Чега се Србин стиди, тиме се Порфирије поноси (детаљније коме је Порфирије пожелео рај)

Нико не треба да се чуди што је несрећни патријарх Порфирије (изабран у подруму храма светог Саве, у крајње подрумској атмосфери) упутио саучешће папи поводом смрти његовог сабрата Бенедикта као да је Бенедикт био православни патријарх (овде:).

Он је, у ствари, „Портирије“ – портир на улазу Београдске патријаршије, који треба да отвори врата СПЦ за долазак римског архијеретика и српског архинепријатеља. То је човек који је рекао да се он и неоусташки Загреб и нова НДХ, у којој је остало само 3% Срба, воле јавно, и тиме се поносио оним чега би се сваки Србин постидео.

Што се тиче љубави покојног Бенедикта према Хрватима, довољно је сетити се његове посете Загребу 2011. године. Један аналитичар тада је писао: „На загребачком хиподрому, где је служио мису са 1.100 свештеника, хором од 600 певача и уз оркестар хрватске војске, дочекало га је 300.000 Хрвата који су носили транспаренте „Папо, ми те волимо“ и „Увек верна Хрватска“. Папина посета је, како пише портал „Глас концила“ од 1. јуна 2011, имала за циљ да подржи Хрватску јер је вековима верна „Светој столици“. Коментатор посете, конциловски гласноговорник Микленић, рекао је да је папина посета посредна подршка Хрватској на коју пада сенка неправедне хашке пресуде и потврда је „неокрњенога достојанства хрватског народа“. Државни званичници Хрватске, који су папу дочекали на аеродрому Плесо, нису крили задовољство: председник Јосиповић је био „радостан и почаствован“ рекавши да папин долазак пада у срећном тренутку, када Хрватска слави 20 година успостављања „сувремене демократске државе“, што се поклапа с крајем преговора о уласку Хрватске у ЕУ. Јосиповић је благодарио Ватикану на раном признавању независне државе Хрватске 1991. године, што је било кључно не само за „њен настанак, него и за њен опстанак“ (за оне који су заборавили: Ватикан и Немачка су први признали Хрватску и Словенију у авнојевским, србофобним границама, и тиме срушили међународно признату државу Југославију). Јосиповић изјавио је да ће Хрватска бити великодушна у опраштању зала својим суседима, чиме ће доказати да је „хришћанска“ (то они, који су из своје независне државе Хрватске протерали 500.000 Срба, нама нешто опраштају, праштају Јосиповић и „толерантни“ Хрвати). И Јадранка Косор се радовала и веселила папи Рацингеру, који је, не пропустивши да себе именује „Петровим наследником“ , рекао да грли све хрватске становнике и да поздравља њихову тринаестовековну верност папском трону: „Од самих почетака, ваш народ припада Европи и даје јој допринос у духовним и моралним вредностима … Беседећи на хиподрому, папа је позвао Хрвате да бране породичне вредности, буду против побачаја и ванбрачних веза, као и  против контроле рађања, и да кад уђу у ЕУ стану на страну римокатоличких „вреднота“.

Папа Бенедикт се моли испред Степинчевог саркофага. Приликом своје посете Хрватској 2011. године, Бенедикт је о Степинцу рекао следеће:

„U zagrebačkoj katedrali se nalazi monumentalni grob blaženog kardinala Alojzija Stepinca, biskupa i mučenika. On se, u Kristovo ime, hrabro suprotstavio nasiljima nacizma i fašizma a, zatim, nasiljima komunističkog režima. Bio je zatočen i boravio u kućnom pritvoru u rodnom selu. Kreiran kardinalom od pape Pija XII., umro je 1960. od bolesti od koje je obolio u zatvoru“ (овде:).

А ко је био Степинац: Аустријска новинска агенција АПА цитирала је писмо Степинца од 28. априла 1941. године у којем он позива вернике да подрже нову државу и поглавника Анте Павелића, подсећајући на масовна убиства током Другог светског рата у Хрватској, као и да је Ватикан био детаљно информисан о томе.

___________________________________

На путу до Хрватске, папа Рацингер је истакао да су му кардинали Фрањо Шепер (кога је он наследио на челу Конгрегације за доктрину вере) и Фрањо Кухарић, као и кардинал садашњи Јосип Бозанић, „увек говорили да Хрватска није на Балкану, него у Средњој Еуропи“, па папа стога сматра да је Хрватској место у Европској унији.

На крају папа се молио на гробу оданог паписте Алојзија Степинца, кога је његов претходник Војтила прогласио блаженим. Рацингер је 1998. године у хрватском ватиканском заводу „Светог Јеронима“,  као кардинал одржао беседу у част Степинчеву. Рацингер  је тада истакао да је Степинац био један „Божији Хрват“, каквог је Данте опевао у „Рају“ своје „Божанствене комедије“. Степинац је, по Рацингеру, био жива слика „трпећег Криста“, који је на крају понео његову трнову круну и муке. Супротстављајући се тоталитаризмима, Степинац је у доба нацизма био „бранитељ жидова, православаца и свих прогоњених, затим је у време комунизма постао одвјетник својих вјерника, свећеника прогоњених и убијаних“.У својој беседи, Рацингер је истакао да је Степинац постао надбискуп Хрватске 1936. године када је римокатолицима било тешко, јер су трпели Југославију „коју су савезници после Првог светског рата створили од супротних елемената и са снажним протукатоличкијим набојем“. Пред долазак у независну Хрватску 2011, папа је о Степинцу говорио као о борцу против усташког режима и бранитељу Срба, Јевреја и Рома, као и великом хуманисти, жртви комунистичког тоталитаризма. Назвао је великим пастиром и хришћанином онога кога иначе италијански научник Марко Аурелио Ривели зове „надбискупом геноцида“.“

Овоме је „Портирије“, ватикански портир у Београдској патријаршији, пожелео рајско насеље, да би у рају био са старцем Вукашином и мученичком дечицом из Јасеновца, Сиска и Јастребарског, које је 2022. канонизовао.

То може само човек који не верује у Пилипендинога српскога Христа.

А ви, читаоци,  размишљајте кога је Ватикан довео на трон Светога Саве.

ИЗВОР: http://borbazaveru

BONUS VIDEO: