Да ли изаћи на изборе?

Свако ко ишта зна о српској „демократији“ у последњих 30 година и ко нема личне користи од подршке некој странци, лако може да закључи да је излазак на изборе увреда здравог разума. Ово није заговарање тзв. бојкота, што је, ових дана, врло популарно. Бојкот има смисла само ако онај ко бојкотује има такву снагу да својим неучествовањем, онима који учествују, квари посао. Када би, на пример, Ливерпул и Барселона бојкотовали Лигу шампиона то би већ озбиљно требало да забрине организаторе и друге клубове из разлога које, надам се, не морам посебно да објашњавам. Када би, на пример, исто такмичење бојкотовали Звезда и Олимпијакос, Лига шампиона то, буквално, не би осетила.

Да ли ће ДС и њени деривати, познати, сви скупа, под називом СзС, бојкотовати или не, са својих 10% подршке, заиста, ништа значајно неће променити на политичкој сцени Србије. Пре свега, земљи која је у неоколонијалном положају, земљи у којој влада страни фактор преко локалних криминалних кланова, заиста, суштински, ништа не мења, да ли један криминални клан са тако малом подршком реши да се, привремено, повуче из борбе за поделу плена.

Да имају 30% то би већ био проблем и за Вучића и за странце, јер би, њиховим неучествовањем, цела демократска фарса била доведена у питање у очима милиона Срба што, свакако, не би смело да се деси. Но, да они имају 30%, прво, вероватно не би бојкотовали и друго, странци би морали да направе мало другачији „распоред“ у подели плена, тако да, реално, ни у том случају неких великих ломова не би било.

Шта онда да чини човек који је суверениста и има „два грама мозга“, који се противи политици убиства једног народа и потпуног уништења једне земље зарад интереса страних центара моћи? Он, свакако, неће „бојкотовати“ изборе да би, наводно, наудио Вучићу, који је Србима „укинуо демократију“, е не би ли га приволео на „поштене изборе“, тј. неће насести на глупу СзС пропаганду. Он може да одлучи да не учествује, зато да не би наудио свом здравом разуму.

Дакле, лична, себична одлука да се не буде део фарсе и део стада, што ми је, признајем, врло блиска опција. Друга могућност за таквога је да гласа за суверенисте, ако се суверенисти појаве на изборима. Ако би се појавила странка коју воде људи без компромитујућих биографија и који заговарају престанак силовања Србије по ЕУроспком и људскоправашком програму, као и обрачун са постојећим владајућим сталежом, онда би искрени суверениста могао да се одлучи да гласа за такве. Наравно, не зато што би такви могли победити на овим изборима, већ зато да би се једна таква партија афирмисала, да би, онда, у некој перспективи, таква партија, евентуално, успела да угрози режим са суверенистичких позиција, изборима или мимо избора, свеједно. Да ли би, данас, АфД у Немачкој имала ту снагу коју има да Немци за њу нису гласали?

Да ли би Трамп победио да тзв. друштвени конзервативци за њега нису гласали, а сам Трамп, свакако, није могао бити и није био први избор друштвених конзервативаца? Наравно, српски суверениста, с правом поучен искуством, може да каже да, у случају Србије, то нема смисла јер, практично, све што је почело као наводно патриотско, а имало је неку реалну снагу, од Вука Драшковића до Двери, завршавало је у бриселском и америчком табору. Каква је онда сврха гласати и слати у Скупштину некога ко је данас суверениста и анти ЕУ, а сутра, када осети „мирис крви“, као посланик, пређе у екипу која много боље плаћа? То је сасвим разумна позиција. С друге стране, сем покушаја да се афирмише суверенистичка странка и суверенистичке идеје, суверенисти ништа друго не преостаје, пошто немамо никакав покрет отпора који би, неким другим методама, прокушавао да спасе Србију.

Може да проба и да, вероватно, опет испадне магарац или да дефинитивно одустане од било каквих активности и мирно чека да овај Вучић, или неки други Вучић, сахрани Србију. Наравно, да би се суверениста нашао пред таквим избором, некаква „права“ српска странка морала би да се пријави за те изборе. Дакле, не западни играчи налик Дверима, или налик самом Вучићу или компромитована ДСС, некада, такође, западни играч, са својим бесмисленим „и демократско и национално“, или Вучићеве марионете, попут Шешеља и Вацића. Коначно, то што „изборни услови“ нису добри, што су медији такви какви су, то није аргумент за суверенисте, јер у земљи коју воде марионете никада неће бити простора за идеје националне слободе. Питање је само да ли ћемо покушати да нешто учинимо да те идеје ширимо, или нећемо покушати убеђени у став да шта год покушамо неће имати неке користи.

Ето тако, чини ми се да има више смисла о овоме размишљати него учествовати у бесмисленим расправама о „бојкоту“.

Пише: Владимир Челекетић