Адвокат Братић позвао хрватске пилоте да се сами јаве за убиства цивила на Петровачкој цести

0
пресуда

Адвокат Душан Братић

Адвокат Братић је изразио очекивање да се “ови пилоти сами јаве и кажу шта имају, што би било у духу официрске части и љубави према сопственој домовини која не треба да трпи стигму нити да се увлачи у колективну одбрану неодбрањивог”

Посебно одељење за ратне злочине Вишег суда у Београду у сриједу је потврдило оптужницу коју је српско Тужилаштво за ратне злочине подигло против четворице часника Хрватског ратног зракопловства. Оптужница је подигнута против Владимира Микца из Птуја, Зденка Радуља из Осијека, Жељка Јеленића из Пуле и Данијела Боровића из Вараждина по заповједној линији. Микац и Радуљ добили су, према оптужници, наређење за авионске нападе по цивилима у избјегличкој колони у којој “није било никаквих оружаних сукоба”.

Микац је, оптужницом се објашњава, потом наредио Јеленићу, а Радуљ Боровићу извршење напада, што су они прослиједили неидентифицираним пилотима на два дијела колоне. Напади су извршени 7. и 8. коловоза 1995. на подручју Општине Босански Петровац и у мјесту Сводна, Општина Босански Нови, унаточ томе што су пилоти “видели да се не ради о легитимном војном циљу”. На концу је погинуло 13 цивила, “од којих је шесторо деце”, док су 24 особе рањене. Оптужница притом иде знатно шире од ова два догађаја: у њој се сугерира да је “наређивање авионских напада на цивиле” било дио ширег плана Фрање Туђмана о протјеривању Срба из Хрватске, што се може читати и као удружени злочиначки потхват хрватског политичког и војног врха, утемељен и на садржају оног чувеног бријунског састанка.

Српско тужилаштво предложило је да се оптуженима суди у одсуству, јер “протек времена даје довољно разлога за сумњу да ће Хрватска или Босна и Херцеговина покренути кривичне поступке против одговорних за кривично дело”. Без обзира на епилог овог суђења, потоња реченица посебно је значајна за ову причу.

Јер мимо свјеже информације о оптужници против четворице часника Хрватског ратног зракопловства због ракетирања српске избјегличке колоне тијеком “Олује”, хрватској јавности потпуно је непозната дугогодишња позадина приче која је довела до иницијативе тужилаштва у Београду. Оптужница је усвојена након што су задњих 17 година тужитељи у Босни и Херцеговини водили доста неучинковиту истрагу која их је допала јер се злочин десио на њиховом територију. Разлога је више од неколико, али један се истиче понајвише: неслужбене информације говоре да им кључну помоћ за идентифицирање непосредних починитеља Хрватска одбија доставити.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

Дуга истрага и изостанак пресуде директно су резултирали одбијеницама хрватских власти да обештете обитељи жртава: држава која одбија помоћи у проналажењу изравних починитеља генерички им одговара да их не може обештетити зато што су за такав захтјев потребне правомоћне осуде изравних починитеља. Због неучинковите истраге власти у БиХ, која је довела до оваквих одговора из РХ, одвјетници обитељи жртава из Хрватске тужили су ту земљу Европском суду за људска права, тврдећи да јаловост њиховог рада утјече на остваривање права њихових клијената у Хрватској. По неслужбеним информацијама до којих смо дошли, дио тужилаштва из БиХ предлагао је крајем прошле године предају поступка хрватским властима, али то се, наводно, засад није остварило. Због свега наведеног у Београду је прије четири године поднесена казнена пријава. Поднио ју је Душан Братић, правни заступник жртава.

– Kривична пријава са тада доступним подацима о догађају поднета је у Београду 2018. године, након чега је уследио предистражни поступак и након тога у 2021. години период истраге – каже Братић за Новости, који не крије задовољство што је оптужница коначно потврђена, јер се отвара пут за остварење правде за обитељи цивилних жртава овог злочина.

Прочитајте још:  Отимају Србима на северу Косова земљиште за базе албанских специјалаца

А правду су, у било каквом облику, досад чекали 27 година. Одвјетник Братић добро је упознат са свиме што су пролазили. Прву казнену пријаву за ракетирање цивила на Петровачкој цести поднио је МУП Републике Српске 2005. године Тужилаштву БиХ. Пријава је допуњена 2010. године. Братић каже да је потоње тужитељство проводило одређене доказне радње, па су тако и у београдској амбасади БиХ испитивани свједоци и оштећени, иначе држављани Србије. Одвјетник нам каже да је један број оштећених више пута посљедњих година пред обиљежавање годишњице страдања чланова обитељи од њих тражио информације о статусу поступка. Тужитељство их је, вели, обавјештавало да је више пута од Хрватске тражило податке о идентитету пилота и војне документе, али да Хрватска годинама не поступа по тим захтјевима.

– Тако ова два догађаја већ 27 година остају без свог правосудног одговора, жртве без сатисфакције и правде, а цивилизирани свет без генералне превенције ратних злочина – истиче Братић, који је увјерен да је хрватска власт “прикривањем доказа и заштитом извршилаца узроковала ове тешке аномије у вршењу правде, због чега се након 26 година таквог стања посегло за применом принципа универзалне јурисдикције, па је сада полемика хрватских власти о околностима истраге и оптужења у Србији врхунац бестидности”.

Успутно поздравља изузетке “у хрватској интелигенцији који су покушали да, износећи своје виђење, ствар поставе на своје место”. Од 2005. до његове казнене пријаве промијенили су се и осумњиченици. Тада су у БиХ за злочин сумњичили Имру Аготића, заповједника ХРЗ-а и ПЗО-а, његовог тадашњег замјеника Јосипа Чулетића, затим Данијела Боровића, заповједника Прве ловачке ескадриле ХРЗ-а, те двојицу пилота непознатог идентитета.

Извор из МУП-а РС-а испричао је 2010. године новинару Независних новина из Бање Луке да се највјеројатније ради о Рудолфу Перишину и Ивици Ивандићу. Перишин дефинитивно није суђеловао у овој причи: три мјесеца прије страдао је на задатку. У међувремену су преминули Аготић и Чулетић, па је актуални приједлог оптужнице од оригиналних осумњиченика задржао само Боровића. Бит ће занимљиво виђети које доказе тужитељство има везано уз њихову одговорност. Јер у приопћењу које је објављено у сриједу четворица часника оптужена су да су, у склопу ширег државног плана о протјеривању Срба, намјерно наредила ракетирање цивила, односно да се није радило о издвојеним инцидентима. Неки од њих задњих су дана у потпуности одбацили оптужбе, попут Боровића који тврди да није био у ланцу заповиједања и да се ради о ужасној трагедији с којом није имао никакве везе.

Kако показује потврђена оптужница, идентитети пилота и даље су непознати. Одвјетник Братић вели да има “сазнања о идентитету посада које су извршиле предметна дејства и та се сазнања укрштена са другим подацима и системом елиминације показују као веродостојна”.

– Ипак, због неспремности сведока да сведоче у кривичном поступку, за сада очито није могуће њихово оптужење – истиче, изражавајући очекивање да се “ови пилоти сами јаве и кажу шта имају, што би било у духу официрске части и љубави према сопственој домовини која не треба да трпи стигму нити да се увлачи у колективну одбрану неодбрањивог”.

Везано уз оптужницу и наведене часнике у њој, Братић каже да је задњих година скупљена немала количина војне документације ХВ-а која указује на формацијско-организацијску схему војске и зракопловства, заповједне одговорности, објекте ђеловања и маневре у тијеку операције, које су тијеком истраге реконструирали на мјесту ракетирања “ради спознаје шта и како пилот види надлетањем колоне моторних возила и у тренутку када доноси одлуку да крене у маневар ради заузимања параметара за дејство”. Неоспорно је, посебно додаје, утврђено да су експлозивне направе испустили хрватски војни зракоплови.

Прочитајте још:  Пленковић путује у Атину да врати хулигане у Хрватску

Један од доказа који је можебитно приложен у приједлогу оптужнице јест и чланак из часописа “Војна повијест”, који се задњих дана обилато цитира у јавности. Мање је познато да је тај текст који садржи борбена ђеловања хрватских авиона тога дана добио додатну тежину тијеком тужби између Србије и Хрватске. Приложила га је српска страна као доказ ђеловања у сусједној земљи на штету цивилног становништва у колонама.

На његово уношење у доказе хрватска страна није имала никаквог приговора, зато што по њима није садржавао никакву аргументацију на штету Хрватске. У задњем пасусу одговора Хрватске из рујна 2013. на овај текст стоји, међутим, и опаска да су “хрватске зрачне снаге доиста подузеле одређене акције против српских механизираних оклопних возила на подручју Босне, али нису таргетирале избјегле српске цивиле”.

Тумачећи неке од доказа, Братић вели да је у извјештаје ове зрачне операције унијет “лажан податак да се борбено ђеловало по оклопно механизованим колонама и да су уништена средства ратне технике”, што је по њему и разумљиво јер би “уношење истинитог податка представљало писано признање извршеног ратног злочина, што, дозволићете, нико не чини”.

– Заборавља се или се пак не зна да све и да је у делу колоне по којем је дејствовано било неких средстава ратне технике, а није било, таква колона нити њен део не представљају легитимни војни објекат дејства, напротив, све док се не би испољило ватрено дејство по авионима, и док се не би предузеле све мере да не дође до жртава међу цивилима, то је строго забрањено и кажњиво – констатира Братић.

По најави о припремању оптужнице, главна државна одвјетница Злата Хрвој-Шипек изјавила је да је Државно одвјетништво “прекопало све архиве Хашког трибунала” и да “у њима није било доказа”. “Да их је било, главни хашки тужитељ Серге Браммертз би сигурно и то обухватио оптужницом” (против Готовине и других, оп. а.). Братић одговара да “Хрватска никада није формирала предмет” и да је изјава о изостанку доказа пласирана у “психолошко-пропагандне сврхе према сопственој јавности”. Kаже, к томе, да Хаг никада није истраживао ове догађаје, “иако се у првостепеној пресуди Готовини казује о дејству на Петровачкој цести као примеру систематског кршења норми међународног хуманитарног права, а у бројним извештајима мисије УН-а о оба догађаја која треба истражити, јер је скоро извесно да је посреди тешко кршење норми међународног хуманитарног права”.

– Управо је зато Хаг, на који се позива државна одвјетница, након престанка рада позвао национална правосуђа настала на простору бивше СФРЈ да користећи базу доказа Хашког трибунала предузимају даље кривично гоњење за кршење закона и обичаја ратовања. Уосталом, ако је то аргумент, зашто онда Хрватска покреће поступке против пилота ВРСK са Удбине за бомбардовање стамбених зграда у Госпићу 4. августа 1995. године квалификујући тај акт као чин одмазде, све на основу извештаја и других борбених докумената који су прибављени претрагом базе Хашког трибунала? Kако ту државна одвјетница не примењује начелни разлог на који се позива у предмету који је формиран у Београду и на предмет Жупанијског државног одвјетништва у Ријеци које гони за случај у Госпићу? – пита Братић.

Прочитајте још:  Душан Братић: Ганићу је требало судити у Београду, али је Вукчевић опструирао процес

Осврнуо се и на документ – телефонски разговор Ратка Младића с другим заповједником о ракетирању колоне од Петровца према Грахову – што га је објавио одвјетник Лука Мишетић. Мишетић га је интерпретирао као доказ да су хрватски МиГ-ови тукли првенствено по легитимним циљевима – војним постројбама. Одвјетник из Београда каже да се ради о описивању посве другог догађаја који се одвијао 50 километара од ракетиране колоне с цивилима. Вели да се транскрипт разговора односи на догађаје на правцу Босански Петровац – Босанско Грахово између којих се налази град Дрвар, а не на правцу Босанско Грахово – Kључ гђе је Петровачка цеста. То, каже, и пише у транскрипту на који се реферирао Мишетић.

– Потом је сам додао “Петровачка цеста”, очито и не погледавши на карти где се налази Босанско Грахово – истиче Братић и додаје да то потврђује и Оперативни дневник 4. Гардијске бригаде ХВ-а који посједују.

У њему је, вели, 7. коловоза 1995. године уписано да је од 12:05 до 12:10 колону на мјесту из Младићевог телефонског разговора, 12 километара од Грахова, тукло топништво ХВ-а, а не авијација, те да је “учинак одличан, имају четници доста мртвих и рањених, заповијед су добили да тешку технику склоне и да извлаче мртве и рањене”.

То би био мањи дио аргумената које је прикупило тужилаштво и који ће бити представљени у поступку. Због закона у Хрватској који је уведен да поништи универзалну јурисдикцију Србије над хрватским грађанима, која може процесуирати држављане других земаља, Република Хрватска очито се неће обазирати на оптужницу. То је, уосталом, најављено у низу медијских иступа у задња два тједна. Поступак ће бити вођен и без присуства оптужених и посљедичне могућности да се бране од оптужби. Иако је задњих година Србија жестоко критизирана због одредбе о универзалној јурисдикцији која се односи на регију, удруга Доцумента је због изостанка поступања правосуђа РХ поздравила најаву подизања оптужница у Србији под образложењем да је хрватско правосуђе пропустило утврдити тко је и под којим околностима одговоран за смрт властитих грађана.

“Позивамо надлежне институције да се што прије договоре у којој земљи ће се наставити поступак. Залажемо се за суђење у присутности оптуженика у Хрватској. Не противимо се универзалној надлежности судова, ни у Србији ни у било којој другој земљи, јер је њена сврха онемогућавање некажњивости и обавезивање земаља на поступање према починитељима свих казнених ђела против вриједности заштићених међународним правом”, поручили су из Доцументе.

Наташа Kандић из београдског Фонда за хуманитарно право сматра да су одредбе о универзалној јурисдикцији у постконфликтним друштвима мањкаве за испуњење правде према жртвама, али и за давање прилике оптуженима да се бране. То, вели, произлази из једноставне чињенице да су искуства показала како државе на овом подручју штите своје часнике, док у рецентним изјавама из Хрватске види мало пијетета према жртвама, без обзира на њихову националност. Унаточ томе, каже да је проширена крива претпоставка да само Србија има могућност кориштења универзалне надлежности. Хрватска, на примјер, такву јурисдикцију има на знатно ширем, европском простору. Kандић је утолико мишљења да је пријеко потребно донијети међудржавни споразум између земаља у регији који ће допринијети истинској владавини права.

– Но тренутно живимо у политичкој клими у којој баш и не видим могућност таквог договора – вели Наташа Kандић.

Портал Новости

БОНУС ВИДЕО:

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *