Нешто се кува у Европи или шта након короне?

Тероризам прети иза ковида. САД „саветују“ да се не путује у Италију. Изван сваке сумње, Европа се налази у ванредном стању које је постало нова норма. Прошлог 20. априла 2021. амерички Стејт департмент саветовао је својим грађанима да не путују у Италију. Мотивација није само олако предвидљива, повезана с епидемиолошким ванредним ситуацијама. Уз њу постоји и још једна, теже предвидљива: опасност од тероризма.

Да, добро сте разумели: опасност од тероризма у Италији, коју је Вашингтон додао на листу земаља „нивоа 4“ („не путујте“) у које се не препоручује путовање. Сличне препоруке постоје и у погледу Уједињеног Краљевства, Немачке и Белгије. У случају Француске и Шпаније, придодаје се ковиду и тероризму општа опасност од „немира“. Међутим, „ниво 4“ остаје препорука која не спречава америчке грађане да путују у дотичне земље. „Ниво 3“ („преиспитајте путовање“) примењује упутства о путовањима за Јапан и Кину.

Нова норма
Шта се догађа у Европи? А зашто грађани нису обавештени? Да ли су ово само уопштене и ритуалне бриге Пентагона? Или у Европи заиста постоји ризик од повратка тероризма? Можемо само да изнесемо, у садашњем стању, неке интерпретативне хипотезе. Можда у Европи расте „температура“ протеста против терапијског режима и постоји страх од немира који чак могу довести до тероризма? Тешко је рећи. У сваком случају, ван сваке разумне сумње је чињеница да је Европа више од годину дана била у ванредном стању, што је у ствари већ постало нова норма.

У складу с тим се мењају боје Италије. Велики део региона мења се у наранџасто, привремено напуштајући црвено на нивоу закључавања. Јединствен је случај регије Сардинија, која је била у белој зони до пре неколико недеља. Сви они који су долазили морали су да ураде брисеве или у сваком случају да докажу да нису заражени. Укратко, чинило се да је Сардинија слободна зона. Али док се сви региони боје у наранџасто, међу реткима који су обојени црвеном бојом закључавања налазимо регион Сардиније. Зашто он сада има такав пораст инфекција да мора да пређе на црвено закључавање?

Анализирајући случај Сардиније, можда се може извући разуман закључак: чим се строге мере новог терапијског режима ублаже, инфекције одмах нагло расту. Дакле, порука је следећа: не можемо ни у ком случају дозволити да се олабаве хитне мере. Стога морамо бити опрезни и држати строге мере чак и када се чини да инфекције слабе.

Укратко, мере ванредне опасности су обавезне због могуће заразе. Отуда ће нам се и даље наметати хитне мере терапијског поретка које нам одузимају основне слободе да би нас заштитиле од вируса.

Чврсто верујем да можемо да замислимо сценарио приближно сличан следећем: администратори новог терапеутски исправног поретка неће престати да нас муче све док нова норма не буде уведена и прихваћена од већине као природна. Стара норма ће бити заборављена, уклоњена. Готово као да никада није постојала.

У новом терапеутски исправном поретку, који из дана у дан вредно кују кроз праксу између гротескне и терористичке, они ће увек и у сваком случају носити маске. Средња класа ће бити уништена, предузећа и радње заувек затворени, радници отпуштени.

Уместо грађана с правима и дужностима, постојаће само плебс лишен свега, по свом животном стилу сличан мигрантима, односно нови модус који је владајући капитал изабрао као антрополошки и егзистенцијални модел. Претвара се да воли грађане само да би проширио нови модус вивенди на целокупно светско становништво.

Овај нови плебс осуђен на беду биће лишен свега и строго дистанциран од патрицијских двораца. Социоекономски темељ новог терапијског капитализма биће олигархијски колективизам, цитирајући Орвела. С једне стране имаћемо масу очајних људи којима ће све бити одузето, присиљену да живи дистанцирано и закључана у своје домове. С друге стране имаћемо елите милионера без маски, у пространим и утврђеним вилама, мирним, јер је плебс коначно стављен у услове да више ни на који начин не штети новом немилосрдном поретку.

То ће бити најригорозније асиметрично друштво у целој људској историји. Облици прошлости ће се чак чинити демократским и пуним права: древни Египат с фараонима и робовима који су вукли камене блокове може изгледати чак и мање нехумано од новог олигархијског колективизма који се свакодневно обликује пред нашим очима. У име борбе против вируса потребно је одрицати се свега, ово је темељна теорема новог терапијског капитализма. У име ове теореме они су већ одузели стару нормалност, која је сада класификована као прошлост, нешто што је застарело. Морамо да изађемо на крај с новом нормалношћу. Треба научити да постојимо.

Ово није живот

Нешто се кува у народу. Можда је ризик од социјалне бомбе, а то брине челнике државе, сада све конкретнији. Радници у категоријама које су највише погођене затварањем и ограничењима (угоститељи, трговци, мали и средњи предузетници) одлучили су да с предлога пређу на протест. Обично се дешава супротно, али вероватно је чињеница да их институције нису слушале довела до ефеката који се бележе ових дана.

У ствари, чешће него у прошлости, окупљени грађани организују демонстрације против владе, њених рестриктивних уредби и економске помоћи која се више најављује него што се остварује. Ограничења права и слобода, у име нашег спасења, само су анестезирала становништво. Али сада би се ситуација могла променити.

Месецима, односно већ годину дана говоре нам да смо у рату. Шеф цивилне заштите такође је рекао ово прошле недеље у Ђенови. И није случајно што је то Фиљуоло, генерал војске (италијански комесар за ванредну ковид ситуацију, генерал Франческо Паоло Фиљуоло – прим. прев.). Ако смо у рату, то значи да морамо да се покоравамо наредницима, да је обустављена нормална демократска процедура и да је најбољи војник онај који извршава и најапсурднија наређења. То је војна логика: идеалан војник је онај који најпасивније извршава наређења без икакве расправе. Ако он ипак расправља о наређењима, онда је он непријатељ, дезертер.

Они користе ванредне случајеве да наметну нову друштвену основу, односно дистанцирање које ће заувек спречити да се праве нереди, протести и уличне демонстрације. Морате бити удаљени. То је стварни режим који ступа на снагу. Треба да се присетимо да се сви режими намећу мало-помало.

Овај срамни терапијски режим заштите нашег живота одузима нам све. И стога уопште не штити животе, јер не можете заштитити мој живот ако ми одузмете слободу, ако ми одузмете право на рад, ако одузмете све и претворите ме у органски остатак који попут зомбија остаје затворен у кући годину дана. Ово није живот. У име овога, била би потребна револуција попут француске или руске да би се силом тражила слобода.

Свако ко вам каже да слобода мора бити ограничена у борби против вируса је криминалац, он није човек, он је криминалац.

Превео с италијанског Драган Мраовић

Печат

[table id=1 /]