Црногорске беспослице
Уводна напомена
Обично “добро неинформисани” Срби верују, а званична “југословенска” историографија тврди (и такозвана србска, наравно), да је Краљевина Црна Гора стала уз Краљевину Србију чим је почео Велики рат (1914-1918), данас углавном познат као Први светски.
Није било тако.
Народ у Црној Гори, који онда није мислио друкчије него србски, очекивао је да ће се то десити, али су, у данима и недељама после атентата у Сарајеву, и краљ Никола (Петровић Његош, 1841-1921) и црногорска влада (која је понајпре исказивала Краљеве жеље), били “одлучни противници манифестовања јавног незадовољства против Аустро-Угарске” и против масовног прогона србског живља по целом аустроугарском царству.
Радило се, заправо, о труду и Краљевом и владином да из новонасталих односа нешто извуку за Црну Гору. А то “нешто” значило је да Црна Гора, уз владину и краљеву одлуку да задржи “строгу неутралност”, очекује бар две ствари:
Прво, “положај краља Николе и црногорске владе био би веома појачан када би Аустро-Угарска дала изјаву да рат са Србијом нема освајачки карактер”, и
Друго, да Аустроугарска гарантује Црној Гори територијално проширење “које би јој омогућило да даље остане самостална у односу на остале балканске државе, у првом реду да буде потпуно независна од Србије”.
Вођен таквом логиком, краљ Никола се “надао да ће српска влада имати довољно увиђавности и да ће попустити у свим тачкама” аустроугарског ултиматума. Са тим у вези, он је 13. јула 1914. године, у разговору са мајором Густавом Хубком (1873-1962), аустроугарским војним аташеом на Цетињу, рекао да “Ваш цар не би могао од мене само једно да изискује да се ја борим противу Русије, јер сам ја овоме (руском цару) по самој историји а исто тако услед породичних веза и односа обавезан; али у свим осталим питањима ја могу бити његов услужан пријатељ. Отпутујте одмах у Беч и обавијестите о моме очајном положају”.
Што ће рећи: краља Николу уопште није занимало стање у коме се Србија затекла аустроугарским ултиматумом.
Подсећање на сам крај Великог рата намеће и обавезу да се нешто проговори и о збивањима која се, нажалост, на србском простору, данас користе као “теоријска” подлога за разбијање србског народносног бића.
На овоме месту биће речи о Мојковачкој битки (6. и 7. јануара 1916), одлуци о уједињењу Црне Горе са Србијом (26. новембра 1918) и Божићној побуни (1919).
Мојковачка битка
Јединствена је мисао свих који пишу и говоре о Мојковачкој битки да је она вођена са јединим циљем да србској војсци омогући повлачење према арбанашком приморју.
Тако ће, на пример, црногорствујући историчар Ђорђе Андријашевић (1967) рећи да је “велика офанзива на Србију започета октобра 1915. године и потискивање њене војске према југу значила и отпочињање борби на црногорском ратишту… Будући да се српска војска повлачила, црногорска је била приморана да шири свој фронт како би јој чувала одступницу… Обезбјеђујући повлачење српске војске и штитећи је од непријатељских дејстава преко Санџака, Херцеговине и Боке… Црногорци су остали усамљени на балканском ратишту. Црној Гори, иако најмањој и најслабијој савезници, додијељена је улога посљедње одбране. Тромјесечне операције, познате под именом Мојковачка операција, представљале су стратегијску заштитницу српске војске”, због чега се, наводно, црногорска војска “није успјела повући, попут српске”.
Тезу о “заштити србске војске” наћи ћемо и у тексту непотписаног аутора Мојковачка битка : 100 година и 10 чињеница о победи Давида над Голијатом (Newsweek Београд, 6. јануар 2016, http://www.newsweek.rs/srbija/67239-mojkovacka-bitka-100-godina-10-cinjenica-о-pobedi-davida.html), да је “Црногорска војска на положају имала 6.000 слабо опремљених и изгладнелих војника који су добијали по пола килограма хлеба сваких неколико дана, наспрам 20.000 добро опремљених и ситих припадника аустро-угарске царске војске”, те да се “највећи значај ове битке огледа у томе што је аустроугарска војска спречена да пресече повлачење српске војске преко албанских планина, и даље на Крф и Бизерту”.
Маријан Миљић, књижевник, публициста и библиотекар (1951), у тексту Мојковачка битка – црногорска Троја (http://www.montenegrina.net/pares/paresс1/istorija/cg_у_1_svj_ratu/mojkovacka_bitka_crnogorska_troja.htm), каже да, “дајући посљедњу одступницу, не само српској војсци, него и својој укупној повијести… црногорска војска ни слутила није да је њена судбина већ раније ријешена, да је, као израз захвалности, остављена сама, издана и осрамоћена, препуштена својој злехудој судбини и слому, потпуном уништењу. За њу, побједничку војску, био је спремљен пут пораза и срамоте”. А за све то били су криви србски политички и војни врх, савезници (чак и Русија) и, нарочито, краљ Никола и највиши црногорски државни органи који “нијесу ништа конкретно предузели да спасу земљу и војску од пропасти”.
У Војној енциклопедији (1978), уз појединости везане за мобилизацију и демобилизацију, за концентрацију и деконцентрацију, за бројност и прекобројност, за слабости и храбрости, за ратове и мирове, уписано је за Мојковачку битку (и целу мојковачку операцију) и да је Санџачка војска, заједно са Првом србском армијом, имала задатак “да обезбеди простор за повлачење главних снага србске војске, у чему су рејони Берана, Андријевице, Колашина, Подгорице и Скадра имали прворазредни значај”.
За “главним снагама” повукла се затим и Прва армија (она је 25. децембра 1915. године стигла до Подгорице), а у заштитници, источно од Андријевице, остављен је Комбиновани одред, јачине безмало две и по хиљаде људи, са седам митраљеза и шест топова, за ту прилику потчињен Санџачкој војсци; биће да се и он неколико дана касније придружио србским снагама прикупљеним на арбанашкој обали.
Да би се боље разумеле медитације свих који Мојковачку битку тумаче као “стратегијску заштитницу српске војске”, треба знати да је “црногорску” војску на том делу србског ратишта (у Старој Херцеговини и србским Брдима) чинила Санџачка војска (у то је време црногорска бранила и “неодбранила” Ловћен), у чијем су се саставу налазили Ускоци, Дробњаци и Бјелопољци (сви из Старе Херцеговине) и Брђани: Морачани, Ровчани и Васојевићи; највећи део ових последњих, до тада, још није стигао ни да научи да су “Црногорци” јер су у састав Црне Горе ушли тек на годину и по пре избијања Великог рата.
Иста та Санџачка војска у раној фази Великог рата дејствовала је поред србске Ужичке војске (тамо код Чајнича и према Сарајеву), кретала се (и повлачила) самовољно и неорганизовано, почесто у расулу, а дешавало јој се да Ужичкој војсци остави незаштићен бок и позадину, да не слуша наредбе Врховне команде…
Црногорски историчари и “историчари” такве поступке Санџачке војске правдају чињеницом да црногорска војска није “модерна војска” већ милицијског типа, неспособна да се повлачи организовано, али се ниједан од тих историчара, не зна се због чега, није бавио разликама у ратовању Санџачке војске поред Ужичке војске и у његовим самосталним дејствима током Мојковачке операције. На ратовање уз Ужичку војску гледало се као на нешто необавезно, налик ратној игри, “ајд’, Алија, нек’ је више војске”, док се ратовање у Мојковачкој операцији, нарочито у Мојковачкој битки, оцењује, без икаквих ограда, као заштита србске војске у повлачењу. Не чине то само црногорски (и црногорствујући) историчари, та је досетка својина свих који или изговоре или испишу синтагму “Мојковачка битка”.
А та је досетка изговорена први пут непосредно после Великог рата. Потекла је у данима када се очекивало уједињење двеју србских краљевина и када је ваљало смиривати не само узавреле страсти малобројних противника тог светог националног чина, већ и када је све поборнике србске националне слоге требало охрабрити да без икаквих ограда почну делати на “њиви будућих дана”.
И та је досетка годила обема странама: Црној Гори јер су јој тако зацељиване ране настале вољом црногорских предводника (књазу Мирку – 1879-1918 -, тешко болесном Краљевом сину који “није имао никакву команду у овом рату”, остављено је да доврши прљав посао, те је он прихватио наметнуте услове и 21. јануара 1916. године потписао акт о капитулацији) који “нијесу ништа конкретно предузели да спасу земљу и војску од пропасти”, а Србији јер је њена војска мојковачке одјеке могла доживети као почасну паљбу; чак и ако се зна да се она 1. јануара 1916. године нашла на линији Скадар-Љеш-Драч-Елбасан-Тирана.
Уистину, Санџачка војска није на Мојковцу штитила одступницу србској војсци, она је код Мојковца бранила своју нејач у својој ближој или даљој позадини. Одбрана те нејачи ни по чему није могла личити на ратну игру уз бок Ужичкој војсци, “тамо негде у Босни”, био је то натчовечански напор да се онемогући непријатељски продор у Брда (у данашњој Црној Гори) и сачувају животи њихових најмилијих.
А док се све то догађало, црногорска војска којом је командовао књаз Петар (1889-1932), Краљев син, није издржала аустроугарски напад, пали су Кук и Крстац (испод Ловћена), “краљ је већ био напустио Цетиње и бјежао к Подгорици… непријатељ је већ био заузео Бар и Улцињ, а први одјели су били стигли на Бојану. Пошто је Ловћен пао, знало је и мало дијете у Црној Гори, да је с одбраном Црне Горе свршено”.
“Подгоричка скупштина”
Ове две речи стављене су међу наводнике јер су се оне нашле у скоро редовној говорној и писаној употреби, више да прикрију истину да је одлуку о уједињењу Краљевине Црне Горе са Краљевином Србијом донела Србска Велика народна скупштина у Црној Гори, а мање као потреба да се овај подужи назив мало скрати.
Још док се крај Великом рату није ни наслућивао, швајцарски лист Газет де Лозан од 20. марта 1917. године објавио је изјаву Лазара Мијушковића (1867-1936), ранијег председника црногорске владе и министра спољних послова, која се бавила заинтереованошћу “извесних” европских листова за србско-црногорске односе, односно за уједињење Србије и Црне Горе.
“То је питање веома јасно:
Црногорци, Срби по крви, без мешавине, били су географски одвојени од своје браће у Србији отоманском силом. Неравна петвековна борба противу Турске сама је крепила националне идеале свију Срба, одржавала њихове наде и загревала њихову жељу да се опет потпуно уједине. То је историјски факат, толико познат да је непотребно набрајати. Отуда и идеја о уједињењу Србије и Црне Горе. То дакле није нека нова комбинација, ни сан извесних људи или политичких партија. То је дубоко осећање и непоколебљива воља целога српског народа, које не може и неће нестати док траје српскога племена”!
Први званичан писани траг о припремама за “потпуно уједињење Црне Горе са Србијом” налазимо у у писму којим Јанко Спасојевић (1871-1955), до почетка децембра 1916. министар правде у црногорској избегличкој влади, 26. октобра/8. новембра 1918. године из Андријевице јавља војводи Живојину Мишићу (1855-1921) да је одређен “општи избор, за једну провизорну Скупштину народну, која ће се састати 11 новембра у Подгорици. Избори ће се извршити 6. новембра (оба датума су по старом рачунању – ИП)… Ова ће Скупштина детронизирати краља Николу и огласити уједињење Црне Горе са Србијом. – Велика би потреба била, да има што више војске у свима нашим главнијим варошима, јер је тешко успоставити ред међу Црногорцима, пошто су се дали пљачки, чак међу собом, и пошто међу многим племенима се дешавају убијства, па одовуда и крвна освета. Када они виде међу собом Српску војску они се мање боје и од краља Николе, пошто знаду, кад би он дошао, да би се свима светио”.
Још неке појединости о том чину садржане су у депеши број 147 од 31. октобра/13. новембра 1918. године, под ознаком “најхитније”, којом пуковник (потоњи ђенерал) Драгутин Милутиновић (1865-1941), командант Јадранских трупа, обавештава србску Врховну команду да је “Црногорски одбор расписао избор за Велику народну Скупштину на дан 6 новембра. Скупштина ће се састати на дан 11 новембра текуће године (датуми су по старом календару – ИП). Због тога и због стабилности стања у опште, безусловно је потребно да у састав јадранских трупа најжурније пошаље бар још два батаљона пешадије и једна до две батерије… Молим да се поткрепљење што пре и форсираније упути у Подгорицу”.
Оном малочас поменутом Спасојевићевом писму прикључен је и позив “осталим Црногорцима… да сви заједнички порадимо на остварењу наших народних задатака, на нашем уједињењу”, али и правила за избор народних посланика у Велику народну скупштину српског народа у Црној Гори. Овде ће бити дат тек један њихов део:
“Свака капетанија у Старој Црној Гори (ова одредница односи се и на Брда и Стару Херцеговину, и Боку и Приморје – ИП) бираће по два народна посланика, а сваки срез у новим крајевима (срезови у окрузима беранском, метохијском и пљеваљском и срез плавогусињски – ИП), бираће по три посланика. Вароши које имају испод пет хиљада становника, а на име: Бар, Улцињ, Колашин, Беране и Бијело поље, бираће по једног народног посланика; а вароши које имају преко пет хиљада становника, а на име Цетиње, Подгорица, Пљевља, Пећ и Ђаковица бираће по два народна посланика.
Избор народних посланика извршиће се јавним и посредним гласањем на овај начин. Капетаније ће на јавним зборовима изабрати по 10 повјереника, срезови по 15, а варошке општине (мање) по 5 односно по 10 повјереника на дан 4. новембра ове године (17. по новом рачунању – ИП). Повјереници ће се из цијеог округа састати 6 (19) новембра ов(е) г(одине) у свом окружном мјесту и на општој сједници поименичим гласањем изабрати посланике за цио округ”.
У складу са тим расписом, у Скупштину је изабрано 165 (сто шездесет пет) посланика.
Пратећи и даље сва та збивања, пуковник Милутиновић је, 10/23. новембра 1918. године, под бројем 293, брзојавио Врховној команди да се “сутра 11. о(вог) м(есеца) састаје овде у Подгорици Народна скупштина која има да прокламује уједињење Црне Горе са Србијом. Ова се ствар може сматрати као потпуно сигурна. Потребно је међутим за одлуку Црногорске Народне Скупштине да буде од стране Наше Владе упућена и санкција и да власти у Црној Гори буду одмах организоване по одредбама наших закона.
Ја ћу се постарати да ову одлуку сутрашње Народне Скупштине што пре доставим”.
Наредног дана, иако је тема била од изузетног значаја за будуће србско-србске односе, Врховна команда је, под О. Бр. 32517, овај предмет ставила у акта, највероватније због тога што се сматрало да је тај чин изван њених стварних (војних, ратних) надлежности.
Како је то и најављено, скупштинско заседање отворено је 11/24. новембра, после чега је за председника изабран Саво Церовић, члан Великог суда, за првог потпредседника Лазар Дамјановић, адвокат, а за другог потпредседника Саво Фатић, председник суда. За секретаре су изабрани Љубомир Вуксановић, Милан Бајић, Радован Бошковић, Лука Вукотић, Новица Шћепановић и Михаило Јовановић.
На крају заседања, 13/26. новембра 1918. године, посланици су једногласно усвојили резолуцију о уједињењу Црне Горе и Србије, чији текст гласи:
“Српска Велика Народна Скупштина у Црној Гори, као вјерни тумач жеља и воље цјелокупног Српског Народа у њој, вјерна историјским предањима и завјетима својих предака, који су се вјековима за њих борили
одлучује:
1. Да се Краљ Никола I Петровић – Његош и његова династија збаце са црногорског престола;
2. Да се Црна Гора са братском Србијом уједини у једну једину државу под династијом Карађорђевића, те тако уједињене ступе у заједничку отаџбину нашег троименог народа Срба, Хрвата и Словенаца;
3. Да се изабере Извршни Народни Одбор од пет лица, који ће руководити пословима док се уједињење Србије и Црне Горе не приведе крају;
4. Да се о овој скупштинској одлуци извијести бивши Краљ Црне Горе Никола I Петровић, Влада Краљевине Србије, пријатељске Споразумне Силе и све неутралне државе”.
У Извршни народни одбор апсолутном већином гласова изабрани су: војвода Стево Вукотић, Марко Даковић, Ристо Јојић, Спасоје Пилетић и Лазар Дамјановић.
У складу са датим обећањем, пуковник Милутиновић јавио је Врховној команди (15/28. новембра, под бројем 58165) какву је одлуку, “процењујући историске, економске и политичке интересе Црне Горе”, донела “Велика Народна Скупштина у Подгорици изабрана од Српског народа у Црној Гори”. Он је још дописао да је “одлука донешена једногласно акламацијом и појединачним гласањем. Народ је ову одлуку прихватио са одушевљењем и вером у бољу будућност. Сутра је свечана служба у славу уједињења и народно весеље; у целој земљи влада општа радост”.
Непуна три месеца касније, 21. фебруара 1919. године, ђенерал Милутиновић брзојавио је Врховној команди да “према подацима у подгоричкој скупштини није било опозиције”, да је “на питањима личним око имена делегата као и због рада одбора Даковић добио поверење и већину” те да се “преко тих протеста прешло на обични дневни ред за које је гласало од 130 посланика 120”.
Ово последње значи да су избори за посланике у Велику народну скупштину у Подгорици обављени “како царски ваља и требује”, непристрасно, пошто се није ни могло знати ко ће гласати за уједињење а ко против. Ако је Скупштина почела рад без опозиције, како то саопштава ђенерал Милутиновић, односно без посланика који су се противили уједињењу, то се мора разумети тако да је таквих посланика, од укупно 165, било 35. Ако је против скупштинског дневног реда било десет посланика (од присутних 130), могли су то бити они који су се у том тренутку још увек двоумили како да гласају.
Само пет дана касније, 1. децембра 1918. године (по новом рачунању), србски регент Александар Карађорђевић (1888-1934) примајући Адресу Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба о уједињењу Државе Словенаца, Хрвата и Срба са Србијом и Црном Гором, прогласио је стварање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. У превеликој наивности и више бринући за националних опстанак Хрвата и Словенаца, оних који су нову Државу сматрали привременим прибежиштем, него за србски етнички простор и србске националне границе, регент Александар пропустио је да саопшти коју територију Краљевина Србија уноси у ту нову Државу. А та територија (осим оне предратне)била је јасно одређена Војном конвенцијом која регулише услове примене на Угарску примирја закљученог између Савезника и Аустро-Угарске: Банат, Бачка и Барања, Срем до линије Осек – Чепин – Ђаково – Шамац, цела Босна и Херцеговина и Далмација, до рта Планка, или Плоче, на око 35 километара ваздушне удаљености од Спљета, западно – пространство, дакле, које су и Скупштина которска, и народна већа бањалучко, босанскохерцеговачко и далматинско својим одлукама прикључивала Краљевини Србији. На тај начин, он је србском народу наменио трагичну судбину. Препустио га је, заправо, геноцидним радњама оних који су се на једном историјском раскршћу определили за Југославију, јер се друкчије није могло. Срби ту трагичну грешку плаћају и данас, сто година касније.
Штаб србске Врховне команде, под О.Бр. 35221 од 1. фебруара 1919, регистровао је депешу војводе Степе Степановића (1856-1929) којом извештава да је “ђенерал Д’Епере, у присуству Енглеза, Американаца и Талијана испитао известан број људи у свима прошлим догађајима”, те да је по одласку за Подгорицу и Скадар “рекао да је стекао уверење да су избори (за Скупштину која је донела одлуку о уједињењу – ИП) право опредељени и да ће такав извештај послати својој Влади”.
У непосредној вези са тим, поручник Протић, под Пов. Бр. 843, из Солуна брзојавио је Врховној команди да му је “Командант Савезничких Војсака (Луј Франше д’Епере, 1856-1942 – ИП) …наредио, да вас умолим да саопштите Српској Влади да је он провео у Црној Гори три дана и констатовао, да је цео народ једнодушан у жељи за сједињење са Србијом, сем неколико безначајних личности сумњиве репутације”.
Сличне природе била је и порука србског делегата код италијанске Врховне команде коју је Министарство војно пренело Врховној команди (Пов.Ф.Ђ.О.Бр. 18891 од 18. фебруара 1919) да је једна американска мисија, највероватније војна, боравила на Цетињу и да је од њеног командира чуо да је “држање наших власти и трупа у Црној Гори савршено коректно, оне не врше никакав притисак на Црногорце који с малим изузетком желе уједињење или смрт”. Да ли је било коректно или не, то су најбоље знали Американци, који су се и у то доба разметали сопственим демократским вештинама.
Данас, уз бесмислице да је Црна Гора била “побједница у рату”, да је Црна Гора имала “скупштину изабрану 1913. године са пуним уставно-правним… легалитетом, легитимитетом и капацитетом”, да је “Подгоричка скупштина” организована “на врат на нос”, да је тада избрисано “властито државно и национално име”, да су њени учесници “бацили под ноге сву традицију и позитивне прописе тадашње Црне Горе”, црногорствујући историчари (или: црногорски “историчари”) поричу све то потржући прокламацију коју је, преко “Гласа Црногорца” из Нејиа, краљ Никола упутио Црногорцима “поводом кршења права да сами одлучују о својој судбини” а против званичне Србије која је, “наоружана необјашњивом мржњом према Црној Гори и њеним представницима и лишена моралне основе… заборавила све жртве које је Црна Гора учинила” за њу и “када је непријатељ сломљен… напустио нашу малу Црну Гору, окупирала ју је… њена војска (и) скупила тзв. Велику народну скупштину (српског народа у Црној Гори у Подгорици) на један насилнички начин, чије одлуке немају никакве важности, јер Велика народна скупштина (србског народа у Црној Гори) и не постоји као установа по нашем уставу, а камоли да је надлеж на да рјешава о судбини Црне Горе. Па и овакав злочин извршен је препадом кукавички, лишавајући од учешћа у рјешавању о судбини земље хиљаде мученика и хероја, који се не бијаху још вратили из ропства”.
Божићна побуна
Једној групици Црногораца, присталица свргнутог краља Николе и његовог режима, незадовољних што им се, по капитулацији на самом почетку 1916. године, није дало да ратују против аустроугарске окупационе силе, прохтело се да у ослобођеној Црној Гори мало шенлуче и ватреним оружјем слављенички дочекају Рождество Христово 1919. године; макар некога и погодио какав залутали метак.
У почетку, њихова активност није схватана као нека озбиљнија опасност за новостворено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, будући да ни “бјелаши”, присталице безусловног уједињења Србије и Црне Горе, ни “зеленаши”, делом присталице самосталне Краљевине Црне Горе а делом и присталице конфедералних односа двеју србских краљевина у будућој држави, нису очекивали да ће се због уједињења проливати крв у Црној Гори.
Бјелаши су највише присталица имали међу омладином, од којих су оформљене оружане омладинске чете и Народна гарда. Њихово начело било је јасно и недвосмислено: “Један краљ, једна држава, један народ”.
Зеленаши су своје присталице, највећим делом, нашли међу бившим државним чиновницима, интелектуалцима блиским двору, официрима… Сматра се да их је било између 1.500 до 2.000 људи. Своје незадовољство одлуком о уједињењу, они су “најпре исказали Протестом упућеним 4. децембра 1918. године њеном Извршном одбору, а стварно деловање против уједињења (и ујединитеља) видно су појачали по повратку интернираца, добрим делом официра који су остали верни краљу Николи” (httpe://sr.wikipedia.org/wiki/%D%97%D0%B5%D0%BB%D0%B5%D0%BD% D0%B0%D1%88%D0%Б8).
Око Подгорице
Побуна је прво избила у крајевима око Подгорице, у Пиперима и Бјелопавлићима. Пипере је предводио бригадир Милутин Вучинић, онај који се 4/17. јануара 1916. “жалио” Врховној команди да, “и поред свих мојих нада, г. Начелниче… продирање непријатеља немам ским задржати, јер нико не хоће да се одупре непријатељу”, и који је маја 1916. године био противан било каквој акцији против аустроугарске окупационе управе (да народ не би био изложен некој невољи). Суочен с отпором кучке, пиперске и подгоричке омладине, “није (се) усудио да прихвати борбу, па је наредио да се положи оружје”. Ових других “устаника”, Бјелопавлића, било је “шака јада”, тако да је све окончано без испаљеног метка. И пиперски и бјелопавлићки “устанички” предводници ухапшени су а тај неуспех деморалишуће је деловао на побуњенике који су се “бавили” опкољавањем Никшића и Цетиња и који су рачунали да ће им велику помоћ пружити они који су управо били у трен растурени.
Око Никшића
“Устаници” су Никшић опколили 21. децембра 1918/3. јануара 1919. године и наредног дана затражили од бранилаца да се предају. Током дана пушкарало се с обеју страна, да би, у сумрак, браниоцима стигла помоћ из Бјелопавлића и из Грахова. “Опазивши иза себе ову борбену омладину, противници (побуњеници – ИП) декуражирано почињу остављати своје позиције – и умјесто да уђу у Никшић да га освоје, као што су били наумили, – они бјеже по мраку кућама, крвави и посрамљени; док Бјелопавлићи побједоносно улазе у варош, срдачно дочекани од храбре Никшићке омладине… Иако је окршај био жесток, губици бранилаца нису били велики: два мртва и неколико рањених. Колико је мртвих и рањених било на страни побуњеника не зна се тачно, али их је било много више. Нападачи су своје погинуле и рањене у току ноћи односили кућама”. Неки од побуњеничких вођа ухапшени су а неки побегли у Италију или у шуму.
У Црмници
Истога дана кад и код Никшића, немири су избили и у Црмници. Побуњенике, којих је могло бити око четиристо, предводио је Јован Пламенац (1873-1944), описан касније као “један ординаран зликовац, који је чак продавао шуме непријатељу”, али који ће после два-три месеца постати Краљев председник владе у избеглиштву. Његов покушај да дође у везу с Италијанима како би од њих добио помоћ у наоружању и муницији (што не значи да би противречио и помоћи у људству) није успео јер су га присталице новоуспостављене ујединитељске власти у томе спречиле. Иако је одмах пристао да распусти своје “побуњенике”, после два дана почео је да их поново окупља. Појава једне ујединитељске чета од стопедесетак људи поколебала га је, те се с око седамдесет својих присталица повукао у Скадарску крајину а отуд “са својим људима отишао на Бадњи дан преко Бојане к Италијанима”.
Око Цетиња
Да је побуна у Црној Гори била планирана из једнога места види се и из чињенице да је Цетиње било “центар збивања”, чему у прилог иде и податак да је 20. децембра 1918/2. јануара 1919. оно било опкољено. Не зна се тачно колико је побуњеника било, али их их је било много више него што је Цетиње имало бранилаца. До 23. децембра/5. јануара “око Цетиња није пукла ни једна пушка”.
Побуњеницима се чинило да ће лако савладати цетињску одбрану, те су они, када се у њиховом штабу у Бајицама појавио Јанко Вукотић (1866-1927) не би ли покушао “да их умири и да се призна стање створено Великом Народном Подгоричком скупштином”, они поступили у складу са својим моралом (или, не буди примењено: чојством): заробили су га! Под притиском, Јанко је наредног јутра послао писмо пуковнику Милутиновићу, у Котор, и пренео му побуњенички захтев да војска поседне кварт око своје команде а да осталу варош препусти “усташкој војсци”.
Мимо тога, побуњеници су упозорили пуковника Милутиновића да се “не мијеша у унутрашње ствари Црногораца” и поручили да ће “усташке (устаничке – ИП) трупе сјутра… умарширати у пријестолницу Цетиње, и ради успоставе будућег реда запосјести сва надлештва у коју сврху са наше стране бити ће очуван најбољи ред, те се овим преко Вас – опомиње војска која се сада налази на Цетињу, да са своје стране не би изазвали пролијевање братске крви”.
Пуковник Милутиновић одговорио је “да улазак наоружаних трупа у Цетиње безусловно” не може одобрити и да ће се “уласку наоружаних маса успротивити свом снагом коју има(м) под руком, а невино проливена братска крв нека падне на главу онога, чијом кривицом до тога дође”.
Када је чуо за оружане сукобе око Цетиња, француски генерал Пол Венел (1864-1920), командант Савезничких снага, из свога штаба у Котору кренуо је ка разбојишту са намером да смири страсти.
Из сусрета са побуњеницима у Бајицама, Венел је донео, у писаној форми, побуњенички пристанак на примирје док се не изнађе “плебисцитарно решење црногорског питања под контролом Великих Сила”. Представницима цетињске одбране, све то било је неприхватљиво, што су исказали речима да ће водити борбу “до краја, а ко неће да се бије може и да сједи”.
Како се страсти нису смиривале, Венел је 7. јануара 1919. године, издао наредбу да се у року два дана (48 сати) пут од Котора до Цетиња ослободи за саобраћај, да се оспособе телеграфско-телефонске везе, те да се “сви они који су учествовали у побуни имају вратити својим кућама, а неће бити узнемиравани ако остану мирни и ако положе оружје”.
Већ исказано побуњеничко надање, и уверење, да ће без већих тешкоћа успети да од ујединитеља преузму власт, било је узалудно, пошто је, у међувремену, браниоцима пристигло озбиљно појачање састављено од Куча, Бјелопавлића, Пипера и подгоричке омладине. Дода ли се томе и “техничка” подршка митраљеске чете Другог југословенског пука и две хаубице с око хиљаду граната, разумљиво је што су побуњеници, нападнути и с леђа, морали започети с повлачењем ка Ловћену. У току 24. и 25. децембра 1918 (6. и 7. јануара 1919), око триста побуњеника предало се без икаквих услова.
У извештају послатом Команданту Друге армије у Сарајеву, пуковник Милутиновић пише:
“25. децембар (7. јануар, по новом рачунању – ИП). Добровољачке трупе Извршног Народног Одбора предузеле су овога дана чишћење околине Цетиња од побуњеничких мањих оделења… У непосредном контакту са добровољачким трупама Извршног Народног Одбора остатак њихове снаге, разбегао се у све стране”.
Пет дана касније, на захтев генерала Венела, једна побуњеничка група на Буковици (коју у међувремену нико није ни нападао) положила је оружје и разишла кућама.
Побуна је, дакле, била угушена, највећи део зеленаша предао се и отишао кућама, а мањи део – нешто више од 1.500, опијених “витештвом”, “слободарством” и “чојством” – прикључио се црногорској војсци у Италији, под италијанском командом, како би се отуд пребацивали преко Јадрана зарад бављења “повременим тероризмом”, да ли за сопствену корист или за рачун Италије; распуштени су 1921. године, после склапања италијанско-југословенских споразума о сарадњи. Између осамсто и хиљаду њих наставило је “хајдуковање”, у разбојничким и пљачкашким дружинама од по двадесетак до тридесет “бораца”, све до 1924. године0000 (https://sr.wikipedia.org/wiki/D0%97%D0%B5%D0%BD0%B5%D0%BD0%B0%D1%88%D0%B8).
Све што се до тада дешавало по беспутној Црној Гори, мање по Старој Херцеговини и неким од Седморо Брда, било је сведено на одметништво, разбојништво, пљачку, бандитизам, лупештво, провалништво, на хајдучију у најружнијем значењу те речи… Одметали су се појединци, одметале су се и мање групе, али све то, иако су одметници уверавали себе да то раде на “идеолошкој” основи, са циљем да заштите мало династичка права његушких Петровића а мало самосталност Црне Горе, било је усмерено искључиво на обављање “привредне делатности” у Црној Гори познате као “плијен”, односно пљачка туђе имовине, да ли небрањене, без жртава, да ли на препад, или из заседе, чак и по цену људских живота.
Не би ли се стекао утисак о “идејности” тог одметништва, у месецима који су следили Божићној побуни убијено је неколико виђених присталица оствареног уједињења, међу њима и неки од учесника Велике народне скупштине. Убијани су и неки официри бивше црногорске војске који су своју припадност Србству исказали подржавајући уједињење…
Жртве. По смиривању побуне, ђенерал Милутиновић известио је Војводу Степу да је у борбама око Цетиња погинуло 16 (шеснаест) добровољаца-присталица уједињења, рањено 56 добровољаца, три цивилна лица и четворица војника. “Број мртвих и рањених на страни побуњеника никада није тачно утврђен… али знатно премашују жртве бранитеља Цетиња”.
Симо Живковић, један о побуњеника, сведочио је, у дубокој старости, да, “како је ко пао, рањен или мртав, њега смо износили из борбе и односили кући. Бројали мртве и рањене нисмо, али знам да је изгинуло много. Међу мртвима било је само мојих познаника петнаестак. Свако је свога сахрањивао, а касније никоме није ни пало на памет да броји жртве”.
Драгољуб Живојиновић саопштава да је у италијанским архивима наишао на податак (потекао из пера новинара Ђузепа Балдачија) да је “у борбама око Цетиња и Никшића погинуло између 500 и 700 људи на обе стране”. Миле Кордић то оповргава коментаром да је “овако велики број жртава немогућ, из простог разлога што се зна да је укупно у овим крајевима Црне Горе у побуни учествовало између три и пет хиљада људи”, те да је “реално претпоставити да је у нападу на Никшић и Цетиње погинуло неколико десетина побуњеника”.
Црногорска влада у избеглиштву тврдила је да је у побуни било 600 (шестсто) мртвих. Пошто је сазнао за тај податак, француски маршал Жозеф Жофр (1852-1931) приватно се изразио да, “ако је истина, да ће Србији то шкодити много”.
Несумњиво, цифра од “600 мртвих” избачена је насумце, зарад антисрбске пропаганде током Мировне конференције у Паризу, пошто тадашње везе нису биле тако чврсте да би се подаци из “побуњеничких” крајева могли лако и брзо прикупити и средити; утолико пре што се подаци о жртвама нису “обрађивали” ни међу побуњеницима.
Новак Аџић (1975), један од најпознатијих црногорствујућих ликова у данашњој Црној Гори, свесрдно, с “археолошком” страшћу, брине о налажењу све “новијих ископина” о србским “злоделима” у Црној Гори, па ће у нашим данима “обновити” податак др Секуле Дрљевића (1884-1945), заклетог антисрбина, објављен 1944. године, у Загребу (а где би друго), да је током Божићне побуне спаљено преко 5.000 сељачких кућа а страдало преко 2.000 особа (http://portalanalitika.me/clanak/116864/sekula-drljevic-о-zlocinu- nad- familijom-petra-zvicera),
Наравно, и те су цифре наива према тврдњи којом су публициста Борислав Цимеша и професор др Миодраг Мишко Вуковић (1955), “важна” личност у савременој црногорској политичкој номенклатури, у такмичарском заносу и у наступу безумне мржње према свему што је србско, “погинули” у том “крвавом рату и терору око 10.000 људи”.
О побуни, за крај
Миле Кордић пише да “већина побуњеника није ни знала због чега се бори. Нису они могли да буду против уједињења о коме су читавог живота сањали. Они су просто кренули за својим главарима и официрима, јер је било срамота да неко свог главара изневери и остави на цедилу. Ко су противници уједињења видело се тек после угушења побуне. Били су то они који нису хтјели да положе оружје, него су отишли у шуму или побегли у Италију. Остали су у борбу просто поведени”, тако да је један од оних који се прикључио побуни, на судијино питање за што се борио, у записник цетињског Окружног суда изјавио: “Не знам, та ме јад у вр(х) главе не убио”.
Оно што се у црногорствујућем предању зове “Божићна побуна”, поред србских војних органа прошло је скоро незапажено. Рафални или појединачни пуцњи “по шумама и горама наше земље поносне” схваћени су искључиво као слављенички одушак, пошто се претходних година, под аустроугарском влашћу, није могло замислити “ватрено” исказивање ни личног, ни породичног (славског, рождественог), ни националног расположења. Ако се то касније, у нашем времену нарочито, представља као побуна, чак и као устанак, чини се то са циљем да се искаже дубока жалост за аустроугарском окупацијом коју је краљ Никола, пристанком на капитулацију црногорске војске, “даровао” својим оновременим поданицима а они је оставили у аманет своме у међувремену мање или више расрбљеном потомству.
Потомству које још није схватило да су слобода и ропство моралне категорије а не друштвене, те да су неки људи робови по духу – без обзира на свој стварни или умишљени положај у друштву.
Умишљени, наравно, још од времена кад је Јаша Игњатовић (1822-1899), у једној својој песми у прози, Црну Гору назвао “Србска Спарта”, а Црногорци у то поверовали, не само ондашњи, већ и више нараштаја њихових потомака.
Све до јуче.
Илија Петровић
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.