Не треба се клети у Стојана
Електронском поруком (мејлом) од данас, указује се на текст Бориса Субашића “БЕЧКИ АГЕНТ ЈИРЕЧЕК ПИСАЦ ИСТОРИЈЕ СРБА: Како су Хабзбурзи измишљали прошлост Балкана”, објављен у јучерашњим београдским “Вечерњим новостима” (хттпс://њњњ.новости.рс/ц/култура/вести/1136582/бецки-агент-јирецек-писац-историје-срба-како-хабзбурзи-измислјали-прослост-балкана).
Већ нас уводна реченица подучadва да “СРБИ, као и остали Балканци, себе често спознају туђим очима, у светлу предубеђења и интереса научника великих сила који су им писали националне родослове”, да би као најзначајније доказно средство за ту тврдњу био употребљен “Јосиф Константин Јиречек, аустроугарски филолог, историчар, дипломата и политичар чешке националности, који је 1911. објавио чувену ‘Историју Срба’ која се и данас често представља и прихвата као апсолутна истина о српском народу, иако је превазиђена новим доказима и сазнањима”.
Агент хабзбуршки или не, мање је битно, али под повелик знак питања ваља ставити оцену “да Јиречек није имао превелики утицај на српску историографију 19. века која је већ имала континуитет”, те да су “њени великани, као што је Стојан Новаковић, имали су критички став према Јиречековом раду, у коме је он српску баштину упорно гурао у неку непостојећу јужнословенску”.
За почетак, ваља знати да су “знања” званичне “српске” историјске науке (и не само историјске) о прошлости сопственог народа, “знања” која су “у црно завила” однос “интелектуалне елите” у Срба према србском културном и историјском наслеђу, србским предањима и србском завештању и која истом том народу, већ данас, прете потпуним уништењем, утемељена на “научним” достигнућима такозване берлинско-бечке историјске школе и наметнуте србском народу пре скоро подруг века, на Берлинском конгресу 1878. године.
Тада, да би Србији била призната (и удељена јој) самосталност, кључни захтев западних европских сила био је да се србски народ одрекне своје националне историје старије од Немањића (њих није било могуће “укинути” јер су били жив део националног памћења) и прихвати “научна” правила успостављена у берлинско-бечкој историјској школи, званој и нордијска, правила којима су и до тада “увођени у ред” Срби школовани на западној страни. А да би преузете (наметнуте) обавезе могле бити испуњене до краја, на том “новом таласу трезвености и политике реализма” морали су се наћи не баш бројни тадашњи србски интелектуалци; њини предводници и најзначајнији заточници те нове “научне” логике били су Стојан Новаковић и Иларион Руварац.
Како Субашић није помињао Руварца, И овде ће бити речи само о Стојану Новаковићу – по схватању овог потписника, повеликој штеточини за србску историографију – по чијим је рецептима, нова “српска наука” кренула са све новијим “критичким” причама о србској прошлости, причама у којима није било места ни за народно предање, ни за она знања која су до тада била позната у србској историјској науци. Под утицајем те и такве школе, у делу србског народа окренутог такозваним европским вредностима почела је тада да се негује логика доказаних србских непријатеља са стране, по којој србски народ не треба да се бави националном прошлошћу, већ треба да се окрене будућности. Ту исту логику, и у нашем времену, сада још жешће, “препоручују” исти ти србски непријатељи, а интелектуалци потекли из истог тог народа здушно се труде да је наметну сопственом народу, нешто кроз школски систем а нешто путем најразличитијих “теоријских” притисака на подсвест србских људи, нарочито путем средстава масовног општења.
У журби да та нова логика буде представљена тадашњем малобројном србском интелектуалном слоју (највећим делом школованом на европском Западу, по већ разрађеној рецептури нордијске школе), коме је остављено да га пренесе будућим србским ђацима и студентима, Стојан Новаковић је написао студију под насловом Српске области X и XII века пре владе Немањине. Да би оно што је написано одмах добило на тежини, али и да би могло послужити као основа новој “науци”, тај спис објављен је већ 1879. године, у Београду, у Гласнику Србског ученог друштва, претече Српске краљевске академије, данашње наводно Српске академије наука и уметности.
На овом месту навешћемо само неколико појединости које одсликавају “научну” вредност Новаковићеве логике:
“Извори, по којима нешто знамо о српској географији пре Немање, сачувани су нам у записима Константина Порфирогенита (који је међу 949-952 писао своју књигу De administrando imperio) и у летопису попа Дукљанина, који је у приморју зетском на латински преведен у првој половини XII века, из некаква словенског, никад после ненађеног рукописа. Константин Порфирогенит казује нам своје знање о нашим земљама тек у општим цртама, ретко се упуштајући у појединости. Летопис дукљански негде се слаже с начином казивања Константиновим, негде тек од њега одступа, упуштајући се већма у ситнице. Константин Порфирогенит је, по своме положају већ, црпао из најбољих извора, до којих се у Цариграду доћи могло; поп дукљанин је живео у приморју тих земаља, радио је своје дело у старости… и био је у прилици, да потпуно познаје земљу, о којој пише. Јер и ако су приче летописа његова о многима догађајима сметене или очевидна појезија – географијско његово казивање свагда је доследно и верно, и у многим појединостима, о којима говори, сачувало је и за данашње доба реалне доказе о својој истинитости” (Ст. Новаковић, Српске области X и XII века пре владе Немањине, Гласник Српског ученог друштва број XLVIII, Београд 1879, 1-2).
Иако му је могло бити познато да се мудар свет често поштапа латинском сентенцом timeo hominem unius libri, бојим се човека који из једне књиге учи, Новаковић је, самосвесно надмоћан, изјавио да су нам “извори, по којима нешто знамо о српској географији пре Немање, сачувани у записима Константина Порфирогенита”, поменувши при томе и врло сумњив Летопис попа Дукљанина у латинском преводу “некаква словенског, никад после ненађеног рукописа”. Стога, посебно забавним треба процењивати Новаковићево разматрање шта се пре Немање сматрало Србијом, нарочито због тога што његово размишљање не нуди одговор на питање како је то једна Србија, сабијена у неке планине данашње средишње Србије, одједном, из чиста мира, могла достићи државне, политичке, војне, културне, градитељске и сваке друге вредности немањићког времена. Али, зато, он тамо каже:
“И Дукљанин и Порфирогенит, а нарочито последњи, говоре о догађајима политичким, и помињу племена и области, која су самостално учествовала у историјској борби за самостални живот. Видеће се, да је простор таких области мањи не само од оне етнографске раширености нашега племена, коју данас видимо као ресултат средњевековне наше историје, него да је нешто мањи и од онога простора, за који се може мислити, да су га Срби одмах заузели. (Срби су, дакле, заузели тај простор, што би значило да су га другоме отели – ИП). Зна се да је Србија очевине Немањине хватала само оно клупко планина, које се почиње на јужним границама садашње Србије. Мали народи, кад хоће да у области већих отпочну мучну борбу за своје самостално народно и политично биће, обично почињу тај свој посао из планина. Планине су у свако доба таким народима и колевка и последње уточиште слободи… Ако је српских насеља и било још онда око Београда, у равном Посављу, на доњој Дрини, на Косову пољу, по Метохији, по питомом Колубарју, она су била сувише на дохвату уређеној сили византијских војничких средишта, да би могла или развити засебан народни живот, или да би уз развијен могла пристати… Српска племена, дакле, пре Немање водила су двојак живот: једна су била непосредно потчињена средиштима византијским, и њих нити помиње Порфирогенит, нити о њима има шта писати поп Дукљанин, она су изгубљена била за народни живот; друга су, заклоњена згодним земљиштем, свагда чувала ма и сенку своје самосталности. Њихов рад је постао основа раду Немањином; њима припада историја до Немањића… Тако на стр. 274 читамо цитат из главе 32 дела дde administrando imperioо, да је цар дао Србима на насељавање земље које се сад зову Србија… Поганија (област око Неретве – ИП), Требиње и Конавли, пошто су оне остале пусте иза Авара” (Исто, 3-4).
Свој “научни” став да је “цар дао Србима на насељавање земље које се сад зову Србија”, Новаковић темељи и на сопственом “знању”, ваљда стеченом раније, “да је Србија пре Немање хватала само оно клупко планина, које се почиње на јужним границама садашње Србије”. Његово је разматрање по свему произвољно, јер из њега самог израња и питање због чега су се Срби, по наводном преласку преко Дунава, запутили тако далеко, а нису се зауставили у неком ближем пределу, прикладнијем за живот, макар и планинском. Одговор који нуди и себи и својим читаоцима – да “мали народи, кад хоће да у области већих отпочну мучну борбу за своје самостално народно и политично биће, обично почињу тај свој посао из планина”, те да су “планине у свако доба таким народима и колевка и последње уточиште слободи”, није особито уверљив ни њему самом; види се то и из његовог невољног признања да је србских насеља “било још онда око Београда, у равном Посављу, на доњој Дрини, на Косову пољу, по Метохији, по питомом Колубарју”, односно по целој данашњој Србији. Мада он тај свој став условљава речју “ако”, у наставку без икаквог околишења признаје да су та србска племена “била непосредно потчињена средиштима византијским, и њих нити помиње Порфирогенит, нити о њима има шта писати поп Дукљанин”.
И мора данашњи читалац поставити питање како се то Новаковићу омакло да напише нешто што није истекло из Порфирогенитовог извора, нарочито кад се онда знало “да је Србија очевине Немањине хватала само оно клупко планина, које се почиње на јужним границама садашње Србије”.
Што се тиче Новаковићевих србских племена да ли “изгубљених за народни живот”, да ли са “ма и сенком своје самосталности”, у сваком случају оних племена која су постала “основа раду Немањином”, Милош Благојевић каже да су њихове земље Немањина дедовина. Немања је “само обновио, учврстио и уздигао своју пропалу дедовину тиме што је изнова стекао све те територије. Употреба таквих израза недвосмислено потврђује да су у етничком погледу припојени крајеви већ тада, а вероватно и раније, били претежно насељени Србима и да су као такви сматрани саставним деловима Немањине »земље српске«. Овим се, наравно, не искључује присуство извесног броја Влаха, па и Грка, али су већину становништва сачињавали Срби” (М. Благојевић, Србија у доба Немањића – Од кнежевине до царства : 1168-1371, Београд 1989, 42).
Кад се говори и пише о србској историји, најбоље ће бити да Стојан стоји по страни.
Илија Петровић / Васељенска
БОНУС ВИДЕО:
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.