Убиства научника у свету

Мелиса Кетунути (35) била је педијатар која је специјализовала онкологију и радила у програму борбе против сиде у Боцвани. Обешена је и спаљена у својој кући у Филаделфији. Шејн Труман Тод (31), електроинжењер, пронађен је мртав 2012, тело је било бачено у море поред обала Сингапура (смрт није настала утапањем у воду). Радио је на супертајној „машини за Кинезе“ која није била оружје за самоодбрану. Шејн је породици рекао да није задовољан чиме се бави и да страхује за живот. Хтео је да се обрати некој служби безбедности САД, како би се договорио и напустио Кину, али је недељу пре бекства нађен мртав. Кина још није саопштила да ли се ради о самоубиству или убиству.

Познато је и да су ирански нуклеарни физичари били мета убица (убијено их је неколико, а медији су писали да иза њихове ликвидације стоји Мосад, тј. Израел). Међу убијенима је био и генерал Хасан Могадам, руководилац ракетног програма Исламске Републике Иран.

Велику трагедију после америчке окупације Ирака доживели су и ирачки научници, посебно нуклеарни физичари и научници сродних научних дисциплина. Њих око 100 убили су специјалци Мосада – портал dokumentika.org. И у Сирији се покушало слично, тачније где год су припадници тзв. Исламске државе дошли на власт прво су ликвидирани научници (аспект сиријског рата који је промакао медијима). Од смрти су се спасли само они који су били на територији под контролом легалних власти или су се раније евакуисали. Поред иранских нуклеарних физичара, мета Мосада су постали и турски научници (нуклеарни физичари), о чему се такође мало пише.

ГУБЉЕЊЕ ПАМЕТИ

Други начин „убијања“ научника је уз помоћ новог метода „губљења памети“. Колико је научника у свету на овај начин избачено из посла засад је тајна. Русија је објавила своје податке, док остали ћуте.

Руски научници изложени овој методи „губљења памети“ били су млађи људи (до 45 година старости), при чему су имали сачуване све навике и опште знање о свету, што значи да им је памћење брисано селективно. Ове научнике називају „људи са избрисаном биографијом“, проналазе их на обичним путевима, железничким станицама, у парковима и као по правилу на више стотина километара од куће. У Русији су од 1995. до 2015. године имали преко 30 оваквих научника. Историја ових људи је до брисања памћења била слична. Или су ишли на посао у институт или с посла у викендицу. Потом су нестајали, да би их после неког времена налазили изгубљене стотинама километара од куће, али без памћења које се односи на посао.
Данас постоје три начина да човек изгуби памет: први је медикаментозни, уз примену наркотичких препарата, други техногени са коришћењем генератора, али је најбољи начин комбинација ова два.

Бивши државни секретар Хенри Кисинџер, који је и после одласка с функције наставио да има важну политичку улогу у америчкој елити, 2004. године је изјавио: „Постојање науке у непријатељским државама САД схватају као стратешку претњу.“ Тиме је одговорио на питање ко стоји иза смрти научника у „непријатељским државама“.

Да САД заиста ликвидирају научнике по свету, тачније да та логика присуствује у њиховој елити, сведоче и изјаве председничких кандидата. Наиме, током председничких избора у САД јавно је речено од стране кандидата Републиканске партије за председника САД Рика Санторума. „Америка је спремна да иде до краја у заштити националних интереса, због чега изводи специјалне операције физичког уништавања физичара на територијама других држава – у Ирану, Северној Кореји и Русији. Програм се успешно реализује и за 10 година убили смо више од 40 руских научника“, преноси угледни руски портал за политичка питања politus.ru (извор је преузет са телевизије Си-Би-Ес). Руски портал наводи и имена и специјалности убијених научника: И. Глебов, електротехничар, А. Брушлински, специјалиста за противтерористичку борбу психолошким методама (разрадио метод тражења терориста), В. Корушунов, водећи руски микробиолог (стручњак за биолошко оружје) и методе контроле психолошких ефеката. Августа 2002. убијен је водећи научник у области заштите од психотроног оружја Е. Мамедов, па војни психолог М. Ионов. У лето 2005. убијен је у хотелу Министарства одбране Русије директор Института антиморобне хемотерапије, експерт Светске здравствене организације Л. Страчунски (бавио се разрадом биолошког оружја), а његов лаптоп је „нестао“. Следе имена других убијених, међу којима су и „отац психотроног оружја“, академик И. Смирнов, затим математичар и кибернетичар М. Федоров, па нови биолози, медицинари и генетичари.

Интересантно је да нису убијани само научници из области природних и медицинских наука, него и историчари, археолози, етнографи, економисти, војни инжењери (област противваздушне одбране, а међу убијенима је и академик В. Смирнов конструктор познатог система С-300). Интересантно је и убиство православног филозофа Леонида Корочкина, који је смело размишљао о филозофији биологије, те урадио компаративну анализу различитих филозофских система који су заговарали тројединство религије, науке и уметности.

Портал даје списак 53 убијена руска научника и закључује: „Очевидно је да у свим овим случајевима циљ убијања је спречити развој науке и истраживања у држави у којој су радили. Надамо се да је садашњи напредак руског војног комплекса пре свега повезан са безбедношћу научника који раде у овој области.“

ЛИКВИДАЦИЈА САВЕЗНИКА

Међутим, не гину само руски, севернокорејски и ирански научници. Наиме, познати амерички писац Сидни Шелдон обратио је пажњу током рада на роману „Крај света“ („The Doomsday Conspiracy“), објављеним 1991. године, на низ загонетних смрти британских научника у области космичког оружја. Ставио је под упитник званична саопштења власти да се ради о самоубиствима и саставио списак од 22 крајње сумњиве смрти научника, што су медији назвали „Шелдонов списак“ („Sheldon list“). Важно је схватити да то нису све истражене смрти, него само део које је Сидни истраживао.

Телевизија „Фокс“ је 2. јуна 1995. имала емисију о смрти Роналда Рамела (убијен 6. августа 1993), јер је нешто пре смрти писао о чак 30 убистава британских научника који су радили на тајним пројектима у војној индустрији. Пројекти су укључивали и оне из сфере „контроле разума“, „звездане ратове“ и уграђивања имплантаната у мозак људима, а да то сами и не знају. Полиција је као разлог смрти научника у већини случајева навела да се радило о самоубиствима. Међутим, део „самоубица“ нађен је са везаним рукама и ногама. Гост емисије на „Фоксу“ који је говорио о убиствима научника после тога је нађен мртав почетком августа 1995. у Орегону (САД). Пуцано му је у уста, а полиција је саопштила да се ради о самоубиству.
Када се погледа досије смрти по списку Шелдона, види се да су научници убијани на различите начине (саобраћајне несреће, нестанци, убиства ватреним оружјем, обезглављивање хладним оружјем, дављење, предозирање наркотицима, гушење у гаражи, затим струјом).

Постоје и спискови других истраживача смрти научника, а после Шелдоновог најпознатији је списак Стива Квејла који садржи податке о убијеним од 1994. до 2015. године. Међутим, број убијених научника наставља да расте (посебно у државама тзв. трећег света). Постоји и портал са списком убијених научника од 1994. до 2009. године: www.bibliotecapleyades.net и портал са списком убијених научника од 2004. до 2015. године: www.stevequayle.com.

Руски војни истраживач Владимир Смик за војни часопис „Военно-промышленный курьер“ објавио је 2015. своје истраживање о загонетним смртима научника, а којим је обухватио претходних 14 година. Смик почиње свој чланак податком да је неколико кандидата Републиканске партије за председника САД, почевши од 2012. године у оквиру објашњавања свог политичког програма, заговарало физичку ликвидацију руских научника, „јер представљају претњу безбедности САД“. Поред Рика Сантрума и други кандидат за председника САД, а бивши председник Конгресне палате представника, Мил Хиндриџ заговарао је убијање научника, али не само у Русији, Северној Кореји и Ирану већ у целом свету. Обојица су за ове „демократске“ идеје добили аплаузе.

Владимир Смик даје и интересантне податке о обореном цивилном авиону боинг-MH17 над Донбасом, а чији случај није решен (иако је за то одмах оптужена Русија). Тајна се крије у саставу путника. Наиме, том приликом је погинуло неколико научника и експерата Светске здравствене организације, а међу њима и Глен Томас, водећи консултант за инфективне болести (пре свега за сиду и еболу). Учествовао је у истраживањима повезаним са криминалним експериментима над становништвом Африке, а које је финансирао Џорџ Сорош преко Лабораторије за биолошко оружје смештене у болници Кенема (Сијера Леоне), где су здраве људе инфицирали смртоносним вирусима ради стварања вакцина. Своја открића однео је у гроб. Ту је био и вирусолог Џ. Ланг, професор Амстердамског универзитета, један од најпознатијих стручњака за сиду, која је створена у америчким лабораторијама и која је први пут забележена у пролеће 1981. у Калифорнији, а не у Африци.

Украјински војни авион који је оборио боинг-MH17 учинио је велику услугу САД: дали су нови аргумент за распаљивање русофобије, увођење санкција Русији, ујединио је Запад, а поред тога нестали су и важни сведоци о раду тајних америчких лабораторија за стварање биолошког и бактериолошког оружја (на исти начин, обарањем авиона, ликвидирано је и неколико турских научника – наравно и сви путници).

РИЗИЧНА ЗАНИМАЊА

Ако се прави списак угрожености научника по занимању, може се сасвим поуздано рећи да су, ипак, најугроженији они који се баве нуклеарном физиком. Од 1996. до 2011. ликвидиран је цвет руских нуклеарних физичара, а најтежа траума је доживљена 2011. када се 20. јуна у Карелији срушио авион Ту-134 у коме се налазило пет водећих руских нуклеарних физичара. Израелски медији су ову катастрофу тумачили „грехом“ ових научника, јер су помагали Ирану да развије нуклеарни програм. То је било тачно. Они су помогли Ирану да се изгради нуклеарна централа Бушер, као што је касније потврђено да је Мосад „помогао“ да се овај сруши. Британски „Сандеј тајмс“ је, позивајући се на представника приватне америчке обавештајне компаније Рева Бхала писао „да има основа за тврдњу да су поменуте научнике убили Израелци“.

Убиства научника приморала су бројне државе да почну да спроводе програме њихове заштите. Решења су различита, али у сваком случају број убијених научника се смањио. Последица спровођења заштите научника је и та да њих више нема на цивилним летовима, на научним конференцијама… што је велики губитак за науку.
Због свега бројни истраживачи постављају питање кога то плаши научни прогрес?
Одговори су различити: суперсиле (САД су саме признале да то раде, као и Израел), тајне службе многих држава, али новина је да и транснационалне корпорације почињу да „улазе у овај посао како би ликвидирале конкуренцију“. Према речима руског експерта за безбедност научника Кемала Владимировича, заправо „треба се највише плашити транснационалних корпорација, које су врло осетљиве на губитак профита“. На челу транснационалних корпорација које су склоне да ликвидирају научнике других компанија налазе се фармацеутске и нафтне компаније.

Зоран Милошевић / Печат