Смак свет још није, али смак човечанства се већ десио!

0

Весна Веизовић

„Два пут сам обишао кварт, срео 200 људи и ниједно људско биће.”

Чарлс Буковски

Само мали број људи је приметио да је Смак већ одавно почео и да су људска бића нетрагом нестала, преображена у малодушну руљу, где се појединци називају људима али њихов ментални преображај не показује одлике које поседује једно људско биће.

Где су нестала сва та људска бића и ко је крив за овакав ментални склоп данашњице?

Људи су склони психолошким манипулацијама, усвајању неких нових моралних норми, мењању свог дојучерашњег „чврстог“ става, прихватању изобличених друштвених збивања све зарад сопствене социјализације и усамљености.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

Прихватањем јединке, која је под неким утицајима и наметнутим жељама и циљевима, већ одавно изгубила своју аутентичност, руља наставља са ширењем своје бројности и свет какав сматрамо да је некад постојао у ком су становници били људска бића полако нестаје. Све ненормално постаје нормално и једина аномалија у таквом друштву јесте онај мали постотак људских бића који се и даље бори да одржи своју самобитност и не препусти се тој неартикулисаној матрици…




Одувек било сличних духовних катаклизми које се неприметно увуку у читаве генерације и претворе људска бића у недефинисане тролове, али чиниоце тадашњег друштвеног поредка. И увек је једна мањина била та која је прокламовала норме и образац понашања изгубљених, али жељних душа да осете припадност и јединство, без обзира што ће стапајући се изгубити и себе али и тај лажни осећај припадности, скоро увек краткорочног дејства.

Да ли то онда значи да свет заиста никада није ни постојао јер је одувек било лако манипулисати масом, појединцима? И како се увек налазио погрешан али у датом тренутку, сходно ситуацији и времену одликован лажном моралношћу пониклом из тог доба, вођа и прокламатор?

Како се и зашто народ , људи лакше навикну на зло доба него на добро? Значи ли то да је кроз човечији генетски код провучена једна нит зла или је та нит остављена из сасвим других разлога, односно да би се ми Божија и духовна бића лакше адаптирала на потенцијалне несреће и зла овог света која вероватно нису само дела људских руку?

Ако је тако, ако је то требала бити помоћ, сада је та помоћ након година и година крајње узалудних ратова, болести и свог оног зла које време патње доноси и оставља за собом , прерасло не само у нит већ је поделило унутрашњост човека на две половине. Тамну и светлу. Добро и зло.

Дакле и поред тога што постоји релативно иста могућност опредељења на коју страну ће превагнути, у већинским случајевима људи бирају ону другу тамну. И то опет није неки феномен и нешто што изазива чуђење. Јер самом том потребом за прихватањем , односно једном нељудском наметнутом идејом како јединка мора бити део друштва, је већ одређен њен стрмовити пут који видимо како се погубно завршава, смаком човечанства . Победом зла над добрим. Глобалним испирањем мозгова целог човечанства. Измишљајући досаду зло је однело једну велику битку над добром. Материјализам , па чак и онај у човечијем облику је појео људским бићима жељу за својим сопством, за собом.

Прочитајте још:  Каспијски изазов Западу




Немогућност проналаска унутрашње среће и стална потрага за њом, и несхватање да срећа не избија из те масе већ из нас и да је можемо и у највећој усамљености гајити , одржавати и имати, јер она не одлази, она је стално ту, ми је само потискујемо. Чак несвесни да то радимо увек је изнова оживљавамо само у тренутцима које је друштво , неко друштво одредило, по неким својим правилима, да она треба да се опет појави.

Није ли то један од највећих апсурда целог овог човечанства. Непрестано угађање друштвеним правилима, прилагођавање, уступци зарад чега? Зарад неколико тренутака задовољства који ће сваки пут бити све мањи и мањи, јер то никада није била истинска унутарња срећа, наш унутарњи мир, споскојство, свеопшта љубав , већ само несвесни тренутни флуид који се требао осетити у датом тренутку јер тако друштво налаже.

Наравно, никога друштво на ово не приморава, бар не свесно. Али друштво је то које је главни кривац људске несвести, и самим тим оно намеће појединцима, несвесним појединцима своја правила, такође несвесно.

Међутим, словенски народи, а посебно православни народи за разлику од свих осталих народа нису имали веће, или бар вредне помена духовне апокалипсе. Један од разлога јесте управо православна вера, највећи духовни ослонац наших народа, слобода у вери, која се гради осећајем и љубављу , за разлику од већине религија чије се основе заснивају на правилима, казнама и већ на овом свету обећаним посмартним наградама.

Нажалост све се то мења усласком Србије у Југославију и тада већ бројно осиромашен услед неколико ратова наш народ , бар оно што је остало од њега бива ослабљен. Међутим ни томе није разлог одсуство снаге нашег народа. Јер векови под окупацијом нису учинили да народ поклекне, нестане или се одрекне тог свог србског бића и своје духовности, посебно своје вере, генерације су успеле кроз најтеже да прођу и задрже своје сопство.




Шта се онда десило да је човек у коначним тренуцима мира одлучио да се одрекне свега онога што се ни у највећим мукама његови преци нису одрицали? Зашто је Србин постао Југословен?

Прочитајте још:  Весна Веизовић: 19. 05.2023. дан када је на улицама било сто хиљада људи, али не зато што је пао север Косовске Митровице

Можемо опет окривити велике силе и бићемо у праву, бар донекле. Међутим те велике силе нису могле тако утицати на србски народ увек. Дакле, утицај мора однекле доћи. И као што је већ поменуто тај утицај не долази кроз већину, већ управо кроз мањину, оне истакнуте творце друштвеног поретка, садашњице и сутрашњице, владаре тог доба. И поред велике гостољубивости, далеко познате у нашем народу, и прихватања наших комшија за сународнике под истом круном, Срби су се опирали том сатирању њиховог србства кроз југословенску нацију.

Међутим та борба, касније у комунистичкој Југославији, у том привидном миру и лажној слободи, ма колико била јака, услед сталних спекулација које су биле успешно извођење захваљујући нашим вођама, је из године у годину слабила. Као и увек, разлог је била казна, у најмању руку искључење из друштва, немогућност запослења, школовања , значи искључење из свих сегмената друштвене заједнице и одбацивање јединке као неподобне, у тим већ усклађеним правилима. Тако је савијана народна кичма, сломљен дух, тако су настале лажне вредности и материјализа, је постао основа, док је духовност, претходно убијена , постала само сенка некадашњег ослонца и бледо сећање које још увек чека да га неки стубоносац врати на своје место.

До неких година било је доста оних лажно повијених, још увек спремних на отпор уколико би га неко покренуо против таквог, оваквог уређења. Ипак једном преузета нека правила, чак иако се у себи не слажемо са њима, следећа генерација их усваја, не као лажне , већ као једине не познајући при том ниједне друге. И та правила са годинама само еволуирају, све време држећи се једног те истог – Једнакости. Стављајући ту једнакост као суштински битну чињеницу и сводећи сваку борбу и сва правила на једнакост људи.

Но, и та борба за једнакост, провучена кроз све системе и сва друштвена уређења, прокламована управо од оних неједанаких, али истомишљених демагога , самозваних богова, није ништа до празна прича и лажна борба. Управо они који ту наводну борбу спроводе, преносећи је кроз права и законе, су изнад једнакости о којој говоре, и као такви свесно могу да манипулишу оним јадницима који не могу пронаћи своју особеност кроз аутентичност, већ испуњеност траже кроз сопствено доказивање вредноће у припадности нечему. А таквих је данас можда више него икада раније.

Једнакост, једнакост и иста права за све те једнаке. Само не за оне који одступају и издвајају се ван тих серијски кројених припадника руље. До данас, видели смо како је успостављено друштвено уређење у ком су многи жељни равноправности и изједначавања са свим осталима , прошло и какве све катаклизмичне догађаје је са собом донело.

Прочитајте још:  Илија Петровић: Још увек стидљиво о 27. марту




Нити се ми рађамо једнаки, нити смо ми пред Богом једнаки. Јер да јесмо не би и на оном свету постојао суд о нашим делима. А пре свега врло битно је напоменути да нити се ми рађамо у друштву, нити ми умиремо у друштву. Јер нико са нама на овај свет не долази, нити са нама одлази. Све је то један процес који јединка обавља сама, исто као и свој живот који би требало да проживи сама. Не асоцијално живети, већ се одупрети друштву, не бити члан заједнице по питању свега. Не усвајати нека правила која у нама буде гнушање само зато јер их је усвојио ваш пријатељ, само зато јер ће вам усвајањем тих правила неко честитати јер сте успели да угушите своје ставове. На тај начин ви одбацујете себе и прихватате нешто што никада неће заиста бити део вас. Ускачете у једну колотечину, матрицу бесмисла , постајете део руље где више нема људских бића, већ лажна једнакост, одсуство индивидуалности кроз стапање са масом.

Срби су уласком у југословенштину, погубили своје истинске вредности, изгубили су своје србијанство, љубав према отачаству, предање, постали су управе лако манипулативна и контролисана маса. А и данас је Југославија присутна у Србији, много више него што је то очигледно. Срби, који су разлику од осталих лажних Југословена, још не могу да скину ту маглу и заразу са себе и буду искрени патриоти, нису ни свесни да стоји та кочница југословенства која им не да и која их застрашује не дозвољавајући им да се пробуде и схвате какво је то друштво чији су они припадници. Са колико лажног морала и демагошких ставова је оно успостављено, да је одсуство духа а присутност западних цивилизација све очигледније и да они као припадници таквог друштва више немају никакву вредност, јер је њихов живот само статистички податак.

Десио се смак човечанства, несвесност и успаваност, летаргија и одсуство духа, губитак индивидуалности и потрага за срећом тамо где је нема. Но, касно за буђење никада није и то се у Србији мора десити у што скорије време. Не излазити јер је неко кренуо, већ знати због чега, кад и како.Човек прво мора схватити себе и променити себе, да би могао мењати свет.

Весна Веизовић
Напомена: Чланак је првобитно објављен 23.12 2012 на сајту Васељенска.ком


[table id=1 /]




За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *