Уместо националног фронта против епидемије имамо крваве фронтове на друштвеним мрежама и контрадикторне потезе власти

Уместо националног фронта против болести, имамо фронтове на друштвеним мрежама. Свака шуша сматра да може да држи лекције лекарима, зато што сваког дана на телевизији гледа и слуша шушу како држи лекције грађанима. Лекари, са друге стране, ћуте чак и када политика од њих прави отираче, дворске луде или послугу

Панкаћ Сривастава је мој пријатељ и колега из Њу Делхија. Знајући да понекад трагам за евроазијским спонама, поклонио ми је књигу “Уметност Ађанте и Сопоћана” Оме Д. Упадхја.

Уз чашицу “Жуте осе”, у Пекингу, где смо зајдно радили, надугачко ми је причао о аријевској прошлости северне Индије, на коју је веома поносан.

За време мог боловања у марту, Панкаћ и његова породица су ми из Делхија слали поруке подршке. На жалост, прилика за реваш стигла ми је већ у лето, када је ковид 19 на кратко покорио Панкаћев потконтинент.

У међувремену су се ствари потпуно измениле.

Нико овде више не помиње Индију која је између априла и јула дневно бележила преко четири стотине хиљада, а данас једва петнаестак хиљада нових случајева заразе коронавирусом.

Зашто?

Панкаћ ми данас пише да је до сада вакцинисано 75 посто Индијаца, да су болнице знатно боље опремљене и да је цело друштво мобилисано против вируса. Закључно са априлом, свега 2 одсто Индијаца било је примило обе дозе вакцине.

Укратко, у Индији није вођена политичка, већ општа друштвена кампања против ковида 19.

Влада Нарендре Модија успела је да обезбеди основни национални консензус у борби против вируса у невероватно сложеној земљи која има 23 званична језика, 28 држава, 7 савезних територија и врло лошу до никакву инфраструктуру.

Овде уопште није питање јесте ли за вакцинацију против ковида 19 или не. По среди је чињеница да је Индија пронашла пут на плану сузбијања болести и броја оболелих.

Сутрашње увођење ковид пропусница и најављено кажњавање грађана значи да корона побеђује на свим фронтовима у земљи која нема основни консензус у борби против тог вируса.

Уместо националног фронта против болести, имамо крваве фронтове на друштвеним мрежама и контрадикторне потезе власти.

Овде свака шуша сматра да може да држи лекције лекарима, само зато што сваког дана гледа шушу како држи лекције грађанима. Лекари, са друге стране, ћуте и продају се чак и онда када дневна политика од њих прави отираче, дворске луде или послугу.

На концу, имамо Владу која аусвајсима, следећи на један сасвим домановићевски начин политику Европске уније, покушава да оживи вакцинацију, уместо да је то питање системски и на време решавала.

Овако испада да је циљ Владе вакцинација у ужем смислу, а не сузбијање епидемије.

“Та мера, као и вероватно многе остале епидемиолошке мере, биће укинута онога момента када степен вакцинације становништва достигне задовољавајући ниво”, каже се у саопштењу Владе.

Ваљда би противепидемијске мере, говорим начелно, требало да буду укинуте онда када савладамо вирус, а не када степен вакцинације становништва достигне задовољавајући ниво.

Задовољавајући, за кога? За статистички завод, корпорације које производе вакцине или нас? Да ли је циљ Владе принудна вакцинација или борба против вируса?

Простор разумевања међу онима који следе неспорне цивилизацијске домете вакцинације и оних који, више него оправдано, сумњају да је великим корпорацијама, које вакцине производе, здравље важније од добити, већи је него што се мисли. Поред осталог, политика је вештина проширења тог простора у корист свих.

Када смо, захваљујући у основи разборитој и рационалној спољној политици, први у овом делу Европе прибавили вакцине против ковида 19 потребна нам је била национална кампања против вируса, а не она самохвалисава, у основи предизборна, коју смо гледали и слушали у неверици, а која је само продубила јаз међу људима.

Од почетка ове године било је сијасет начина да се уозбиљимо и изнађемо консензус у борби против ковида 19. Овако, медијско-политички распон од најсмешнијег вируса до страха од пуних гробаља претварамо у троугао апсурда увођењем бесмислених аусвајса по налогу Европске комисије која пре само годину дана, суочена са пандемијом, није знала шта да ради.

Одлуку о примени овог система Евопска комисија донела је 28. јуна ове године и Србија је, као што сам поменуо, следи домановићевски, ни сама не знајући да објасни суштину такве, у основи дискриминационе политике, осим што нам папагајски испоручује фразу да се систем ковид пропусница већ примењује у земљама Европске уније, Европског економског простора и Швајцарске.

Крајње је време да лекари подигну глас струке, отресу дневнополитички баласт са својих леђа и да нам саопште шта се заиста дешава, да сазнамо све релевантне статистичке податке у вези са вирусом.

Панкаћева земља, у којој су касте остале део стварности до данас, није се одлучила да раздвоји своје људе на такав начин. Размислите зашто, пре него што вам неко, на пример, поручи да рад ослобађа или да у Немачкој има посла за све.

Грубо речено, биће то нека сасвим другачија прича од оне коју сам, уз чашицу ракије, слушао од Панкаћа пре коју годину.

Бранко М. Жујовић / suboticke.rs

[table id=1 /]