Како је могућа Босна после Сребренице

У прошлу суботу на истом месту поставили смо реторичко питање „како је била могућа Босна после Јасеновца, Доње Градине, Пребиловаца”. Овогодишња комеморација у Поточарима подстакла ме да проширим питања: „Како је могућа Босна после Сребренице?”

Међународна комисија за Сребреницу, светски експерти за Холокауст, правна наука и здрав разум јесу утврдили да су пресуде Хашког суда неосноване и са становишта дефиниције геноцида и са становишта чињеница о масовном злочину. Међутим, бошњачки народ је листом и даље непоколебљиво уверен да се геноцид догодио. Јесте, такође, да већина њих и не зна шта значи реч геноцид, сем да је то нешто најстрашније што захтева и највећу казну, па су у патосу невине жртве пренебрегли чињеницу да су изгубили рат који су сами политички изазвали, чак и додали још 11 геноцида за које су махом окривили Србе.

Уосталом, већ Бадинтерова комисија потврдила је валидност референдума против воље једног од три конститутивна народа и признала резултат иако је био испод прописане две трећине изашлих. За време антисрпске хистерије, коју су из својих разлога потпалили и распирили западни медији, муслимански лобисти и осокољени српски непријатељи из два светска рата, извршена је и ревизија историје. Хашки трибунал је изрекао три пресуде доживотне робије због одговорности за геноцид (Крстић, Караџић, Младић). У финишу, кад је антисрпско расположење почело да јењава, колективни Запад је једва успео да прогура и резолуцију о геноциду у Генералној скупштини УН. Бошњаци су упркос свему били револтирани благим пресудама Хашког трибунала и мањинском подршком резолуцији о Сребреници у ГС УН, а још од в. п. Инцка добили су закон по којем могу кривично да гоне сваког ко негира, релативизује или само преиспитује овај „геноцид”.

Масовни злочин нису ни опростили ни заборавили, па сада више неће ни Срби њима непоредиво масовније. Присећају се и обележавају бројна српска стратишта у Крајини, у Подрињу, у Источној Херцеговини по два три-пута месечно, а Меморијални центар РС шири на Менхетну истину о српским жртвама. Бошњаци опет сваког лета проширују мезарје у Поточарима, четири, пет, осам, десет хиљада жртава… Дакле, после Јасеновца и Сребренице, БиХ је двоструко немогућа држава, и за Србе и за Бошњаке. Како је онда, после Јасеновца, Доње Градине, Пребиловаца, али и Сребренице, могућа заједничка држава? Ко би нормалан пожелео да дели заједнички стан са својим џелатом? А то што је комунистичка власт одлучила да БиХ постане република у ФНРЈ, а западни протекторат да БиХ постане суверена држава, може да буде, ал’ не мора да значи. Односно, може да значи једино уставно и међународно признату фикцију, вечито недовршену, осетљиву на спољне утицаје, хронично на ивици распада, трајно нефункционалну. Андрић пише о „танкој граници између љубави и мржње”, о две страсти које истовремено коегзистирају у души босанског човека.

„Припадници трију главних вера се мрзе међусобно, од рођења па до смрти, безумно и дубоко, преносећи ту мржњу и на загробни свет који замишљају као своју славу и победу, а пораз и срамоту комшије иноверца. Рађају се, расту и умиру у тој мржњи, тој стварно физичкој одвратности према суседу друге вере, често им и цео век прође а да им се не пружи прилика да ту мржњу испоље у свој њеној сили и страхоти; али кад год се поводом неког крупног догађаја поколеба устаљени ред ствари и разум и закон буду суспендовани за неколико сати или неколико дана, онда се та руља, односно један њен део, нашавши најпосле ваљан повод, излива на ову варош, познату иначе због своје углађене љубазности у друштвеном животу и слатке речи у говору. Тада све оне дуго задржаване мржње и притајене жеље за рушењем и насиљем, које су дотле владале осећањима и мислима, избију на површину и, као пламен који је дуго тражио и најпосле добио хране, загосподаре улицама, и пљују, уједају, ломе, све док их нека сила, јача од њих, не сузбије или док не сагоре и малакшу саме од свог беса. Затим се повлаче, као шакали подвијена репа, у душе, куће и улице, где опет живе годинама притајене, избијајући само у злим погледима, ружним узречицама и опсценим покретима…”

О ендемској мржњи босанских људи три верозакона Андрић је писао у Писму из 1926, и у романима „Травничка хроника” и „Госпођица” речима својих књижевних ликова. Међутим, о комшијској љубави, на другој страни танке линије која дели те две страсти, писао је врло мало, готово ништа. Биће да је и није било много. Нешто о пријатељству локалног попа и хоџе у роману „На Дрини ћуприја” и љубави између Ћамила и Гркиње у „Проклетој авлији”. Али његово превлађујуће слово о мржњи није, видимо, било везано посебно ни за муслимане ни за хришћане.

Нити треба да се Бошњаци враћају својој исконској вери, а ни да се Срби зову именом топонима на којем живе, него да се због Јасеновца и Сребренице државно разграниче, да се ни Јасеновац ни Сребреница не би понављали. Највећа тековина минулог грађанског рата јесте у томе што су обостраним етничким чишћењем настале границе ентитета и кантона, па их је сада лако подебљати увођењем граничара, цариника, рампи. Довољно је одлуком Председништва БиХ, Парламентарне скупштине или одговарајућим одлукама РС и ФБиХ, унутрашње административне границе претворити у државне и готов посао. У Српској су власти говориле да већ имају припремљену документацију, разрађене уставне, законске и подзаконске акте.

Хрвати једва чекају. Као што су Срби тешко преболели југословенство, и Бошњацима би требала шок-терапија против босанства. То би им помогло да узроке својих проблема престану да траже у Бањалуци и Грудама, у Београду и Загребу и нађу их у муслиманском Сарајеву; да престану да мењају имена свог народа и свог језика; да измишљају своју етногенезу и своју историју; да симулирају европејство, мултикултурализам, грађанизам. Своји на своме могли би да буду шта год хоће; да тугују за пустим турским; сањају шеријатску државу; да проширују мезарје у Поточарима, откривају нове геноциде над добрим Бошњанима, да мрзе хришћане оба верозакона, да не крију да више саосећају са истоверном браћом по свету него с комшијама, да исказују толеранцију за исламски тероризам. Да се помире са собом.

„Фатална карактеристика босанске мржње и јесте у томе што босански човек није свестан мржње која живи у њему, што зазире од њеног анализирања, и – мрзи сваког ко покуша да то учини”, пише Андрић и опет „босанског човјека” не дели на православног Србина, Хрвата католика и муслимана Бошњака. Најбољи познавалац босанског менталитета у којем има толико контрадикторног, парадоксалног, нерационалног и ирационалног показао је да босанску енигму не може да објасни ни наука ни политика, колико може да разуме уметност.

Више пута сам и током најгорих година рата у Босни седео са избеглим сународницима и сваки је имао неког пријатеља Муслимана кога је издвајао из групе другонационалних непријатеља и клео се у њега да се није ништа променио. А онда би га неко од присутних неким новим податком с терена демантовао. Расправа се завршавала са „Сви су они исти!”, а знам да је и код Муслимана и Хрвата било сличних расправа с идентичним закључком: „Сви су они исти.” У чему су исти? У томе што се сви међусобно мрзе. Испада да су једино у мржњи јединствени, а њихова љубав је фатална за све. Осцилира на танкој граници, од „углађене љубазности у друштвеном животу и слатке речи у говору”, до „злих погледа, ружних узречица и опсцених покрета”, што су само прологомене и епилози крвопролића у наставцима. Три пута по четири године, два светска и један грађански. Мало ли је за закључак да је за све најбоље да се физички удаље.

Уколико међународна заједница, ма шта то данас значило, заиста искрено хоће нешто да учини за мирну и стабилну Босну, а да не буде што једнима ваља, другима не ваља, онда је то да им помогне да се мирно разиђу у три државе. Ако им Доња Градина, Пребиловци, Козара, као и Сребреница и друга страдања нису довољни аргументи да је Босна немогућа држава, онда једино да човек посумња да им треба још јача аргументација у новим жртвама.

Ненад Кецмановић/Политика