Да ли су САД стигле до Суецког тренутка?
Може ли земља која је у рату против себе наставити да испуњава све дужности и обавезе које има као самопроглашени „лидер слободног света“? Или је дошао наш Суецки тренутак?
Година 2020. ће се засигурно квалификовати као „ужасна“ у историји америчке републике. До 2021. године ће од најгоре пандемије у протеклих 100 година умерти 1 на сваких 1.000 Американаца, што ће рећи 330.000 људи. Америчка економија ће доживети ударац једнак оном у најгорој години Велике депресије. А до краја децембра већи део земље ће се поново наћи у карантину, при чему Џо Бајден предвиђа да нам следи „мрачна зима“. Само на врхунцу Другог светског рата су дефицит и дуг имали тако велики удео у нашој економији.
Након смрти Џорџа Флојда у Минеаполису, лето 2020. произвело је нереде до размера оних који су уследили недељу дана након убиства Мартина Лутера Кинга 1968. године. Такође, побуном покрета „Црни животи су важни“ 2020. године откривена је до тада невиђена дубина мржње коју многи амерички грађани имају према историји своје земље. Обаране и разбијане су статуе људи који су некада били поштовани као највећи лидери – Вашингтон, Џеферсон, Џексон, Ли, Грант, Теодор Рузвелт, Вудро Вилсон.
Крајем године, десетине милиона људи поричу легитимитет именованог новоизабраног председника, који би требало да преузме дужност 20. јануара. Обе странке су оптуживале једна другу за покушај „крађе“ председничких избора. Може ли земља која је тако растројена, подељена, земља у рату са собом, наставити да и даље испуњава све дужности и обавезе које има као самопроглашени „лидер слободног света“? Да ли смо и даље народ и држава какви смо некада били?
Проблем пренапрезања
Док се цепамо изнутра, и даље смо дужни да у Европи скоро 30 држава бранимо од Русије. Посвећени смо изолацији Ирана и спремни да заратимо са том државом ако она пожели да направи нуклеарно оружје попут оног које поседују њени суседи – Израел, Пакистан, Индија, Русија и Кина.
Што би то била наша дужност?
Стратешки се „заокрећемо“ ка Азији како бисмо обуздали Кину која је растућа сила новог века и чија економија и оружане снаге парирају нашим, уз четири пута бројније становништво. Ако Јужну Кореју нападне Северна, или се Јапан/Филипини нађу у сукобу са Кином због стена у Јужном и Источном кинеском мору, споразумно смо обавезани да сваки кинески напад третирамо као напад на САД.
Пре три деценије, историчар Пол Кенеди употребио је термин „империјално пренапрезање“ како би описао шта се дешава великим силама када њихове глобалне обавезе постану преопширне да би се могле испуњавати.
То се догодило Британцима на крају Другог светског рата, када је Велика Британија, израњавана, смождена и банкротирана након шестогодишњег рата са Немачком, почела да губи своје колоније. У јесен 1956. године, председник Ајзенхауер је премијеру Ентонију Идну, Черчиловом министру спољних послова, наредио да повуче своје трупе из Суеца под претњом да ће у супротном оборити британску фунту. Тај тренутак означио је крај Британске империје.
Империјално пренапрезање совјетске империје показало се у периоду од 1989. до 1991. године, када је СССР повукао снаге из Авганистана, када је пао Берлински зид и спуштена „гвоздена завеса“. Заробљене земље Источне Европе су се ослободиле. СССР се затим распао дуж етничких и племенских линија на 15 земаља. Совјетски Савез је поцепала његова [етничка, национална и културна] разноликост.
Кључно питање
Другог децембра ове године, држећи говор на Институту Брукингс, начелник Генералштаба генерал Марк Мили је рекао: „Сједињене Државе троше значајну суму новца на прекоморску експанзију, на прекоморске базе, локације, итд. Да ли је свака од њих апсолутно неопходна за одбрану Сједињених Држава?“ Министарство одбране, додао је Мили, мора „добро размотрити шта чинимо и у ком делу света.“
У одвојеном разговору у Поморском институту Сједињених Држава, начелник је додао да су амерички трајни аранжмани „деривати завршетка Другог светског рата“. Заиста, НАТО је формиран 1949. године, пре седам деценија, и тада су дате ратне гаранције Западној Европи. Јужној Кореји, Јапану, Филипинима и Аустралији ратне гаранције даване су од 1950. до 1960. године.
Обавезе да ћемо ратовати у име других земаља даване су док је у Кремљу седео Стаљин и док је Црвена армија са својих 400.000 трупа била на обалама Елбе у Немачкој, а Мао са својим лудилом управо ступио на власт у Пекингу.
Колико дуго морамо одржавати ове савезе и држати војнике у „вечитим ратовима“ на Блиском истоку? Да ли ми, Американци, још увек имамо национално јединство, осећај сврхе и склоност да се жртвујемо зарад западне цивилизације, као што смо то имали у раним данима Хладног рата?
Или је стигао наш сопствени Суецки тренутак?
Председник Трамп нас није извукао из „вечитих ратова“, али је смањио ниво наших трупа у Авганистану и Ираку. И заиста је поставио питање колико још деценија ћемо морати да бранимо богату Европу од Русије која броји тек четвртину европског становништва и десетину европског богатства.
[table id=1 /]
Превео Радомир Јовановић/Нови Стандард
Извор Buchanan.org
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.