Данило Ковач: О геноциду над Србима у наставном програму

Поруке о страдалим сународницима можемо интерпретирати и преносити будућим генерацијама на разне начине. Улога школе и наставе нарочито је значајна у овом процесу. Педагошки је изазовно суочити ученике са стресним садржајима не изазивајући код њих трауму или деструктивну мржњу. Са друге стране, садржаји се не смију поједноставити, будући да начин убиства није безначајан и да се треба обрадити. Другим ријечима, наставник је пред задатком да ученицима пренесе не само чињенично знање о теми већ и моралну поруку. За наставу која подразумијева проучавање насиља јаче групе људи над слабијом научници користе термин „тешка историја“. У овом контексту користи се и термин „осјетљива прошлост“ или „прошлост трауматског садржаја“. Сами називи имплицирају менталну и психолошку тежину наставног садржаја.

Настава геноцида над Србима током Другог свјетског рата несумњиво дубоко улази у домен тешке прошлости и потребно јој је приступити са посебном пажњом. Након кратког истраживања које сам спровео у гимназијама Републике Српске, и лондонским школама, чини се да наши наставници, нерадо поучавају о тешким темама. Наши ученици би, с друге стране, жељели да продубе своје интересовање о холокаусту, геноциду над Србима у Независној Држави Хрватској, те животу у концентрационим логорима.

Не представља дакле проблем интересовање ученика, већ тешка позиција наставника приликом предавања стресних садржаја.

Наставници у одабраним лондонским школама, који су прошли кроз бројне обуке храбрије се упуштају у сличне педагошке подухвате, чак и код ученика у нижим разредима. Када су у питању сами наставни садржаји, детаљно и аналитичко познавање прошлости представља први и најважнији корак. Историјско знање омогућава разумијевање кључних процеса националне историје, његовање културе сјећања и представља предуслов за остварење осталих наставних циљева. Иако неопходно, познавање историјских чињеница није довољно. Како би се разумио значај теме у ширем контексту, потребно је обрадити и неке друге аспекте, попут питања достижности правде, питање признања кривице, меморијализације и одржања вјере у тешким животним ситуацијама. Од великог значаја је питање трауме која се преноси генерацијама, те могућност повратка преживјелих жртава у нормалан живот. Како би се избјегле штетне генерализације, односно поистовјећивање цијелог народа са починиоцима злочина из његових редова и политичким лидерима, ученици треба да знају да нису сви Хрвати одобравали бруталну и насилничку усташку политику, на шта, поред осталог указују италијански извори.

Потребно је такође аналитички обрадити значење појма „жртва“, као и појма „починилац злочина“, које могу бити много комплексније од свакодневне употребе ових ријечи. Неопходно је обрадити и питање такозваних пасивних посматрача.

Ученици треба да схвате штетност пасивног посматрања негативних друштвених феномена, као и важност благовремене грађанске реакције у случају било какве врсте насиља над безопасним и мањинским групама становништва.

Ове обимне садржаје потребно је сагледати из угла више наставних предмета – историје, православне вјеронауке, српског језика, философије, социологије и ликовних умјетности. Пожељно је да се обрада садржаја пропрати/допуни педагошки прилагођеним стручним вођењем и обиласком стратишта Срба. За наставу геноцида над Србима на поменутим предметима потребно је одвојити неколико часова како би ученици стекли цјеловиту слику о теми, и то не само кроз историјско знање већ и кроз усвајање моралних порука. Поред тога, сагледавањем исте теме из угла више наставних предмета омогућио би се успјешан трансфер знања.

У недостатку значајних академских доприноса о настави о геноциду над Србима и препорукама за њено извођење, потребно је анализирати на које начине су разрађени европски образовни системи приступили питању својих жртава у периоду Другог свјетског рата.

У конципирању наставе о геноциду над Србима чини се нарочито корисним размотрити академска достигнућа дисциплине о настави холокауста. Настава холокауста је разрађена дисциплина, која поред горе поменутих наставних предмета даје препоруке чак и за кориштење музике у сврху обраде овог наставног садржаја.

Квалитетно знање о геноциду над Србима несумњиво може допринијети квалитету образовања наших ученика, развоју њихових моралних вриједности, те његовању културе сјећања. Будући да настава различитих видова геноцида добија све већи значај, чини се да наша сазнања о специфичностима наставе геноцида над Србима могу попримити не само локални, већ и међународни карактер. Другим ријечима, геноцид над Србима, односно начин његове обраде у настави може дати значајан допринос дисциплинама које проучавају и анализирају наставу геноцида у свијету.

Данило Ковач је професор историје у националном и међународном програму Гимназије Бањалука и виши асистент Филозофског факултета у Бањалуци на предмету Методика наставе историје. Његов мастер рад из области Независне Државе Хрватске добио је годишњу награду за историјска истраживања Фондације „Слободан С. Беговић“, додијељене на Правном факултету Универзитета у Београду. Друге мастер студије завршио је на британском Институту за образовање, Универзитетског колеџа у Лондону, гдје се специјализовао за методику наставе холокауста. Тренутно је докторант и стипендиста Универзитета „Ла Сапијенца“ у Риму, гдје се бави историјом Независне Државе Хрватске. Боравио је на студијским путовањима на универзитетима у Версају, Сорбони, Бечу и Трсту

Данило Ковач/Стање ствари