањем.

Претпоставља се да је владика Серафим интерниран у Тирану да би прихватио да Епископију рашко-призренску Српске православне цркве потчини Албанској православној цркви, а да га је упорно одбијање одовело у смрт. Од краја Другог светског рата трају узалудни покушаји сродника епископа Серафима да преместе његове земне остатке у Србију.

„Прво је то покушавала моја бака Роса Станимировић, рођена Јовановић. Као рођена сестра епископа Серафима она је желела да његове земне остатке сахрани у Србији, да почива у својој земљи. Није успела у тим настојањима, па су завет преузели моји мајка и отац, а сада и ја. Знамо да његов гроб постоји, али никада нисмо били у Тирани и нисмо га видели“ – испричала нам је Мирјана Поповић, унука Росе, рођене сестре владике Серафима.

Причу да је он у Тирани „уживао све почасти“ демантује његове биографија у капиталном делу „Српски јерарси од 9. до 20. века“ коју је написао блаженопочивши епископ Сава Шумадијски: „Умро је 13. јануара 1945. у Тирани, где су га интернирале окупационе власти, а сахрањен на православном гробљу у Тирани“, написао је добро обавештени владика Сава, чиме је прецизно описао Серафимов статус заробљеника.

О некаквом указивању почасти српском епископу није било ни говора током окупације Косова и Метохије од 1941. до 1945, када се Епархија рашко-призренска простирала на три подручја. Највећи део припао је Албанији под италијанском окупацијом, а два мања немачкој окупационој територији Србији и пронацистичкој Бугарској.

План италијанских и њима подређених албанских фашиста у протекторату „Велика Албанија“ био је да Албанска православна црква преузме јурисдикцију над целом Епархијом рашко-призренском, чији су владика Серафим и његово свештенство колико су год могли помагали српском народу.

– Са дела територије који је припао Албанији, скоро једна трећина српског становништва је емигрирала у Црну Гору и Србију. Преостало српско становништво живело је у великој беди, особито у градовима. Црквена општина у Призрену учинила је много на ублажавању беде прикупљањем прилога и дељењем помоћи сиротињи у новцу и огреву. Свештена лица су премлаћивана и излагана најгорим понижавањима, хапшена, прогоњена и убијана.

Новости