Признавање ЛГБТ права: „Љубав“ према људима или одрицање од вере?

У свету се све гласније чују гласови који позивају на преиспитивање става Цркве према ЛГБТ идеологији, образлажући то потребом да се према содомитима односи „с љубављу“.
Главни немачки бискуп РКЦ-а Георг Бетцинг изјавио је да је потребно да се промени однос цркве према содомитским браковима, као и се да призна право жена да постају „свештенство“. Далеко од тога да су Бетцингове речи прве и једине. Недавно је свет био шокиран изјавом папе Фрање у којој је позитивно говорио о содомитима и позвао на легализацију њихових „бракова“.

Сада је на власт у Сједињеним Државама, најмоћнијој држави на свету, дошао Джо Бајден, познат због активне промоције ЛГБТ идеологије, И нема сумње да ће се у врло блиској будућности питање прихватања ове идеологије бити постављено пред верске организације у свету с новом снагом с новом снагом. И засигурно да ће кључна реч у промоцији ЛГБТ бити реч „љубав“. Уосталом, чак и папа Фрањо размишља на сличан начин – као да, ако Бог воли све људе, зар Он чини изузетак за содомите? Поред тога, многи хомосексуалци формирају парове у којима је исто тако „присутна љубав“. Зашто их онда Црква дискриминише?

Међутим, питање признавања ЛГБТ права од стране верских организација није тако једноставно како би могло да изгледа на први поглед.

Зашто су хришћани одбијали да приносе паганске жртве?

Улазак особе у Цркву Христову остварује се кроз Тајну Крштења, као што се даљи живот у Цркви одвија кроз Тајне. У исто време, човек може да не схвата или чак и да не зна сву пуноћу доктрине Цркве или њених моралних прописа. Међутим, сам по себи чин Крштења је она граница која одређује да ли је човек присутан у Цркви или није. С тим у вези, корисно је да се подсети на историју крштења евнуха од стране апостола Филипа:

„А Анђео Господњи рече Филипу: устани па иди у правцу на подне, на пут који води од Јерусалима до Газе, на онај који је празан. Он је устао и отишао. И ево, муж Етиопљанин, евнух, племић од Кандаке, краљице Етиопије, чувар свега њеног блага, који је долазуо у Јерусалим на поклоњење, враћао се и, седећи на својој кочији, читао пророка Исаију. Дух је рекао Филипу: приђи и стани до ове кочије. Филип приђе па чувши да тај чита пророка Исаију рече: Разумеш ли шта читаш? Тај је рекао: рако могу да разумем ако ме неко не упути? и замоли Филипа да се попне и да седне с њим. А одломак из Светог Писма који је читао беше следећи: „као овца, био је Он одведен је на клање и попут јагњета који не пушта глас док га шишају, тако је и Он па не отвара уста Своја. У Његовом понижењу Његов суд је био свршен. Али ко ће да објасни Његову генерацију? јер му је живот одузет са земље “. Евнух онда рече Филипу: молим те да ми кажеш: о коме то пророк прича? Да ли о себи или о неком другом? Филип је отворио уста и, полазећи од овог Светог Писма, саопштио му је добру вест о Исусу. У међувремену, настављајући пут, дошли су до воде; па је евнух рекао: ево воде; шта ме спречава да се крстим? Филип је онда њему рекао: ако верујеш свим срцем, можеш. Онај је одговорио : верујем да је Исус Христос Син Божији. И нареди да зауставе кочију, и обојица сиђоше у воду, Филип и евнух; и крстио је њега. Кад су изашли из воде, Дух Свети сишао је на евнуха, а Филипа је ухватио Анђео Господњи, а евнух га више није видео па је наставио пут радујући се “(Дела апостолска 8: 26- 39).

Евнухово исповедање вере било је врло једноставно: „Верујем да је Исус Христос Син Божији“, али ово признање у себи садржи сву доктрину Цркве и све моралне законе.

Може да се наведе и супротан пример, када је апостол Петар изговорио речи одрицања од Христа, а да уопште није намеравао да се одрекне Њега: „Петар је седео напољу у дворишту. Па приђе му нека слушкиња и рече: И ти си био с Исусом Галилејцем. Али он је то порекао пред свима, рекавши: не знам о чему то причаш. Кад је излазио ван капије, друга га је видела па је рекла онима који су били тамо: и овај је био са Исусом из Назарета. И опет је заклетвом порекао да не познаје овог Човека. Мало касније пришли су они који су тамо стајали и рекли Петру: сигурно си и ти један од њих, јер и твој говор издаје тебе. Тада је почео да се заклиње и да уверава да не познаје Овог Човека. И одједном закукуриче петао. А Петар се сети речи коју му је Исус рекао: „Пре него што петао закукуриче, одрећи ћеш се Мене три пута“. Па је, изишавши напоље, горко плакао “(Мат. 26: 69-75).

У доба раног хришћанства одрицање од Христа се такође одвијало у симболичном језику жртвовања. Мало је ко у Римском царству тада још веровао у идоле, а камоли државни чиновници, који су били релативно образованији људи. Римљани, по правилу, нису приморавали покорене народе да напуштају своја веровања и своја божанства. Главна, али не и једина оптужба против хришћана била је оптужба за политичку непоузданост. Било је могуће веровати и обожавати било кога, укључујући Исуса Христа, али истовремено је било неопходно учествовати у било каквим заједничким култовима, јер је ово био симбол оданости врховној моћи Римског царства.

Свако учешће у жртвовању, било формално, било не, ово је одрицање од Христа. И хришћани су пристајали на сурово мучење и смрт, али нису се одрицали.

У неким раздобљима римске историје било је обавезно учешће у култу цара, који се сматрао божанством и званично називао „Dominus et deus noster“ („Господин и Бог наш“). Учешће у овим култовима није подразумевало веру у њих, само је требало да се да потребна жртва па после тога човек је могао да верује како год жели. Готово су се сва таква жртвовања сматрала пуком формалношћу, која су, ипак, била обавезна. И само су хришћани и Јевреји одбијали да то раде, тврдећи да се чак ни формално не могу да обожавају идоле, да је то одрицање од Јединог Бога, коме се једино треба служити. Хришћани су одбијали да бацају „безначајни“ комад тамјана на олтар идола, или да чак не бацају, већ да купе потврду о томе (и то се такође било у обичају) и да истовремено остану хришћанин. Свако учешће у жртвовању, било формално или не,то је одрицање од Христа. И хришћани су пристајали на сурово мучење и смрт, али нису се одрицали.

У наше доба, као такав симбол одрицања од Христа, највероватније служи признање права содомита. Да би се ово разумело, треба да се скрене пажња на то како модерна наука и јавно мњење гледају на хомосексуалност.

ЛГБТ и друштво: од „незамисливо“ до „норме, која је тренутно на снази“

До 17. маја 1990. године, према Међународној класификацији болести Светске здравствене организације, хомосексуалност је била призната као психосексуална болест и имала је број 302,0. Касније је била изузета са листе СЗО болести. Од 1994. хомосексуалност се више није сматрала болешћу у Великој Британији, од 1995. – у Јапану, од 1999. – у Русији, од 2001. – у Кини итд. Али такозвана депатологизација хомосексуалности започела је много раније. Док је анкета Америчког удружења психијатара из 1978. показала да 68% психијатара сматра да је хомосексуалност патологија, слично истраживање спроведено средином 1990-их показало је да само три од 198 учесника сматраје да је хомосексуалност болест. Најпознатији је совјетски и руски сексолог Игор Кон у свом чланку „О нормализацији хомосексуалности“ писао: „Укидање дијагнозе није само и није у толикој мери последица политичких разлога, већ дубоких промена у разумевању природе сексуалности, сексуалног здравља и саме филозофије медицине “.

До 17. маја 1990. године, према Међународној класификацији болести Светске здравствене организације, хомосексуалност је била призната као психосексуална болест

Данас званична медицина третира хомосексуалност као потпун нормалне појаву, док се патологијом не сматра она сама, него психолошка нелагодност коју таква особа може да осећа. Уз неколико изузетака научници се слажу у томе да је хомосексуалност потпуно нормална, штавише, може бити урођена или изазвана хормонским и другим особинама људског организма. Отприлике од 80-их година, научници активно траже „хомосексуални ген“ и највероватније ће га „пронаћи“, јер то заиста желе људи који финансирају такве студије. Један је од главних аргумената у корист „нормалности“ содомије чињеница да се хомосексуално понашање откривено код око 500 врста представника животињског света.

Јавно мњење се такође окренуло за 180 степени. Ако је раније хомосексуалност била срамотна и осуђивана појава, сада се не само признаје као нормална, па чак и модерна, већ се људима којиј имају традиционалну оријентацију намеће комплекс кривице у односу на представнике ЛГТБ због понижавања које су трпели у прошлости.

Истовремено, нико неће порећи да Свето Писмо има крајње негативан став према содомији. Ево само неколико цитата: „Не лежите с мушкарцем као са женом: ово је гнусоба“ (Лев. 18:22); „Ако мушкарац лежи с мушкарцем као са женом, обојица су починили гнусобу: нека буду убијени, крв њихова на њима“ (Лев. 20:13). „Они су заменили истину о Богу лажју, и обожавали су створење и служили му уместо Створитељу, који је заувек благословен, амин. Стога их је Бог предао срамотним страстима: њихове жене су природну употребу замениле неприродном; исто тако су мушкарци, остављајући природну употребу женског пола, распламсавали жудњу једни за другима, мушкарци се срамотећи мушкарце и примајући у себи припадајућу награду за своју грешку “(Рим. 1: 24-27). У складу са Светим писмом, Црква такође препознаје содомију као смртни грех.

Сада се хомосексуалност не само да се признаје као нормална, па чак и модерна, већ се људима којиј имају традиционалну оријентацију намеће комплекс кривице у односу на представнике ЛГТБ

За Цркву је содомија грех, док за друштво – норма

На тај начин настаје дихотомија: с једне стране Црква осуђује содомију као грех, а с друге стране, друштву се намеће уверење да содомити нису криви за то што јесу такве, какве јесу. Криви су гени, хормони, хипоталамус (део мозга одговоран за сексуално понашање) и други. На крају, све ово резоновање доводи до тога да је наводно Бог створио содомите таквим. Зашто их онда Бог оштро осуђује у Светом Писму: „Или не знате да <…> содомити, <…> – Царство Божије неће наследити“ (1. Кор. 6: 9,10).

Постоји два начина изласка из ове дихотомије: или да се призна да је Бог суров и немилосрдан, па ствара људе да би их касније послао на вечите муке, или да се призна да Свето Писмо није толико свето и да се мора да буде ревидирано у складу са „достигнућима“ савремене науке. У овоме и састоји замка, постављена за хришћане. То је на неки начин сродно питању које је постављено Господу Исусу Христу: „И, посматрајући Њега, послаше зле људе који би се, правећи изглед као да су побожни, ухватили у некој речи како би га надлежним и власти владара. И питали су Њега: Учитељу! знамо да Ти говориш истинито па учиш и не гледаш у на лице, већ истинито путевима Божјим учиш; да ли је дозвољено да платимо порез кесарју или није? Али је он, схвативши њихово лукавство, рекаи је њима: зашто Ме искушавате? Покажите ми динариј: чија је на њему слика и натпис ? Одговорили су: кесареви. Рекао им је: па онда дајте кесарју оно што је кесарјево, а Богу оно што је Божје. И нису могли да Га ухвате у речи пред народом, и зачуђени Његовим одговором, ућутали су “(Лука 20: 20-26).

Постоји два начина изласка из ове дихотомије: или да се призна да је Бог суров и немилосрдан, или да се призна да Свето Писмо није толико свето и да се мора да буде ревидирано у складу са „достигнућима“ савремене науке.

Поменута дихотомија се решава на овај начин: живимо у свету, који је пао, где је грех изопачио и нашу људску природу, и природу уопште, а то, иначе, објашњава и хомосексуалност животиња. „… једним човеком грех је ушао у свет, и грехом – смрт, па је смрт прешла у све људе, јер су у њему сви грешили“ (Рим. 5:12). Човек је постао генерално „склон греху“. Али Бог никако није ускратио човеку слободу воље. Човек може да се потчини греху, али може и да влада над њим: „… грех лежи пред вратима; он привлачи те к себи, али ти владај њиме “(1. Мојсијева 4: 7) рекао је Господ Каину кад је онај још само намеравао да убије брата.

Например, научницима је познат не један, већ чак 29 гена одговорних за развој алкохолизма. Али то никако не значи да ће носиоци ових гена нужно постати алкохоличари. Светлана Боринскаја, научна сарадница на Институту за општу генетику Руске академије наука, у једном од својих интервјуа рекла је овако: „Сада већ знамо да човек може да добије од родитеља гене одговорне за развој алкохолизма, али је вероватноћа да постане алкохоличар износи при томе 50%. Морамо да имамо у виду да нам природа даје слободу избора“. Бог увек оставља човеку слободу да бира између греха и држања заповести. Ако особа има генетску или неку другу предиспозицију за било који грех, то не значи да нема слободе воље. То значи да ће му бити потребна већа помоћ од Бога у борби против овог греха па и награда на небу за такву победу такође биће већа.

Али у савременом свету није уобичајено да се прича о грешности људске природе. Супротно томе, човек се у свом садашњем палом стању признаје као мерило свих ствари. „Човек, његов живот и здравље, част и достојанство, неповредивост и сигурност признају се у Украјини као највиша друштвена вредност“ (члан 3. Устава Украјине). А ако се човекова грешност извади из заграда и он се признаје као „највиша вредност“, онда и упадамо у замку горе наведене дихотомије.

Протестанти су одавно признали права ЛГБТ особа, сада су католици кренули тим путем. Али ни једни ни други нису спремни да признају Бога суровим и немилосрдним. То значи да остаје друга опција – да се исправља Библија. Али ово за собом једноставно погубне последице за хришћанство.

Последице „прилагођавања“ Библије очекивањима друштва

Прво, ако Библија „прави грешку“ у својој осуди хомосексуалности, онда можда да прави грешке и по другим питањима. Сходно томе, уништава се ауторитет Светог Писма као Божјег откровења људима. Пошто ће једном да „исправе“ Библију, људи ће кренути да је исправљају изнова и изнова, прилагођавајући својим греховима. Библија као Божја реч ће нестати. Настаће стање које је Амос предвидео: „Ево долазе дани, каже Господ Бог, када ћу Ја послати глад на земљу – не глад за хлебом, не жеђ за водом, већ жеђ за слушањем речи Господних. И ходаће од мора до мора и лутаће од севера ка истоку, тражећи реч Господњу, и неће је наћи “(Амос 8: 11-12).

Друго, Свето Писмо су написали пророци (Стари Завет) и апостоли (Нови). А у Символу вере има таквих речи: „Верујем <…> у Духа Светога <…> који је говорио пророцима“. Односно, признајемо да је Дух Свети говорио кроз пророке, а затим и преко апостола. Признајући „погрешност“ Светог Писма, ми тиме негирамо дело Светог Духа у Цркви, како Староаветној, тако и Новозаветној. А ако Светог Духа нема у Цркви, ко онда врши Тајне, ко опрашта грехове, ко нас чини причешћеницима Тела и Крви Христове? Ако Дух Свети није у Цркви, онада је и „вера наша узалудна“, исто тако, као и „… ако Христос није васкрснуо, онда је узалудно и наше проповедање, узалудна је и ваша вера“ (1. Кор. 15:14).

Дакле, признавање права ЛГБТ особа није нека врста „икономије“ и није никаква „љубав“ према содомитима, него је ово право одрицање од хришћанства, то је онај комадић тамјана, који нас зову, било формално, било на неки други начин, али да бацимо на олтар идолу, и који се никако не смемо да бацимо. Јер, били ми свесни тога или не, било да се са тим у души слажемо или не, али ми ћемо да извршимо чин одрицања.

ПИШЕ: Кирил Александров

[table id=1 /]