Илија Петровић: Пакао Европске уније – Што пре – то горе
Кога ли Ана Главна представља
Док је 6. маја 2022. године била на излету у Фиренци, ваљда у нади да ће јој се тамо приказати ПАКАО, макар и Дантеов, заломило се Ани Брнабић, из Београда, некој да ли технички, да ли идејно важној функцијари у Немањиној 11, да је стрефи панел – можда удубљење у зиду (по речничком тумачењу) препуно криза, промена, европских перспектива западног Балкана –, а можда плоча за облагање унутрашњих собних зидова, окићена стратешким циљевима, приоритетима и чланством у Европској унији.
У тој “речитој” папазијанији (они који знају да диване здраво учено, рекли би: галиматијасу), Аница је препоручила присутним посматрачима да на сат-два занемаре ратне (не)прилике на европском Истоку и позабаве се уписом у Европску унију, да оне који су се противили проширењу мало опасуље, не би ли коначно схватили да “улазак Западног Балкана у Европску унију није проширење, већ ‘обухватање’ јер је овај регион окружен државама чланицама Уније”.
Па самоуверено каже, баш као да су је за то овластиле Црна Гора, Босна и Херцеговина, о србском народу да и не говоримо јер њега нико за то и не пита, “желимо да Западни Балкан постане чланица Уније и желимо то да урадимо брзо. Србија је уложила много времена и енергије да имплементира реформе, како би остала чланица ЕУ, а те реформе су у интересу грађана”. (Чудно, заиста, Анкица зна шта је “у интересу грађана”, она је Главна, па их не мора ни питати). Прилика је да све европске институције виде колико је Србија напорно радила да постане чланица Уније. Западни Балкан не би требало да буде запостављен, “не би било фер да се врата отворе неком другом… Не могу да замислим да неко постане члан ЕУ пре Западног Балкана”.
Не би ли све то било уверљивије, она је нагласила да су одлуке о чланству Бугарске, Румуније, Хрватске биле политичке, али је заборавила да каже како су оне у фашикратску Европску унију примљене прекоредно, као Хитлерове савезнице, по истом “правилу” по коме је иста та Унија окупила остале идејне и стварне следбенице националсоцијалистичке “мисли” добро познате и као фашизам.
Анушка је посебно истакла да би свако отворено питање у западном Балкану било лакше и брже решено, да је Србија део Европске уније.
Брже и лакше, наравно, пошто би иста та Унија очас нашла решење за све србске проблеме: Србија би истог часа морала признати Лажнудржавукосово (“Београд нема ништа против визне либерализације за Приштину, јер ће тако и отворена питања можда бити лакше решена, будући да дијалог сада не иде у правом смеру и право је питање имамо ли уопште дијалог”), морала би дати самосталност такозваном санџаку, Хрватској би морала уступити Срем до Земуна, морала би се одрећи Србске православне цркве у Црној Гори, одмах би морала дочекати папу, морала би написати молбу да јој се одобри прихватање оне енглеске резолуције о геноциду у Сребреници, која није прошла благодарећи руском вету, била би приморана да прихвати маџарску вековну тежњу за поништење Тријанонског мировног уговора из 1920. године и одрећи се Војводине Србске, на дневни ред биле би стављене румунске аспирације на Банат, бугарска чежња за простором источно од Мораве (оним који је на бугарским земљописним картама представљан пре више деценија, чак и на београдском књижном Сајму), морала би се извињавати за геноцидне злочине које су у двама светским ратовима над србским народом чинили Немци, Хрвати, Маџари, Шиптари, Бугари, а можда би се од ње захтевало да се правда Турцима због изгона са Србске Земље, после победе у Балканском рату.
Све то јер, као каже, “Европска унија је мировни пројекат и желимо да будемо део тога”.
Ако се већ помиње “мировни пројекат”, чему “Отворени Балкан” – иницијатива која је, бар се таквог “наратива” држе “многи политичари, па и европски”, који је успео да разједини регион уместо да га уједини. А до уједињења у региону дошло би се тако што би осамостаљено косово одмах “утрчало” у Арбанију, а с извесном разликом у диференцији прошла би Маћедонија деобом између Бугарске и Арбаније.
Пошто ју је испрепадала помисао да би све то, или понешто од тога могло Србима бити нејасно, Анушка се потрудила да три дана касније, у Новом Саду, на победнички дан, у победничкој атмосфери, своју фирентинску причицу преведе на србски језик, онај који је био у употреби пре но што је родноравноправно уштројен и понижен: “Европски пут данас је важнији него икада и представља гарант мира, стабилности и напретка за све наше грађане”, Европска унија је најважнији политички и трговински партнер Србије, Србија није “европска периферија”, ни “меки трбух Европске уније”, ни “европско предворје”, она је “већ вековима политички, економски, друштвено и вредносно неодвојиви део европске заједнице народа”. И не само то, “Европа је наша прошлост, Европа је наша садашњост, Европа је наша будућност. Припадамо истој породици, делимо исте вредности и пред нама се налази заједничка будућност”.
А да би ораспопожила, или утешила, или одобровољила сумњичаве Србе, неверујуће да и не помињемо, наша Анчи избацила је “крупно парола”:
“Иако је данас лако критиковати, на унију европских земаља не треба гледати као на економски пројекат, па чак ни као на политички, већ као мировни пројекат који је основао вишедеценијски период мира, а самим тим и благостања и просперитета, са којим се Европа у модерној историји није сусрела. Европска унија је најуспешнији мировни пројекат у историји човечанства… У овим временима бити део таквог мировног пројекта представља гарант мира, стабилности и напретка за све грађане”.
Трла баба лан…
“Европа је наша прошлост”
Јесте, назив европском континенту дали су Срби, Европа је била тетка Илирова, Илири су били србско племе, али су, зато, они “остали”, делом бивши Срби, делом “неки други”, “нашу прошлост” вековима користили да Србима, творцима људске цивилизације, почетном народу-мајци чији је језик, србски, језик-мајка, дођу главе:
Крајем 9. века прекинут је кирилметодовски “мисионарски рад”, пошто је ДругПапа сконтао да тамо, у Моравској, “Методије друкчије учи, но што је обећао… (уз) употребу словенског језика, кога му је забранио”. А 1059, пет година по црквеном расколу, шефови римокатоличке јереси назвали су ћирилицу “ђавољим изумом”.
Пошто је папски “теоријски приступ теми” био неефикасан, прешло се на “конкретне мере”: од краја 12. до почетка 15. века, Ватикан је против Срба (прљави посао поверавајући Угарској) водио четрнаест крсташких ратова, углавном по Босни и Далмацији, а три пута и против царске Србије.
Како Турци током свога “гостовања” по Србској Земљи нису успели да обаве започети ватикански “посао”, на сцену су, на самом почетку 18. века, поново ступили Маџари, поруком да, “ако нам Бог благослови наше оружје, коначно ћемо Србе искоренити у нашој маџарској отаџбини”. Нису у томе успели, те су то “задужење” препустили комунистичким манифестантима Марксу и Енгелсу, идеолозима “научног социјализма” у виду међународног тероризма, што у себи садржи и геноцидну замисао о уништењу србског и руског народа; за почетак – србског јер је Енгелс доказивао да је историја осудила “реакционарне” Србе на нестанак с историјске позорнице, макар и по Марксовом рецепту да се, кад би то било физички могуће, Србија извуче на дебело море и тамо потопи. Како то баш и није било изводљиво, обојица су имајући у виду “револуционарну” паролу с почетка 1849. године, позивали “нека буде борба, ‘неумољива борба на живот и смрт’ са Словенством – борба до истраге и безобзирни тероризам”.
И одлука Берлинског конгреса (1878) да се Србији призна независност, под условом да се она одрекне прошлости старије од Немањића, била је увод у папску сагласност дату Аустроугарској уочи избијања Великог рата да коначно “реши” србско питање: “Директна је потреба за Аустро–Угарску, због њезиног опстанка, да уклони… ово разорно зло”. Томе нису противречили ни Немци који су “притискали да буде рат… да Србија мора бити масакрирана”.
Подразумева се да је то морало бити познато и Американцима чији је председник Вудроу Вилсон (у договору с енглеском и француском владом и уз тесну сарадњу с Немцима који су ДругаЛењира и његових тридесетак сарадника из Швајцарске, преко ратом запаљене Немачке препратили према Шведској, пошто су се с њима претходно договорили да ће Русија из рата иступити кад они преузму власт), непуне две године касније, са циљем да се заустави економски и културни успон царске Русије и уклони руска “претња” да у сваком погледу надмаши све водеће државе западног света, послао Лава Троцког, Јеврејина Лава Давидовича Бронштајна, са нешто мање од триста следбеника и налогом ДругуЛењиру да у Централни комитет Комунистичке партије Русије уведе 90% Јевреја, како би Руси после “1000 година писали да су им Јевреји разорили државу и побили становништво, …а (за то) неће оптуживати Владу Сједињених Америчких Држава”.
Повратком у Русију и једних и других и, потом, завођењем комунистичке диктатуре, означена је дефинитивна пропаст царске Русије, што се одразило на систематско пустошење економије и уништавање руског народа.
Такав и толик комунистички “успех” у Русији охрабрио је безбожне југословенске комунисте да 1935. године постигну обавезујући договор са хрватским римокатоличким усташама, по коме ће заједнички, свим расположивим средствима, радити на рушењу и коначном уништењу Краљевине Југославије насељене србским народом на широком пространству. Учинили су то “свесни тежине свог положаја, који долази од заједничког непријатеља: сваке Југословенске владе и Српског народа, као носиоца српске хегемоније (надмоћности) и подржаваоца сваког режима, који спутава, смета и тупи народ”. Како то у споразуму стоји, “вођство Југословенске Комунистичке странке… признаје, да комунизирање Балканског полуострва не може доћи док се не сломи кичма српства и православља, јер је познато да су то два фактора која су омела продирање Османлија на запад и Аустрије на исток”, те да се “уништењем свега што је српско и православно утире терен за комунизирање Југославије и Балканског полуострва”.
У све то поново се “умешала” Немачка чији је нацистички шеф ушао у светски рат на замисли да, “као што су Жидови од распршеног народа постали светском силом, тако ћемо и ми, као прави народ божји, који је распршен по читавом свету, постати господујућим народом на кугли земаљској… Најмање што можемо учинити је то да спречимо даљи прилив словенске крви…. Зато је наша дужност да истребимо народе… Ако имам снагу да без икакве гриже савести пошаљем у смрт цвет немачке омладине, зар онда немам право да уништим милионе ове инфериорне расе, која се множи попут гамади… То ће бити планско уништавање народа. Једна од најважнијих задаћа немачке политике у будућности биће та да свим средствима спречи даљи пораст словенских народа”. У Србији, то је спречавано тако што је за сваког убијеног Немца стрељано сто, а за рањеног педесет Срба, увек цивила, међу њима и деце.
И безброј других геноцидно сродних подухвата.
Жртве
Србима није било у навици да броје колико су у коме ратном сукобу имали жртава, они су то увек сматрали непотребним јер је човеку суђено да, овако или онако, своју душу преда Богу. Стога, овде ће бити дата свега два “жртвена” податка: у Великом рату (1914-1918), србски губитак, и војни и цивилни, по административној процени датој на брзину, за потребе послератне Конференције мира у Паризу, износио је 1,247.435 људи, док је рат 1941-1945 (рачунајући ту и неке накнадне године током којих се новоуспостављена комунистичка власт обрачунавала са “мрачном србском прошлошћу”), према једном саопштењу Србске православне цркве, смањио србску бројност за 2,400.000 душа.
“Европа је наша садашњост”
Уз потписникову понуду да претходних тридесетак година прихватимо као садашњост, Анчицу Главчицу – свака њојзи чест, ваља подсетити да је, у складу с одлуком свехрватског римокатоличког конгреса из септембра 1900. да до краја 20. века све што је у Хрватској мора бити хрватско, а све што је хрватско – мора бити римокатоличко, хрватски устав из децембра 1990. године избрисао је Србе као народ, да би, четири-пет месеци касније, хрватски усташлук кренуо да оружаном силом побије или протера половину Срба, а ону преосталу половину порими. Наредне године, под ударом што исламског фундаментализна, што хрватског усташтва, нашли су се Срби у Босни и Херцеговини.
У борби за биолошки опстанак, Срби који су имали несрећу да живе у брозовској Хрватској кренули су у Рат за Републику Србску Крајину, а Срби из брозовске Босне и Херцеговине у Рат за Републику Србску. И једни и други нису за противнике имали само историјски доказане “домаће” непријатеље, против њих су ратовале и земље фашикратског запада, непосредно заинтересоване да Србе коначно “нестану”. Тако се и могло десити да августа 1992. папа Јован Павле Други, Пољак, позове војне снаге Западноевропске уније и НАТО-а да поведу крсташки рат против Срба у Босни, те да средином лета 1995. године амерички војни стручњаци подрже геноцидни усташки прогон србскога живља из Србске Крајине. Ако данас Држава Србија не зна да је постојала Републике Србска Крајина (чудо невиђено јер је “Српско коло”, лист Срба из региона, у свом августовском броју из 2021. године, у крупан наслов на првој страни, ставио речи Председника Републике Србије: “Срамота ме је оне Србије која се склањала од својих крајишких избеглица”) заслужна је и наша Ања јер, каже, Европска унија, а њеног америчког пројектанта да не помињемо, “најуспешнији је мировни пројекат у историји човечанства” – од чије се реализације очекује да православних Срба (и Руса, наравно јер они су србско племе) више не буде.
По природи ствари, у Анушкин “вишедеценијски период мира” треба урачунати и “мировање милосрдног анђела” од 24. марта до 9. јуна 1999.године, познато и као време “хуманитарног” бомбардовања, понајвише некаквим осиромашеним уранијумом коме неки фашикратски западњаци приписују лековита својства.
Зарад континуитета са сродногеноцидним подухватима у прошлости.
“Европа је наша будућност”
Анчи рече да (ми, Срби и Европска унија) “припадамо истој породици, делимо исте вредности и пред нама се налази заједничка будућност”, али да не би испало како она, са своје главе, то “заједништво” намеће Европској унији, поменутој фирентинској воденици додао је нешто капи и Александер Шаленберг, аустријски министар спољних послова Аустрије:
– Европске интеграције су изузетно важне, важније можда и битније и од времена 1945. године;
– То што су људи на Балкану изгубили стрпљење треба да буде аларм да се мора деловати, како би се од овог геополитичког тренутка направило нешто трајно;
– “Морамо бити свесни да Русија у том региону може да буде ометач”;
– “Треба да размотримо све могућности које имамо. Било је много идеја у прошлости, морамо користити поново све наше фантазије. Како је могуће да у региону који је окружен Европском унијом, кинеске компаније граде аутопутеве, стварају зависност, пошто управо ти аутопутеви треба да повежу регион са Европском унијом”;
– Европска унија очекује да земље Западног Балкана буду свесне да је Унија заједница вредности;
– “Зона рата је Европа и ми Европљани морамо знати који нам је став. Потребна је заједничка спољна политика, да имамо јединствени приступ у томе ко је пријатељ, а ко непријатељ”;
– “Захвални смо што су земље региона гласале са нама у међународним институцијама, али мора се ићи даље од тога. Морамо имати јасно опредељење и од Србије”.
Нарочито ово последње.
Што пре – то горе.
Има ли се на уму да је за улазак у Европску унију потребно “знање” бар о томе “ко је пријатељ, а ко непријатељ”, те да се по томе “кључу” тамо нашла и Хрватска – последице србског уласка у такву Унију морају се знати унапред:
– Србски језик – језик-мајка – мора бити “обезјезичен”, што ће онима који жуде за европским “вредностима” и који су наметнули родноравноправни језик, то бити “олакшавна” околност;
– Србско писмо, једно од суштинских обележја србске духовности, у најближем фашикратском суседству проказано као “ђавољи изум”, биће “у трку” забрањено, баш као што је то чињено 1914, и 1941, и 1991. године, и данас;
– Европеисаним Србима биће остављено да се приклоне свим усташким обележјима и усташкој идеологији и пракси, томе локалном облику западноевропског фашикратског (националсоцијалистичког, фашистичког) званичног деловања, што им, по свему, неће пасти тешко јер дуго “негују” успомене на србске “профашисте” из србских ослободилачких ратова 1912-1918. године, из времена кад се на другим странама, чак ни у Европској унији, за фашизам није ни знало;
– Све то, да ли заједно или појединачно, створиће услове да се остваре геноцидне замисли и марксистичке (“неумољива борба на живот и смрт са Словенством – борба до истраге и безобзирни тероризам”), и хитлеровске (“најмање што можемо учинити је то да спречимо даљи прилив словенске крви…. да уништим милионе ове инфериорне расе, која се множи попут гамади), и јеврејске (“главну оштрицу борбе ми ћемо усмерити против Словенства… Ово семе треба ликвидирати а пре свега значајно смањити његову бројност… Ми ћемо изделити све словенске народе… на мале ослабљене земље са међусобно покиданим везама… Потрудићемо се да те земље међусобно посвађамо и увучемо их у међусобне ратове са циљем – међусобног уништења… У том рату глупака, словенска стока ће сама себе ослабити”).
И томе подобно, све док Срби, творци људске цивилизације, самовољним “државничким приоритетом” гурнути у западноевропски фашикратски караказан, не буду збрисани са Земљиног шара.
Неће моћи
У потрази за одговором на питање због чега је србски народ изложен нељудским насртајима свих и свакога, и верски, и економски, и војно, Јован Цвијић (1865-1927), једно време и председник Србске краљевске академије, пре више од сто година укључио се следећим речима:
“Ми смо своју кућу подигли насред пута”.
Не противречећи тој мисли и пропраћајући је напоменом да “Србија не лежи само на Дунаву, највећем европском пловном путу који води ка југоистоку, већ је и на главном европском копненом путу који повезује север и југ”, амерички новинар и књижевник Дејвид Бајндер (1931-2019) записао је, у нашим данима:
“Дугорочно гледано, можда би се та кућа насред пута могла сагледати на један знатно изнијансиранији начин. НАТО би могао да потраје још неко време, Европска унија нешто дуже. Али, ја верујем да ће Србија са својом кућом надживети и једну и другу групацију. На крају крајева, преживела је и претходна царства”.
У Дан светог Василија Острошког 7529(2022)
Илија Петровић / Васељенска
БОНУС ВИДЕО:
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.
+Konacno jedna dobra, sveobuhvatna analiza. Kako da pojedinacna znanja i shvatanja istorijske i savremene realnosti, mi Srbi, usmerimo jednom cilju jednom zajednickom energijom. Kako da se konacno organizujemo i slozimo bar oko pitanja sopstvene propasti? Znamo dosta. U stvari – znamo sve! Samo izgleda nikako da shvatimo kako…!