Десничари на власти – то изгледа постаје нормално

Широм Европске уније радикални десничари и популисти учествују у власти на локалном или националном нивоу.

Немачка политичка сцена је томе одолевала, али је ове седмице и тај табу срушен. Да ли десничари незадрживо напредују?

Посланик у Европском парламенту и шеф десничарске Алтернативе за Немачку (АфД) Јерг Мојтен силно се обрадовао неочекиваном гласању у покрајинском парламенту Тирингије, почиње анализу Дојче веле.

Тамо је покрајински премијер из редова либерала изабран гласовима Либерала, Демохришћана и АфД. То је изазвало политички потрес у Немачкој и несрећни премијер је само дан касније понудио оставку.

Међутим, чињеница да је АфД, странка која се означава као популистичка и са којом нико не жели да сарађује, први пут учествовала у избору премијера навела је Мојтена на изјаву да је његова странка ушла у “грађански табор”.

Умереније крило АфД већ годинама покушава себе да смести под епитет “грађански”, што је у Немачкој скоро синоним за умерени конзервативизам. АфД, Демохришћани и Либерали сада чине „грађански круг“, рекао је Мојтен за Франкфуртер алгемајне цајтунг.

У огромној већини политичке сцене је то једно заједничко гласање дочекано уз гласне критике. Говорило се о рушењу табуа, о допуштању да популисти утичу на формирање власти и у Немачкој.

За десничарске популисте у Европи, који чине четврти најјачи посланички клуб у Европском парламенту, догађаји у Тирингији су још један велики корак напред, показатељ тренда годинама траје широм ЕУ.

У бројним земљама десни популисти учествују у власти, представљају најјаче опозиционе групације или су знатно ослабили традиционалне странке. Немачка је до ове среде у томе била изузетак.

Последњих месеци су десничарски популисти у Аустрији и Италији доживели тешке ударце. Догађај из Тирингије ће им свакако поново дати крила. У европском посланичком клубу који се зове “Идентитет и демократија” су, осим Алтернативе за Немачку, и Лега италијанског радикала Матеа Салвинија, аустријски Слободарци и француско Национално окупљање Марин Лепен.

Десно је у Аустрији већ одавно нормално

Слободарска партија Аустрије је више пута учествовала у власти на савезном нивоу. Kонзервативна Аусријска народна партија се, са „флескибилним“ Себастијаном Kурцом на челу, приближила позицијама Слободараца и такорећи их пригрлила као коалиционог партнера у прошлој Влади.

Слободарци су, све до скандала на Ибици, чак били и у покрајинској влади у Градишћу и то са Социјалдемократама.

Шеф посланичког клуба Слободараца Херберт Kикл критиковао је противљење странака у Тирингији избору премијера уз помоћ АфД рекавши да је то била “карикатура демократије која подсећа на тоталитаризам самозваних чувара светога грала”.

У Италији су одавно пале границе између демохришћана, конзервативаца и десних радикала. Kонзервативна “Форца” Силвија Берлусконија отворено сарађује с популистичком Легом и неонацистичким “Фратели д’Италија”. Те три странке желе да на следећим изборима победити леви табор са Социјалдемократама и левим популистима из покрета Пет звездица.

Лега је већ била у прошлој влади у Риму, а њен вођа Матео Салвини је био министар унутрашњих послова. Странка је и даље врло популарна, иако је недавно тесно изгубила регионалне изборе у покрајини Емилија-Ромања. “Рушење табуа” – да радикални десничари не смеју на власт – се у Италији догодило пре пуно година. На северу те земље популисти владају градовима, општинама и читавим регионима.

Јачање десничара

У Француској се Национално окупљање Марин Лепен нада успеху на локалним изборима у марту. Лепен је пре две године преименовала “Национални фронт” у “Национално окупљање”, и већ је одавно продрла у традиционално конзервативно бирачко тело.

Раније конзервативне странке су сада маргиналне и међусобно посвађане. На локалном и регионалном нивоу су политичари Националног окупљања већ понегде на власти.

Лепен би хтела да 2022. постане председница победом над либералним шефом државе Емануелом Макроном. Он је пре три године победио управо Лепен у другом кругу. Према испитивањима јавног мњења, Лепен од јесенас има благу предност.

У Шпанији су конзервативци у Андалузији у владајућој коалицији с десно-популистичким Воксом. На националном нивоу је Вокс трећа странка по снази и све више продире у грађански табор.

У Холандији су либералном премијеру Марку Рутеу за вратом две популистичке странке. У Белгији, која већ 14 месеци нема владу, би према анкетама десничарски „Вламс Беланг“ тренутно освојио највише гласова. У Финској су десни популисти за само неколико промила на другом месту иза Социјалдемократа. И тамо су популисти већ били на власти.

Тај попис би се могао наставити. У Пољској и Мађарској су националисти и популисти су на власти с великом већином. Грађански либерални табор тамо већ годинама слаби.

Kреће ли и Немачка у том смеру?
Алтернатива за Немачку (АфД) је настала у време финансијске кризе као странка скептична према евру, заједничкој валути. Са том темом су на изборима 2013, само шест месеци од настанка, замало ушли у парламент.

Онда су, уз две промене руководства и велике свађе у партији, све више скретали удесно противећи се миграционој политици владе. Тренутно је АфД најјача опозициона странка у Бундестагу. Све остале странке – Демохришћани, Социјалдемократе, Зелени, Левица и Либерали – за сада одбијају било какав вид сарадње са десничарима.

Тако Либерали и Демохришћани избор премијера у Тирингији уз помоћ гласова АфД покушавају да представе као једнократно проклизавање које ће бити поништено. Још није извесно хоће ли, након оставке премијера, бити нових избора или би стари премијер, левичар Бодо Рамелов, ипак могао да обезбеди већину.

На дужи рок би се могло догодити да Немачка следи тренд у Европи. Велике традиционалне странке губе популарности или потпуно нестају. Јачају рубови политичког спектра, више десни него леви. Повремени неуспеси десничарских популиста, као у Аустрији или Италији, успоравају тај развој, али га не заустављају.

Дојче веле