Зашто се Земан извинио зa бомбардовање СРЈ

Чешки председник Милош Земан извинио се пре неколико дана због учешћа Чешке у бомбардовању Србије. Он је, међутим, у неколико наврата и раније јавно исказивао незадовољство овом одлуком иако је био на челу чешке владе током бомбардовања 1999. Поред тога, када је 11. септембра 2019. посетио Београд, Земан је на конференцији за штампу обећао да ће са чешким уставним званичницима разговарати о томе да ли ће бити могуће да Чешка повуче признање Косова као независне државе, због чега су га одмах критиковали председник владе Андреј Бабиш и министар спољних послова, али га је, како је рекао сам Земан, у потпуности подржао министар одбране Лубомир Метнар.

„Чешка је била последња чланица која је гласала за бомбардовање и ја се нерадо сећам тог процеса доношења одлука“, рекао је Земан.

Криза у Југославији била је јасно стављена у функцију проширења НАТО. Тадашњи чешки председник Вацлав Хавел, некада истакнути дисидент коме је и Југославија давала подршку и помоћ, профилисао се као један од предводника у захтевима за бомбардовањем, али пре тога као страсни присталица проширења НАТО.

Хавел је у време совјетске интервенције у Чехословачкој 1968. потписао Упутство за понашање према окупационим снагама. Саветовао је да се према њима Чеси односе као према природној непогоди или према киши – да их избегавају. „Чини се да је непријатељ немоћан против овог оружја, као што је киша немоћна пред кишобраном“, објашњавао је Хавел. „Ако у неком тренутку процените да треба да се понашате као Хус, понашајте се као Хус (Јан Хус, идеолог чешке реформације, спаљен на ломачи, прим.). Ако у другом тренутку процените да треба да се понашате као Швејк, понашајте се као Швејк (комични војник, јунак романа Јарослава Хашека, прим.)“, саветовао је Хавел.

Хавел и НАТО

Када је постао чешки лидер, Хавел је 1989. тражио да се расформирају оба блока – НАТО и Варшавски пакт, а током „плишане револуције“, 24. новембра 1989. године, појавио се заједно на Венцловом тргу са вођом „прашког пролећа“ Александром Дубчеком. Као председник Чехословачке први пут је био у Вашингтону у фебруару 1990, а 21. фебруара обратио се Конгресу. Док је био у Вашингтону, у његовој пратњи од првог тренутка била је Медлин Олбрајт. Она је довела и свог саветника за говоре Френка Грира који је помагао Хавелу.

Хавел је нешто касније посетио Москву. Питао је Горбачова за повлачење совјетских трупа које су у Чехословачкој биле стациониране од августа 1968. Горбачов се није успротивио, али је тражио гаранције да неће бити освете према комунистима, што је Хавел обећао, рекавши да ће бити подвучена црта без освете, репресије или дискриминације. Хавел је тада са собом понео праву лулу коју је представио као „лулу мира“ и понудио је совјетском лидеру, који је просто рекао да он не пуши.

Хавел је у почетку следио мишљење својих најближих пријатеља о питањима безбедности, пре свих Јуржија Динстбира, који је био присталица универзалне, колективне безбедности, када би на крају Хладног рата оба велика војна савеза требало да буду расформирана како би се створио простор за паневропску безбедносносну архитектуру изграђену на темељима Конференције о безбедности и сарадњи у Европи. Хавел је у говору у пољском парламенту јануара 1990. рекао да очекује „припадање Европи као пријатељској породици независних народа и демократских држава, Европи која је стабилизована, а не подељена блоковима и пактовима, Европи којој није потребна заштита суперсила, зато што је она способна да се сама брани и да изгради властити систем безбедности“.

Управо то биће онемогућено Европи даљим развојем догађаја у чијим неким секвенцама ће Хавел имати предводничку улогу. Варшавски пакт је нестао у Прагу 1. јула 1991, а Хавел је био његов последњи председавајући. С места председавајућег у једном пакту који је нестао, Хавел је пожурио у други пакт који се мењао. Хавелови биографи наводе да су га прве две године председничког мандата увериле да је мишљење о два војна блока у појмовима симетрије током Хладног рата било не само погрешно, него да је погрешно и у догледној будућности.

Када је 1991. посетио седиште НАТО-а, Хавел је предложио да Чешка уђе у НАТО. „Знамо да из много различитих разлога тренутно не можемо постати пуноправна чланица НАТО-а. Истовремено сматрамо да савез држава уједињених залагањем за идеал слободе и демократије не би требало да остане трајно затворен за суседне земље које следе исте циљеве. Историја нас је научила да су одређене вредности недељиве – ако им се прети на једном месту, свуда им се директно или индиректно прети“, поручио је Хавел.

Пролеће 1999. у Чешкој

Хавелово снажно залагање за интервенцију у Југославији и против Србије, као и касније отворена подршка уклањању Садама Хусеина, бацила је сенку на његов имиџ светог заштитника ненасиља. Постављало се питање да ли је ова његова ратоборност штетила шансама да добије Нобелову награду за мир, за коју је неколико пута био номинован. Двојица који су допринели окончању Хладног рата, Горбачов и Валенса, ову награду су добили.

Хавелови ставови довели су до огромне политичке поларизације у Чешкој. Уочи НАТО бомбардовања Србије, чешка политичка елита била је по том питању дубоко подељена. Вођство демохришћана (КДУ-ЦСЛ), Слободарске уније (УС) и Грађанског демократског савеза (ОДА) подржавали су НАТО, док су на другој страни Грађанска демократска партија (ОДС) и Социјалдемократска партија (ЦССД) биле у најмању руку амбивалентне у исказивању подршке.

Вацлав Клаус, који је наследио Хавела на месту председника Грађанске демократске партије (ОДС), критиковао је војну акцију као корак који вероватно неће решити косовски кризу. Он је захтевао да се продуже или обнове преговори са Слободаном Милошевићем. Када је током једног телевизијског интервјуа упитан да ли може да понуди неку алтернативу бомбардовању, он је рекао да није „стратег“, а присталице бомбардовања назвао „ратним хушкачима“. Вођство странке је објавило саопштење које је подржало Клаусова гледишта.

Други истакнути партијски руководиоци, попут посланика Јиржија Пајна и Јана Клауса, оспорили су Клаусово гледиште и критиковали партијско вођство за објављивање изјаве која „шкоди интересима Чешке Републике“. Неке локалне организације у Прагу, Карловим Варима и Брну дистанцирале су се од мишљења страначког руководства. Они су сматрали да Чешка, као нова чланица НАТО, треба да подржава акцију без икаквих „двосмислености“.

Чешки амбасадор у НАТО-у Карел Кованда бомбардовање Србије назвао је „ватреним крштењем“. Против воље већине политичара у земљи, он је инсистирао да Чешка подржи нападе на Србију. У то време, чешки председник Вацлав Хавел био је једини чешки политичар који је чврсто стајао иза амбасадора и није се повукао. Кованда је мислио да Праг заслужује бољи имиџ и изашао је са идејом да НАТО организује свој следећи самит у чешкој престоници.

Троглодити и бомбардовање

Социјалдемократе су такође биле подједнако разједињене поводом косовске кризе. Министар спољних послова Јан Каван потпуно је подржавао бомбардовање. Када је Карел Кованда, тврди присталица бомбардовања, изјавио на чешком радију да је уздржаност чешке владе да јасно стане иза НАТО-а довела до критика у Бриселу, Каван је под владиним притиском, али веома нерадо, опоменуо Кованду због таквих јавних изјава.

Он је, наиме, био неспорни присталица бомбардовања Србије унутар чешке владе. Други министри били су веома уздржани да безрезервно подрже НАТО, а Милош Земан, иако председник владе, присталице бомбардовања назвао је чак „троглодитима“. Мада је чешка влада прихватила различите фазе НАТО бомбардовања, неки министри су гласали против, а неки су се уздржали од гласања. Министар саобраћаја Антонин Пелтрам изјавио је да он и неки други министри „не воле бомбардовање“.

Као тадашњи премијер, Земан је отворио небо НАТО авионима, али је рекао да је пре доношења одлуке тражио подршку међу осталим земљама за дипломатско решење. Иако је гласао за бомбардовање, Земан је упозорио да би интервенција чији је циљ спасавање косовских Албанаца од хуманитарне катастрофе, како је прокламовано, била апсурдна ако би бомбардовање довело до отцепљења Косова.

Земан је често упоређивао НАТО с Варшавским пактом, јер за време комунистичке владавине није било избора да се неко сложи или не сложи с Варшавским пактом. Они који су довели у питање акцију НАТО-а били су критиковани да су ставили „своје право на изражавање мишљења изнад лојалности Чешке Републике према организацији у коју је примљена само неколико недеља раније“.

Дисиденти и опуртунисти

Чињеница да се Клаус или Земан разликују од Хавела по питању бомбардовања СРЈ није била толико непријатна, колико чињеница да они делују као да Чешка јесте, односно није чланица НАТО. Политички коментатори осетили су опортунизам у коментарима различитих политичара ЦССД-а и ОДС-а. Они су сматрали да су опортунизам и непостојање јасног јавног става већи проблем од неквалификованих аргумената политичара како би требало решити косовску кризу.

Зачудо, некадашњи дисиденти, који су имали храбрости да се супротставе Варшавском пакту и комунистичкој власти, уопште нису доводили у питање нити НАТО, нити бомбардовање, за разлику од некадашњих конформиста. Тадашњи чешки амбасадор у Вашингтону, Александар Вондра, истакнути присталица бомбардовања, припадник млађе генерације чешких дисидената из 1980-их, говорећи о чешкој улози у бомбардовању Србије констатовао је да је Клаус био „чак против проширења НАТО“, јер је био „либертеријалац“, додајући да не воли ни Обаму „који је катастрофа за Европу“, јер не види „вођство“.

Вондра је рекао да је Хавел само „снажно тражио да Запад треба нешто да учини како би се зауставио рат и да се заштите људи и њихова слобода“, а наравно да је истина да је имао „другачији политички концепт и различито мишљење од Јиржија Динстбира и Вацлава Клауса“. Док је у марту 2008. био у посети Београду, пред чешку одлуку о признању Косова, Вондра је рекао: „Чешка влада ће донети одлуку о Косову реалистично и са одговорношћу и мудрошћу, али имајући у виду такође традиционално пријатељство са српским народом“.

У изјави којом је објаснио зашто се извинио, Земан је подсетио на чешко искуство и на 1938. годину, „када су нас издали западни савезници, а такође и 1968. године, када су нас издали наши источни савезници… У оба случаја, српски народ нам је изразио подршку. А ми смо им одговорили бомбардовањем“, саопштио је чешки председник и закључио: „Рекох и спасих душу своју“.

[table id=1 /]

Драган Бисенић / Око магазин