Геноцид над Србима – основно обележје хрватскога генетског кода
“Крвава црква”
Да је римокатоличка црква у Хрватској била и иницијатор и предводник свих злочина над Србима, сликовито сведочи Ђуро Виловић (1889-1958), хрватски публициста и књижевник, по образовању теолог и философ. Овде преносимо тек понешто од тога.
– Језуити су успели да “осигурају столицу загребачког надбискупа, хрватског метрополите и првака католичке цркве у Хрватској, свом фамулусу, свом Делпину Алојзију Степинцу”, човеку који је био “дојенац језуитског римског Германикума… (човеку) без властите иницијативе, без личности и без свести о одговорности, …с мањкавим знањем, па и оним теолошким”. У надмудривању између државе и Католичке цркве око Степинчевог избора пресудила је чињеница да је он био “добровољац и потпоручник са Солунског фронта” мада је он тамо стигао тек крајем децембра 1918. године, кад је већ било проглашено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца. Тако је “млади тамбураш и ватрогасац из Крашића, па потпоручник са Солунског фронта именован за коадјутора (cum iure successionis) загребачком надбискупу др. Бауеру” (Ђуро Виловић, Крвава црква : Хрватски попови и фратри у распаду Југославије и у покољима Срба, Београд 2009, 50-52).
– Уз пристанак надбискупа Бауера, Степинац је одмах преузео “вођство Католичке акције за загребачку надбискупију”, институцију замишљену да буде “савез, централа и директорат свих религиозних организација и удружења”, са задужењем да “има водити старе друштвене религиозне организације и бринути се за оснивање нових”, као и за “организацију еухаристичких конгреса, састанака и осталих еухаристичких манифестација на подручју дијецезе”. Под маском таквих еухаристичких скупова одржавани су политички зборови, а на њима су се “одвијале протујугословенске и протудржавне демонстрације какве никад нико није приређивао ни раније ни касније. Говорити о хрватским и сепаратистичким манифестацијама уз те састанке и конгресе једва да је и потребно” будући да је “католицизам сам по себи сепаратистичка манифестација”, и да “сепаратизам католицизма продире… unque ad divisionem succi et sanguinis (све до деобе крви и мождине)”. Као школован католички теолог, Виловић у те проблеме има најпотпуније увиде и у његовим анализама нема ни “празнога хода” ни домишљања. Две су појединости у вези с тим посебно занимљиве:
а) “Тешко је било пронаћи једног проповедника и чути једну проповед у Југославији, на којој усташки клер није засипао своју публику неоснованим поносом неког предзиђа кршћанства. Последња је сеоска бакица знала и изрицала латински antemurale christianitatis…, с важношћу, с подигнућем, као да изговара неке свемоћне, мистичне речи, што имају снагу да преносе брда и да пресушују језера. У ствари је то… мало па ништа“ будући да су хришћанско предзиђе чинили Срби (а Хрвати део тога “свог зидића” пренели у Градишће, да “бране” Беч).
б) “Слично је са пуним циклусом фразурина, као што је она о хрватској хиљадугодишњој култури, које никад није било у заметљивој количини… да је католицизам дао лављи дио Хрватској садржајности, а напосе да му је дао државност, културу и смисао за жртву. Дао му је усташки покрет, а тај је усташки покрет дао пуне доказе о хрватској државности, о хрватској култури и о хрватском смислу за жртву. Тај је покрет стварни пород католицизма, а по њему се лако закључује лик и садржина родитеља” (Исто, 52-53).
– Усташки покрет углавном је ширен преко католичких самостана, а ми овде преносимо тек нека Виловићева сведочења:
а) “Само се наивчини може чинити случајним да усташе раде и остварују управ оно што треба католичка црква у Хрватској и њен клер… Само се наивчини може чинити случајним то, да се усташка пракса и идеологија до у танчине покрива и с потребама и с гледиштем католичке цркве у Хрватској… Очита је индиција, да је Србе и јаче ударао католицизам него хрватство. Занимљива је у овој ствари и та усташка околност да њима, фамулусима нацизма и расизма, није било много стало до чистоће хрватске расе кад су свесно и хотимице множили ту расу са покатоличеним Србима из Хрватске, а којима Будак рече на усташком збору да су балкански скот, да су дотепенци, да су Власи, Куцовласи, Румуни. То је… све било у интересу католичке цркве у Хрватској, јер јој је увек у интересу да њена паства буде јединствена и хомогена, да буде што бројнија, јер је тим бројнији бир, лукно и штоларина. По овоме се види да су хрватски попови и фратри, да је католичка црква у Хрватској први усташа. То се види и по другим чињеницама и документима, од којих ће се… рећи један део. Пуних десет година они су били усташе пре других, пре оних који су у времену НДХ наступили као усташе… Као усташки идеолози наступали су усташки министри и прваци, а најиздашније усташки доглавник, министар и, по усташама у мантији и у униформи извикани, ‘највећи хрватски књижевник свих времена’ Миле Будак и, идеолошки најкрволочнији међу усташама, министар и претседник законодавног Повереништва Милован Жанић. У овом су погледу веома значајни њихови говори по усташким зборовима: Будакови на збору у Вараждину, у Перушићу, у Броду на Сави и у Винковцима, Жанићеви у Новој Градишки и у Дарувару. Само наивник може да верује да Миле Будак и Милован Жанић воде језуите, надбискупе, бискупе и остали клер, као и целу католичку цркву у Хрватској, а не она њих. Та се црква, опет по диктату својих интереса, а и свог менталитета, никад није дала водити од лаика” (Исто, 33-34).
б) Павелић је с италијанског Ластова врло често кријумчарским бродићима прелазио на Корчулу и Хвар, где су га у каквој тамној ували дочекивали фратри и одводили у своје самостане; “Павелић је редовито доносио велику и тешку пртљагу” а фратри су је, под својим мантијама, разносили свуда тамо где је била адресована. Као изузетно активан курир-фратар помиње се Бернардин Сокол, наставник музике на фратарској гимназији на Бадији (Корчула), а како је све то рађено, разјаснио је Миле Будак: “Долазили су у села и градове разни усташе, који су као фратри под мантијама носили свашта и припремали народ. Распиривали смо усташку мржњу диљем читаве Хрватске, тако да, кад је дошао час, наши нас пријатељи Немци и Талијани не нађоше само спремне него већ готово и ослобођене” (Исто, 75-77).
в) Многи фратри заузимали су високе положаје у усташкој хијерархији, а неки се китили и почасном титулом “заклети усташа”: “У жупској цркви блаженог Николе Тавелића у Кустошији служио је службу божју велечасни Вилко Цецеља, заклети усташа”; “Најприје је под ведрим небом одслужена миса захвалница. Служио ју је отац Сидоније Шолц, познати усташки борац”. У ред “заклетих усташа” улазило се заклетвом над крижом, бодежом и револвером, што је значило да ће то бити средства за привођење заблуделих у “јединоспасавајућу католичку цркву” (Исто, 81), а да ће све то касније најчешће бити оверавано маљем.
– “Сарајевски надбискуп Иван ев. Шарић објавио је у божићним издањима Сарајевског Новог Листа и загребачке Нове Хрватске 23. XII 1941. дугу Оду Поглавнику”, у којој овај високи католички прелат, у базилици светога Петра у Риму, слави вођу усташких логора, “осуђеног на смрт велеиздајника”. Уистину, кад је Павелић боравио у Риму, Шарића није било у базилици Светога Петра, што значи да је “самозвани песник заиста пружио у стиховима саблазан и докуменат да је био усташа” и да је “тако стајао близу Павелићу и о Божићу 1941, дакле још девет месеци, након што је Павелић поклао до пола милиона посве невиних људи Срба православне вере и починио мноштво других јавних смртних греха, дакле саблазни. Католички му надбискуп за све то пева оду и ту оду објављује у максималној могућности усташког публицитета” (Исто, 55-57).
Ако Виловићево писање о хрватским римокатоличким злочинима схватимо чак и као помало теоријско, ономе о чему сведочи Србољуб Живановић, председник Међународне комисије за истину о Јасеновцу, таква се замерка не може ставити:
“На једном састанку у Њујорку саопштио сам да смо дошли до имена 371 католичког свештеника који су клали, убијали, мучили, силовали жртве и чинили свакојака друга зверства. Тада ми је чувени амерички научник Мајкл Бернбаум, који је био у комисији за истраживање геноцида у Руанди, рекао да се у Србији и бившој Југославији ништа не ради, пошто они имају имена 1.400 католичких свештеника, несумњивих починилаца злочина. У овом тренутку МКИЈ је утврдила да је 1371 католички свештеник чинио грозне, просто невероватне злочине у НДХ. Ако се зна да их је било око 2.000, то значи да су од три католичка свештеника двојица били кољачи. А готово сви су били припадници фрањевачког реда”.
Живановић даље истиче да данашња хрватска власт “заступа став да је злочин почињен само ако је позната жртва, односно починилац злочина” а да он непрекидно поставља питање “како ћемо утврдити имена оних жртава које су, на пример, изгореле у Пећилијевим пећима у Јасеновцу, или које су у казанима куване, а од њихове људске масти добијан сапун. Држао сам тај сапун, помешан с песком, у руци, у Смедереву, где су га Немци делили преко Црвеног крста. Не знамо ни имена жртава које су као острва лешева која су пловила Савом и Дунавом из Јасеновца. Лично сам их посматрао, а избацивала их је вода на обале ове две реке. Сахрањивани су на локалним гробљима без икаквих обележја. Једна таква масовна гробница се налази поред Куле Небојше у Београду. Сматра се да је у њој сахрањено око 2.000 лешева. После ослобођења Београда два камиона тих лешева су по нечијем наређењу одвезена за Јасеновац, а онда се одустало од тога, пошто их је било много. Сада више нико не и зна да је ту масовна гробница. Много лешева било је и на врху Ратног острва, то је наша комисија установила”.
Имајући на уму све довде изложено, могли бисмо закључити да би и надбискуп Хочевар, као високи ватикански достојанственик, могао понешто знати о уделу његове Цркве у српским страдањима у НДХ и касније. И могло би се поставити питање да ли Ковачец, Бабић, Красић, Братулић, Микленић и сви они бојовници који су се иза њих постројили у нападу на Матицу српску и САНУ, схватају да су саучесници у “највећем злочину” (Magnissimus crimen) самим тим што су “врло успешно” заборавили учешће, макар својих очева ако не и сопствено, у самом “великом злочину” (Маgnum crimen), па нам, потомцима својих жртава, деле моралне поуке о свему ономе што су заборавили. И, зато, их има смисла подсетити макар на понешто од онога што су потиснули у подсвест и тамо га потпуно успавали.
1) Хрвати припадају “једва историјском народу” (или, како рече Дучић, “народићу”) који је, примера ради, у немачком историјском памћењу изједначен са кугом и глађу;
2) Српско памћење препознаје Хрвате не само по Јасеновцу, Јадовну и стотинама других стратишта, већ и по томе што је Хрватска била једина земља у свету која је имала и дечје концентрационе логоре. Кроз њих је, под надзором и благословом своје цркве провела 110.000 деце; а не зна се колико их је тамо побијено, (засад су утврђена имена и адресе за 33.000 малих логораша);
3) хрватски Поглавник (или Сабор) додељивао је признање “витез србоклања” са златним сатом, а један од добитника био је Петар Брзица, који је у “кољачком натјецању” 29. августа 1942. године “побиједио”, тј. поклао 1360 Срба);
4) осим речју србоклање, “хрватски језик”, јер њима други и не приличи, обогаћен је и и таквим “лексичким новотворима” као што су србосјек, србосјечина, србомлат, вадиоко; хрватска “национална кухиња” – специјалитетима усташки бурек, српски бурек, српски мозак, српски одојак, пита од очију; хрватска “национална иконографија” – вијенцем од дјечјих очију или вијенцем од српских језика. (Остали су записи да су се на исти начин Хрвати “китили” и у Тридесетогодишњем рату, да су покланима секли носеве и уши и правили од њих привеске, да су јели децу и набијали им главе на кочеве (о чему је сведочио један шведски генерал). Хрватима, дакле, није првина оно што су Србима причинили три пута током 20. века: њима је католичка црква уградила злочин уместо генетскога кода (facebookreporter.org/2014/01/30).
5) по Степинчевом (или папском?) благослову, сваки је жупник или фратар био овлашћен да даје “опрост” за сваки покољ Срба (“Идите и убијте и српску мачку, па дођите да вам дам опрост”). Није случајно што је међу највећим зликовцима било и 1.400 кољача у мантијама, а међу њима и таквих који су се љутили на судије што их оптужују да су побили “више стотина дјеце” кад они мирно тврде да су побили само – шездесет троје. На тај начин, римокатоличка црква у Хрватској извргла се у беспримерну злочиначку заједницу и постала одговорна за смрт, како се процењује, “између 30.000 и 1.400.000” људи само на простору НДХ. Она прва цифра, Туђманова, бесмислена је јер је само у логорима за децу – а Хрватска се, видели смо, и тиме уписала у светску историју бешчашћа – побијено макар двоструко више малих логораша.
Друга је цифра врло блиска стварној.
Све је то, а свакако и много других појединости, имао на уму Јован Дучић кад је записао ону сурово једноставну реченицу: “Хрвати су најгори народ на свету, не због тога што се ничега не боје, него због тога што се ничега не стиде” (Јован Дучић, Верујем у Бога и у Српство, Кливленд/САД 1990, 22).
И зато Ковачец и његови “разредници” могу сваком погледати у очи – јер се ничега не стиде.
Геноцид
О механизмима које је Ватикан осмишљавао за затирање појединих народа, Виловић бележи следеће:
“Познам довољно историју католичке цркве. Одатле сам знао да та црква није, ни много ни никад, зазирала ни од проливања крви ни од клања, па макар у својој белој доктрини учи да је свака богомоља онеспособљена за службу ако у њој уследи излив, па таман и једне капље sanguini vel seminis humane (крви или семена човекова). Таква се црква мора поновним нарочитим ритусом приредити за наставак употребе за службу божју. Католичка црква у својој белој, бескрвној пракси избегава да рукополаже за свећеника месарског сина, јер – образлаже – у крви му је тврдосрдност услед очева занатског проливања животињске крви. Историјска знаност довољно је рашчистила и кад је и где је католичка доктрина о јединоспасавајућој цркви, па је заповед и пракса: Nula communicatio cum infidelibus et schizmaticus (Никаквог додира с неверницима и шизматицима!) довела до великих клања и проливања крви. Два су таква најпопуларнија случаја: шпанска инквизиција и Бартоломејска ноћ, довољно испитана и документована. У тој је документацији видљиво колики је напор улагала католичка црква у ова два случаја, па и у свима другима, да прикрије своје учешће и да од себе отклони јавну саблазан и одговорност за уништене животе и проливену крв своје браће људи, деце истог и заједничког оца небескога, па макар и својих непријатеља, па да подметне некога другога да за њена дела одговара. У оба поменута случаја подметнула је – државну власт” (Ђ. Виловић, Наведени рад, 23). Њима би се могли прикључити и покољи протестаната у Тридесетогодишњем рату између “европског Југа и европског Севера”, који се “слободно у повести може сматрати Првим општим европским ратом у коме су поједине регије Централне Европе остале буквално опустошене а највише су убедљиво страдали Немци. Након овога рата рачуна се да је око једне трећине немачког становништва побијено а у појединим немачким областима чак и до читавих 90 процената” (facebookreporter.org/2014/01/30).Ти су покољи вршени под надзором и благословом Ватикана и чињено је то на исти начин као и три века касније над Србима: пре него што би “грешника” обесили, поп би га “вратио у јединоспасавајућу цркву”; усташама је једноставније било да “проблем” решавају камом и маљем него вешањем.
А да у НДХ “није извршен геноцид над Србима”, “доказао” је Александар Корб, чија је дисертација “награђена недавно највишом оценом на Берлинском Универзитету”; Корб вели да геноцида није било ни у Магдебургу.
Све што се дешавало с усташком црквом и њеним пакленим злочинима, дакле, било је логично и разумљиво, а једино изненађење тицало се чињенице да је, у време НДХ, она “сама, без икакве суздржљивости и опреза, срнула у проливање крви својим рукама и непосредно” и није ни покуша(ва)ла да одговорност пребаци на друге. Објашњење таквог понашања налазимо у Виловићевој изјави на суђењу када је на питање о томе како је сакупљао грађу за своју књигу одговорио: “Највише из усташке штампе. То су били најјачи документи, јер за време јуна, јула, августа, па и септембра месеца 1941. године, клер је у усташкој држави био убеђен да ће победити осовина. И онда су они хтели да покажу хрватском народу како Независна Држава Хрватска није толико дело Анте Павелића, него њихово. У тим чланцима они су такорећи означавали само себе као творце Независне Државе Хрватске и усташког покрета. Ту су се истакли крижари, њих је било организованих преко 700 до 800 хиљада” (Вељко Ђурић Мишина, Усташе и православље, Београд 1989, 12-13). А пошто су крижари већ поменути, није сувишно рећи да, када су њихови далеки преци, у Четвртом крсташком рату (1204), освојили и спалили Цариград, “морално оправдање Латина за незамислив покољ цивила… била (је) борба против православне шизме”; “над њиховим зверствима згрозио се чак и тадашњи папа Иноћентије Трећи”, али су “крсташима греси били опроштени кад су донели благо Цариграда на Запад. Злато које су опљачкали витезови-монаси реда Темплара постало је темељ њиховог банкарства… Венеција је изграђена од опљачканих делова цариградских палата. Украдени су и чувена вајарска композиција коња на Тргу Светог Марка, невероватни златни олтар истоимене цркве и непроцењива библиотека… У то време било је уобичајено да пљачка освојеног града траје три дана, а у Цариграду је трајала следећих 57 година” (Борис Субашић, Крсташи поделили Европу, Вечерње новости Београд 25. фебруар 2014).
Јасно је, дакле, да су кољачка искуства католичке цркве и давнашња и непребројива, мада их Виловић, ваљда у жељи да својој књизи приштеди који табак, своди на Вартоломејску ноћ и инквизицију; могао је тим искуствима додати и злочине над Србима по Подрињу и Херцеговини у време Великог рата, оне о којима је писао Владимир Ћоровић:
“Систематско истребљење српског народа из Подриња и источне Херцеговине, с намером да се ту насели становништво лојално Хабзбурзима почело је у првим данима Првог светског рата. Рат је био идеална прилика да се активира план стварања ‘етничког зида’ – простора очишћеног од Срба у Босни и Херцеговини дуж границе са Србијом и Црном Гором, која се родила 1872. у главама тадашњих аустроугарских управитеља Босне и Херцеговине… Није била реч о насумичним злочинима, већ о државној политици Беча. Само неколико дана после објаве рата Србији, Аустроугарска је обнародовала ратне прописе којима су Срби стављени ван закона као ‘непоуздано становништво’. Беч тада формира одреде ‘шуцкора’ (Schutzkorps) од око 11.000 добровољаца, углавном муслимана, који су имали одрешене руке у решавању ‘српског питања’. Одмах је стављено у погон и 300 концентрационих логора за Србе. Њихове жртве до данас нису пописане” (Владимир Ћоровић, Црна књига : Патње Срба Босне и Херцеговине за време Светског рата, Београд 1996, 8), нити се зна и најприближнији број заточених и умрлих у аустроугарским логорима (у Араду је било заточено и свих 20.000 Срба – то по сведочењу тамошњег заточеника Ђорђа Лазића -, у Шопроњеку 8.000, у Добоју је 1916-1917. сахрањено више од 1.000 деце испод десет година, свега је тамо умрло око 5.000 људи).
Но, према другим изворима, од 27. децембра 1915. до 5. јула 1917, само кроз добојски логор прошла је 45.791 особа, док је од 1914, до 1917. године, “по службеном саопштењу”, у БиХ умрло 100.986 деце млађе од 10 година. Нажалост, никада није утврђено колико је стотина хиљада Срба, тих година, побијено или поумирало од глади, дизентерије, црвеног ветра, тифуса или на друге начине било уморено по другим босанским и аустроугарским логорима. Миливоје Иванишевић, пак, тврди у (Република Српска наша највећа победа у 20. веку, Вечерње новости Београд 10. јануар 2016) да је у Босни и Херцеговини тих година страдало 400.000 Срба, али ће се, сасвим је вероватно, и те цифре показати као “одокативне” будући да је у Другом светском рату на простору НДХ страдало макар двоструко више одраслих логораша, а оних малих – тек десетак хиљада више него у БиХ током Великог рата. Те “пропорције” указују на то да је, уз постојање толикога броја логора и непосустало четворогодишње сатирање Срба, морало донети не много мање жртава од онога броја колико се за НДХ макар приближно мора сматрати доказаним. С друге стране, никад није утврђен ни број побијених Срба у Мачви, а камоли у целом Подрињу, а за те злочине, “због мира у кући”, никад никоме није ни суђено иако их многи западни историчари “сматрају зачетком политике систематског истребљења једног народа, која је примењена широм Европе у Другом светском рату”, а у НДХ тек наставком онога што је тамо четврт века раније било само прекинуто.
Ватикан и геноцид “у име Бога”
“Основна делатност” НДХ – геноцид над српским народом -, проширена је формирањем специјалног Уреда за рушење православних цркава, у Загребу, у Прашкој улици. Уред је функционисао током 1941. и до априла 1942. године а на челу му је био др Фрањо Дујмовић, лекар, у чину потпуковника, из Загреба. Остала су сведочанства да су по налозима тог Уреда, поред осталих, срушене православне цркве у Илоку, Осеку, Трњанима, Ердуту, Тењи, Чепину, Клокочевику, Новој Градишки, Златнику, Кобашу, Новом Топољу, Славонској Пожеги (Динко Давидов, Тотални геноцид : Независна Држава Хрватска 1941 --1945, Београд 2013, 35-36). Насупрот томе, говори се да су у НДХ “током ослободилачког рата немачки фашистички окупатори уништили 450 православних цркава а оштетили 800… Док су наведене бројке углавном тачне, дотле се одговорност за уништавање српских цркава скида са хрватских усташа, правог извршиоца вандализма, и пребацује на немачког окупатора! Ипак, прави однос је следећи: више од 90% српских историјских знаменитости уништили су усташе, а мање од 10% немачке окупаторске јединице, претежно у току ратних сукоба у Срему”. Окупаторске војске и нису се особито “бавиле” рушењем српских споменика, тако да је, примера ради, немачки окупатор сачувао библиотеку у згради Народне скупштине у Београду, у којој је током ратних година деловала његова војна команда. “Само су хрватске усташе и њихове присталице обавили најварварскија недела у Европи двадесетог века”, што је комунистима послужило као основа да њихове злочине припишу “фашистичким окупаторима”, да најмонструозније злочинце амнестирају од одговорности и “да усташки геноцид потисну у заборав” (Исто, 20-21). У тим је рушилачким пословима врло истакнуту улогу имао ђаковачки бискуп Антун Акшамовић, за кога је остало записано да је био врло агилан у насилном превођењу Срба у католичанство, те да је двадесет четири српске православне цркве или порушио или “преуредио за католичке обреде”. (Узгред, када су се, после пробоја Сремског фронта, партизанске јединице нашле пред Акшамовићевом катедралном црквом у Ђакову, добиле су наредбу да на њу не смеју ни метак испалити, иако су у њеном звонику била постављена митраљеска гнезда; “мудре хронике” ћуте о томе како су та гнезда “неутралисана”). Због таквога његовог деловања, Државна комисија за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача прогласила га је за ратног злочинца, али то на његову позицију у усташкој цркви није имало никаквог утицаја: на захтев хрватске владе, Броз га је амнестирао, а 1959. године за све злочине над Србима – одликовао га Орденом братства и јединства првога реда! (Исто, 45-62).
Усташки злочини и правдање
О усташким злочинствима (која нису јењавала, чак су се све више “усавршавала”) прочуло се и на страни, тако да је др Никола Рушиновић, лекар, изванредни опуномоћеник (посланик) у Ватикану, маја 1942. године, у писму своме министарству у Загребу, нашао за потребно да све то мало ублажи. Он пише да “има и тобожњих пријатеља, који нас страховито нападају, клевећу посвуда, а особито код Ватикана, јер сматрају то као најподеснији терен, јер међу дипломатским кором, који је затворен у зидинама Ватикана налазе се многи наши непријатељи, а ти приповиједају0000 урби ет орби о разбоствима и разбојницима у Хрватској. Чујем, да је већ сакупљено 8.000 фотографија као документи извршених звјерстава над српским пучанством од стране усташа”. А да би се ствари уравнотежиле, Рушиновић пише да су му пријатељи саветовали, “па и они из Ватикана да сакупљамо точне податке, фотографије и остале документе о злочиначком дјеловању четничко-комунистичких елемената над нашим живљем” (Тајни документи о односима Ватикана и усташке “НДХ” Загреб 1952, 58-59). Једна од мера у том правцу било је и стварање такозване хрватске православне цркве, које је, према Рушиновићевом писму од 9. маја 1942. године “примљено јако добро” и да “у томе Св. Столица гледа пут к вјерској унији и нестанак шизме у Хрватској. То би за њих био ‘драгоцјени дар’ који Хрватска може поклонити Св. Столици” (Исто, 118).
Тај дар био би вишеструк:
Укидање прописа о преласку из једне вере у другу било је римокатоличкој цркви велика црквено-политичка победа, утолико више што је за укидање тих прописа вођена дугогодишња борба;
Применом државног бандитизма (тероризма) омогућила би се римокатоличкој цркви да оствари своју мисионарску улогу у погледу покрштавања;
Покатоличавање православних Срба и присвајање имовине српских православних општина, а нарочито српских манастира и цркава, значајно би повећало приходе римокатоличке цркве;
Превођење православаца у католике, односно “унапређење” Срба у Хрвате, било би не само политичка победа усташке Хрватске, већ би то, после многих векова, био први корак који Курија чини најкраћим путем према истоку; Ватикан је за све то време био под сталним притиском што му се толико близу, такорећи под руком, налази православни свет (Сима Симић, Прекрштавање Срба за време Другог светског рата, Подгорица 1958, 144-145).
Да би тај први корак свакако остао упамћен, папа Пије XII “побожан”), именом Еуђенио Пачели, загребачком надбискупу Степинцу, као награду за истребљење православља у НДХ, доделио је титулу “војног викара хрватских војних снага”, односно хрватског усташког покрета; надбискуп се тим признањем сам похвалио у свом писму упућеном 20. јануара 1942. године свим хрватским бискупима (Псуњски, Велиша Раичевић, У име Христа светиње у палмену, Београд 1944, 58).
Па, кад је већ тако, Међународна комисија за истину о Јасеновцу могла је средином 2012. године саопштити да су у злочинима над Србима током Другог светског рата, поред обичних грађана, домобрана, крижара, просветних радника, чиновника, интелектуалаца, здушно учествовали и римокатолички свештеници. “Према америчким изворима преко 1.400 римокатоличких свештеника у Хрватској и Босни и Херцеговини вршило је лично мучење, убијање, силовање, пљачкање и насилно покрштавање”.
Стварни обим римокатоличких геноцидних радњи у Независној Држави Хрватској никада није прецизно утврђен, па се зато може и десити да се на разним странама срећемо са најразличнијим бројевима којима се исказују, примера ради, јасеновачке жртве:
– Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача – злочини у логору Јасеновац, године 1946. известила је Међународни војни суд у Нирнбергу да број жртава износи између 500.000 и 700.000;
– Државна комисија Југославије, 500.000-600.000;
– Израелски Јад-Вашем 700.000;
– Владимир Дедијер 700.000-1,000.000;
– Међународна комисија за утврђивање истине о Јасеновцу у којој са подручја некадашње Југославије делује, као њен председник, др Србољуб Живановић, антрополог) сматра да је у Јасеновцу страдало више од 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и око 80.000 Цигана. Мимо тога, у интервјуу за београдску Политику од 16. марта 2012. године, др Живановић саопштава да је оновремена штампа у Хрватској (а она је то сазнавала “с извора”) писала да је у Јасеновцу убијено 1,400.000 Срба”;
– Четврта књига хрватске Енциклопедије Југославије, прво издање Загреб 1960, 467, тврди да “према процјени која се ослања на исказе преживјелих, сачуване документе и признања ухваћених усташких злочинаца из Јасеновачког логора, број јасеновачких жртава премашује 700.000”;
– Шеста књига другог издања хрватске Енциклопедије Југославије, Загреб 1990, 5, у прилично информативном тексту пуковника Антуна Милетића каже да “Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача 15. XI 1945, 0000у свом извјештају Међународном војном суду у Нирнбергу, констатира да је број жртава у логору Јасеновац око 500 000 – 600 000, а у литератури се најчешће спомиње око 700 000, иако има и екстремних процјена: свођење броја уморених у Јасеновцу на око педесетак тисућа или увећавањем броја жртава у Јасеновцу на милијун, па и више и то искључиво Срба”.
Драгољуб Петровић
[table id=1 /]
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.