Хорвату су за све криви Срби

Хорвату су за све криви Срби
Александар Хорват, Идентитети на периферији : Изградња идентитета Буњеваца и Шокаца у Војводини (1848-1941), Нови Сад 2020, страна 423, Б5

Знања ради

Приказ је писан за Рад музеја Војводине, гласило војвођанских музеја, међу њима и Музеја Војводине у Новом Саду, институције у којој делује аутор приказане књиге, али је “пажљиво одбијен”, с образложењем да је “одређен колега који ће написати приказ”.

Потом је рукопис дат Зборнику Матице србске за историју, чији је главни уредник др Петар В. Крестић (1963), уз препоруку да се отклоне пет или шест неких нејасноћа, дао сагласност да се објави у наредном броју. Током припреме за штампу, инсистирало се на још неколиким објашњењима правописне и терминолошке природе, да би на Богојављење 2023. године, састављачу овога приказа стигло обавештење “да је Уредништво Зборника Матице српске за историју након прегледа текста пред штампу и после још једне, негативне рецензије од стране Редакције, одлучило да Ваш приказ не буде објављен у часопису”. Примљено је то са разумевањем – неотуђиво је редакцијско право да одлучује да ли ће неки прилог бити објављен или (од)бачен у корпу за отпатке -, али се Редакцији морало одговорити, одмах, врло кратко: “Море, од почетка сам знао да својим деловањем срамотите Србство”.

Повод

У своме “приступу и теоријском оквиру… знатно проширеном и допуњеном облику” своје историчарске дисертације одбрањене 2016. године, Александар Хорват признаје да све што је србско – њему је страно. Баш му се и не мора узети за зло што је посебно истакао како је, неку годину уочи Другог светског рата, “захваљујући надбискупу Алојзију Степинцу отпочела акција… канонизације” Николе Тавелића из Шибеника, из 14. века (ни по чему Хрвата) за првог хрватског светитеља, али му ваља замерити што је “открио” како је “српска војска након пробијања Солунског фронта 1918. године заузела део територија Хабзбуршке монархије, укључујући и војвођанске области” – заузела, дакле, а није ослободила вековима окупиране делове Србске Земље. (Но, добро, момак није овладало којекаквим финесама србскога језика, па сасвим озбиљно пише о релационим односима). Са друге стране, мање је битно што казује да је још од самог почетка 19. века, па наредних петнаест деценија, “већи део буњевачке и готово целокупна шокачка популација захваћена процесом хрватске националне интеграције”, али зато своју “научну” пажњу посвећује искључиво “научним и публицистичким радовима српских аутора… да Буњевци и Шокци чине део српске нације као ‘католички Срби’ или да су евентуално посебна етничка група”. Кривицу за ту “евентуалност” приписује “језичком национализму” Вука Караџића (1787-1864) који је, ваљда у раду Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона, Беч 1849, “приметио да ‘Срби католици’ и ‘Срби муслимани’ неће да прихвате српско име”, што није сметало историчару Алекси Ивићу (1881-1948) да текстом Из прошлости Буњеваца, Суботица 1927, и етнологу Јовану Ердељановићу (1874-1944) радом О пореклу Буњеваца, Београд 1930, Буњевце прогласе за “католичке Србе”.

Тако је учила нешто старија србска школа, а од ње не одступају ни њени “потомци” – историчар Славко Гавриловић (1924-2008) радовима Подаци о буњевачкој официрској породици Марковић, Нови Сад 2000. и Српско-буњевачка симбиоза у Сомбору од краја 17. до средине 18. века, Суботица-Нови Сад 2007, и лингвист Драгољуб Петровић (1935) текстом Бачки Буњевци у светлости етноисторијских и лингвистичких чињеница, Нови Сад 2007, “који полазе од претпоставки језичког национализма… или од тезе о наводном преласку Буњеваца из православља у католичанство у давним временима”.

Мада је правилно уочио перианалну “разлику између традиционалног примордијалног и перенијалног приступа”, Хорват је избегао да и једну једину реч изговори о Буњевцима “у давним временима”, он се само задовољио констатацијом да “већ од 16. века Буњевци насељавају простор Војводине, углавном у спорадичним миграцијама из Далмације и западне Босне и Херцеговине, да би масовнији таласи досељавања уследили… крајем 17. века”.

Неки ранији Буњевци

Можда је тако поступио мислећи да би му време пре његове “изнасловне” 1848. године само оптеретило књигу, али и непотребно замарало будуће читаоце, мада је извесније да је тако поступио са јединим циљем да мистификује целу своју “науку” о Буњевцима – све то под условом да не излазећи из једине своје једномисаоне вијуге и своје једнокњижне литературе – не набаса на неки од података који следе:

– Манојло Сладовић, професор у Сењу, црквени историчар и секретар сењског бискупа, пише 1856. године да “житељи крмпотске сатније у Пазаришту, по Ловинцу, око Боричевца, Бротње (у Лици) јесу Буњевци од воде Буне у Херцеговини потекли… Прешавши ови Срби (насељеници), полазили су наше католичке цркве, и бијаху настањени (похађани, обслужени) већином од наших (католичких) попова, што је тај обичај и данас видан где Срби к нашим жупником за благослов дојду, а и наше (мисе) плаћају, наше цркве особито на младу недељу оли кој год (празник) похађају. Тим начином пређу Буњевци крмпотски сасма у крило наше (католичке) цркве”;

– “Срби, који су се у току сеобе помешали са католицима, прешли су после и сами у католичку веру, као што је то случај са српским насељима у Крањској и са српским ускоцима на Приморју око Сења и Новог. На ускочком приморју народ и данас казује за многе развалине, да су то остаци некадањих православних цркава. Прелаз у католичку веру (правилније: прво у унију, па тек доцније у римокатоличанство) био је олакшан тиме, што се тада и у католичким црквама служило словенски, црквене књиге биле су штампане ћирилицом, свештеници су носили народно одело и имали дуге браде и косу, као и православни свештеници”;

– Јегарски бискуп Антун Вранчић (1504-1573), аустријски посланик у Цариграду, вели да су “око половине 15 века многе обитељи католичке, народа Илирскога, по Турчину исељене, пређоше овамо (у Аустрију) да потраже уточишта и спас у суседних покрајина”;

– Ханс Бидерман, етнолог, вели да су Буњевци заиста прошли кроз Далмацију из Херцеговине, неки остали у Далмацији и Лици, а други отишли у Бачку;

– Манојло Грбић (1844-1899), професор, вероучитељ и историчар, у књизи Карловачко владичанство (1891) пише да су “насељени по Лици и по Крбави: Бунијевци, Хрвати и Крањци поред и између православнијех Србаља. Бунијевци су дошли из сјеверне Далмације, гдје их је од старине доста било. У старијем листинама зову се они ‘католичкијем Власима и највише Морлацима’, као што су страни писци звали и православне Србе или Влахе. Говоре чисто српски, западнијем говором, те се они по томе зову и икавци”. Он ће још рећи и “да је у Крмпоте у Лици 1605. год. насељено 700 православних” тамо названих српско-буњевачких. “Они су сви прешли у католичку јеру, али још и данас причају многи тамошњи Буњевци, како су им претци били православни, ‘старовирци’. Они и данас славе своје крсно име, српску славу”;

– Иштван Ивањи (1845-1917), историчар и археолог из Суботице, тврди да су Буњевци “дошли са Буне реке, из околине Мостара и делом из Далмације (то јест преко Далмације), те да су Буњевци војници из Суботице, у саставу аустроугарских окупационих трупа (1878) “у Херцеговини… наишли на многа презимена буњевачких породица у Суботици”;

– Словачки историчар Иван Томка Саски у своме делу Introductio in Geographiam, Увод у земљопис (1777), “зове Буњевце Србима, а на другом месту Далматинцима или Илирима”;

– Лингвист Франц Миклошич (1813-1891) пише да су “Буњевци Срби икавци, и да говоре језиком, који је у свима ситницама и особинама потпуно истоветан са српским језиком, а да спадају у западну зону српске језикословне области”.;

– Валтазар Богишић (1834-1908), историчар права, назива бачке Буњевце католичким Србима;

– Маџар Елек Фењеш (1807-1876), статистичар, каже да се “Срби, следбеници католичке вере зову Шокци или Буњевци… а Срби обих вера називају се још у јавном животу и Илирима”;

– Павле Хунфалви (1810-1891), историчар и етнограф, вели да су Шокци или Буњевци католички Срби;

– Шандор Конек (1819-1882) у својој статистици (1878) пише да “Славонци припадају српској или Илирској народности, а Шокци и Буњевци нису друго већ католишки Срби”;

– Буњевци који су у Бач­ку дошли као римокатолици или унијати (католици грчког обреда), “у свима војеним документима тадашњим називају се католичким Србима”;

– Званична маџарска државна статистика казује да је у Бачкој 1880. године живело 121.838 Срба и 55.243 Јужна Словена римо­католичке вероисповести, без исказивања по народносној припад­ности пописаних особа. Десет година касније, иста та статистика увела је Србе, Бу­њевце и Шокце у исту пописну групу и тако дошла до укупног бро­ја од 197.104 Србина. Изван те групе остала су свега 1.253 Јуж­на Словена; биће да су се међу њима нашло и нешто Хрвата. Буњевци и Шокци су 1900. године изузети из “србске групе” и уписани у рубрику egyeb остали, без икакве могућности да се у њој препознају, ни онда ни данас. (И тада и раније, Маџари су врло добро знали да Буњевци и Шокци нису Хрвати, а ни Бу­њевцима и Шокцима није било до тога да себе сврставају у Хр­вате за које, на једном месту, читамо да, “кад су се издвајали из српског етничког корпуса… престајали су да буду народ и по­стајали католици”). У последњем угарском попису из 1910. године пописано је 139.412 Срба и свега 927 католика Југословена. Барем што се ти­че Срба, али и Буњеваца и Шокаца, тај попис не може се узе­ти као ваљан, пошто су пописивачи имали обавезу да као Маџа­ре попи­шу све становнике који знају да на маџарском језику из­говоре и једну једину реч. О томе нам, “под понудом заклетве”, све­доче чет­во­рица пописивача у Суботици, све Буњевци – школ­ски надзор­ник Мијо Мандић (1857-1945), градски рачуно­во­ђа Петар Гемер, писар Иван Марцикић и надзорни равнатељ пучке школе Матија Ишпановић -, у изјави датој 24. јануара 1919. године да, “када смо изаслати били да вршимо попис становника, строг налог добили, да сваки становник који је и нешто знао мађарски, као Ма­ђара уведемо у пописни арак, ма да ни по пореклу, ни по народ­ности нити је он, нити његова по­ро­дица никад Мађари нису били. Што више десило се многих слу­ча­јева, да је цела породица као мађарска уведена у попис­ни арак, премда један део породице ни­шта није разумео мађар­ски”;

– Буњевачке новине (лат), субота 10. април 1925, број 14, под насловом “Ми нисмо Хрвати”, уз мото “Не отимај ни име ни благо, јер што је отето, то је проклето”, пишу да се “у извесним буњевачким круговима, а нарочито омладинским, у последње време много се говорило о преиначењу нашег имена са ‘Буњевац’ на ‘Хрват’. Ми нисмо Хрвати! Ми, Буњевци не смемо да украдемо име наших рођака, јер ми имамо своје име, које су нам наши очеви оставили и сачували у највећој борби и са силним мукама. Ово наше традиционално име пливало је у невиној и херојској крви наших дедова, оно је крштено у Цркви Жртава, где су наши херојски очеви положили своје животе на олтар буњевачке будућности. Ми нисмо Хрвати! …Буњевци сви на окуп, јер је наше најдрагоценије благо: наше име у опасности, и не дамо да га туђи отимају, и не дајмо да нам друго дају! Не слушајте оне, који вас зову Хрватима, јер они су ваши противници, они су лопови наших традиција, који су увек и који ће увек само срамоту донети на наше име, на наше мило буњевачко име”.

– Марко Јурић (1880-1949), Буњевац из Суботице, народни посланик, 27. фебруара 1927. године, у Народној скуп­штини Краљевине Срба, Хрвата и Сло­венаца изговорио је “да се код нас врши насилно похрваћивање Бу­ње­ваца и Шокаца од стране хрватских сепаратиста, и то од дана ос­ло­бођења (аха, супротно од онога Хорватовог заузећа дела територија Хабзбуршке монархије – ИП), кад су били изаслати из Загреба. Још онда је донио не­ки хрватски лист да живи у Суботици 80.000 Хрвата који под маџар­ским режимом нису могли да говоре хрватским језиком. Још онда је то, господо, код нас Буњеваца непријатан утисак учи­нило и то зато што се ми нигда нисмо осећали Хрватима не­го Буњевцима… Нарочито у последње време повела је међу нама живу ак­ци­ју за похрваћивање Сељачка странка, да би свој политички по­ложај тамо учврстили. Али пре коју годину на овој говор­ници, др Крајач (Иван, 1877-1945, хрватски политичар, од 1925. до 1927. године министар трговине у једној влади Николе Па­шића – 1856-1924 – и трима владама Николе Узуновића – 1873-1954 – ИП) овде изјавио и казао да… Хрва­ти и под Аустро-Угарском монархијом ‘имали смо своју народну државу где смо народним животом живели и културно се раз­ви­јали’… И кад су господа браћа Хрвати у оно доба, како видим, живели у својој народној држави, онда су они требали још тада пронаћи тих 80.000 Буњеваца, доћи к њима и казати им да су они Хрвати. Али, они се у то доба ни старали нису, јер нису ни хтели то знати, јер нас нису ни држали за Хрвате. Да су нас онда држали за Хрвате, они би нас још онда пронашли. У свему је, господо, најинтересантније то, да ти хрватски сепаратисти за које се код нас за време Маџара није ни чуло, да су се појавили одмах после ослобођења, да Бу­њев­це похрвате и преко њих и целу Бачку… Али су се, господо, љуто преварили, јер Буњевци, иако су 95% од њих сељаци који нису ви­соко школовани, али су они ипак свесни да за оно што данас има­ју, могу захвалити једино српском народу, који је донео своју брат­ску љубав и слободу. То, госпо­до, Буњевци никада неће забора­вити српском народу него ће се увек сећати тог великог дела срп­ског народа које је он учинио не само за њих него и за све Јужне Словене”.

Порекло буњевачко

Не може бити да се Хорват није саплео на бар нешто од тога, али није био наредан да се меша у свој занат, историчарски, који је покушао да изучи. Јер, да јесте, морао би се бар мало позабавити пореклом бачких и осталих Буњеваца. Па би, мимо уобичајене досетке да су они “пореклом са реке Бу­не и из Далмације”, да се речју “Буњевац” означава човек “из извесне околине, пре­дела, про­винције, као што је ‘Сремац’, (од провинције Сре­ма), ‘Босанац’ (од државе Босне, која је опет добила име своје од реке Босне)… док им је народно­сно име српско, пошто су огранак срп­ског стабла”, могао сазнати и још понешто.

Да је, на пример, Плиније Старији (Gaius Plinius Secundus Maior, 23-79. године по Христу) написао књижицу Naturalis Historia III, Chap. 25.(21.) – :iburnia and Illyricum, Познавање природе – Либурнија и Илирик, а Марин Барлети (1450, или 1460, или око 1460 -1512. или 1513), књижицу De obsidione Scodrensi, Венеција 1504 – на србском: Опсада Скадра 1478, Нови Сад 2018.

Најпре напомене да је Либурнија подручје уз североисточну обалу Јадранског мора, настањено илирским племеном Либурна, да је Илирик римска провинција настала по окупацији независног илирског краљевства у северозападном делу Хелмског (Балканског) полуострва, све до Јадранског мора, а потом неколико речи о записима Барлетијевим са лица ме­ста, пошто се он налазио међу опсађеним скадарским браниоцима.

Османлије су од 1443. до 1467. године четири пута безуспешно покушале да освоје некадашњи србски престони град Скадар, али су то успеле тек после вишеме­сечне опсаде започете маја 1478. године. Два месеца касније, под Скадром се појавио и турски султан, Мехмед ИИ Освајач (1432- 1451-1481). У међувремену, многи сељаци из околине склонили су се у Скадар, а жене и деца упућени су из града у без­беднија места, многи у Млетке.

Барлети сведочи како то није било обично “склањање” бу­ду­ћи да је, чим су стигле вести о Мехмедовом походу, “велико уз­бу­ђе­ње завладало градом и скоро га довело у расуло. А онда, појавила се изненадна помоћ – сеоска младеж (међу којима су били нај­храбрији) и чамџије који су дошли својим галијама реком Буном (коју познајемо као Бојану – ИП). Заједно су почели да ра­де на од­бра­ни града, градили су утврђења и куле, поправљајући осмат­рачнице, те утврђујући све своје позиције”.

Барлети казује и да, “док се град припремао за одбрану, се­верно од Скадра пламен је захватио поље и планине. Села су била запаље­на! Дим је куљао високо ка небу, као знак да је рат не­избежан. Онда је изненада, са свих страна, избила тако велика гунгула, да нико није могао ништа да разуме. Неки су се борили за своје жи­воте, други су били преплављени терором. Пољо­прив­редници су побегли са својих поља, неки су успели да поведу своја стада и ства­ри до морске обале. Друга група је хитала да упозори Скадране да су Турци пред прагом, да су опљачкали сву земљу, запалили куће, отели сву стоку, те узели многе у за­робљеништво”.

Барлети не одговара на питање шта се десило с онима који су, непосредно пред опсаду, “побегли са својих поља (и) успели да поведу своја стада и ствари до морске обале”. И куд су се са мор­ске обале запутили.

Уз ово питање иде и оно које се тиче разлика у именовању ре­ке која поред Скадра тече из Скадарског језера према мору: Бар­лети је зове Болиана, за Србе то је Бојана, а Арбанаси (и пре­води­оци Барлетијеве књиге на друге језике) користе за њу име Буна.

Ако се зна да досељеници у неку земљу не мењају макрото­понимију, већ користе ону коју су затекли, поставља се питање откуд Арбанасима реч Буна.

Одговор на ово питање ваља потражити у запису Плинија Ста­ри­јег да “народ Либурна живи од реке Арсије (Ра­ше – ИП) до реке Титијум (Крке – ИП). Њему су припадали Мен­тори, Химани, Енхелеји, Буни и они које Калимах назива Певкети­ма. Сада све њих обједињено зову Илирцима”. (Павле Шафарик који је стално истицао да су Илири уи­стину били Срби, у својој Историји словенског језика и лите­ратуре са свим дијалектима каже “да су разна словенска имена наводили само странци, као Венди, Боеми и за Србе Илири”. Да је тако, ка­зу­је и назив Илирске дворске депутације у Хаб­збу­р­шкој монар­хији, која се бавила положајем Срба у Транси­лва­нији, Банату и Илирији, србским подручјима у свом територи­јалном саставу).

Видимо, дакле, да Плиније, као једно од бројних илирских пле­мена помиње Буне (тако у свим преводима, на енглески, фран­цус­ки, руски…), у латинском оригиналу Булини. А Плинијева реч Булини врло је блиска Барлетијевој Болиана, нарочито ако се зна да су Рим­љани свој језик, највећим делом, стварали под утицајем својих срб­ских суседа (кога то више занима, може завирити у књижицу Павла Соларића Римљани словенствовавши објав­ље­ну 1818. у Будиму, а пре неку годину прилагођену савременом србском језику под насловом Римљани словенских обележја), те да се на неким срб­ским подручјима глас “о” у првом слогу изго­вара као “у” (коњ/куњ, нога/нуга, кордон/Кордун). Отуд, од Болиане до Булина кратак је пут, а Буна ни од једне ни од друге није далеко.

То што Плиније смешта Буне до Истре не представља смет­њу да на њих наиђемо и на другим странама илирске земље. Јер, извесно је да су се, у потрази за бољим стаништима, поједина илир­ска (србска) племена, она која помињу стари писци, по­времено кретала по илирској земљи, да ли мирно, да ли у сукобу с илирс­ким иноплеменицима. Стога, ваља претпоставити да се илирско (срб­ско) племе које је Плиније познавао као Буне (Бу­лине), неодре­ђено када нашло у данашњој Херцеговини, око реке Буне, дуге девет километара, до увира у Неретву, близу села Буне, неколико километара јужно од Мостара. (На тај крај мисле сви они који име “Буње­вац”’ доводе у везу са реком Буном).

И ваља претпоставити да се, касније, део истога тог пле­мена, спустио у питомији крај, чак до Доње Зете, поред Бојане, реке коју, рекосмо, Барлети именује као Болиана. Ту су се зау­ставили, те су реци чије је име било гласовно слично с оном из ранијег завичаја, али и своме, племенском, почели да тепају – Буна.

Врло је вероватно да се један део тога племена, или мали део његових припадника, није нашао међу онима који су, када је 1478. године почела опсада Скадра, “побегли са својих поља (и) успели да поведу своја стада и ствари до морске обале”, већ је, ко зна због чега, остао у завичају. Неко од њих је, свакако, пре­живео Мех­медову опсаду Скадра и ту настављајући да се бави дотадашњим пољопривредним занимањем, дочекао долазак Ши­птара, или Ар­банаса, или Арнаута. (Ово последње, на тур­ском, значи: “они који се нису вратили” на Сицилију, после 1043. године, када су, у да­на­шњу Арбанију дошли као нека врста помоћне војске побуњеном византијском команданту Георгију Манијакису са Сицилије – и ту остали, пошто није било бродова да их врате на Сицилију, па су их ту Срби прихватили). Од њих су нови досељеници чули да реку Бојану зову Буна и, како им је то краће име било једноставније за изговор, прихватили су га као “право”. Тако је оно, за њих, и оста­ло до данашњега дана.

А они из племена Буни, односно Буњевци, који су стигли до морске обале, морем су се запутили ка месту новога живљења, се­верозападније од онога из којега су до Доње Зете стигли њихо­ви преци. Није могло бити друкчије него да и даље, у новим стани­шти­ма, после новијих сеоба, сачувају своје племенско име – Буњевци.

И они, наравно, који су касније, највећим делом 1687. године (мада неки мисли да их је ту и раније било у мањем броју) ста­нили на северу Бачке. А Иван Антуновић (1815-1888), римо­като­лички свештеник, буњевачки родољуб (у Калочи, где је службо­вао, по­чео 1870. године да издаје ‘Буњевачке и шокачке новине’) “убе­ђен да су Срби у Бачкој староседеоци и како он Буњевце од Срба нигде не двоји, он закључује, да су и они, Бу­њевци, старо­седеоци у Бачкој”.

Па ће Иван Иванић (1867-1935), србски дипломата, путописац и аутор већег броја радова о етничким групама у Србији и на “осталом” Балкану, написати да, “када су дошли у Бачку… називали (су их) католичким Рацима, Расцијанима, односно Ср­бима (званим тако по србској држави Рашки), те их тако нази­вају у документима и аустријске власти. Кад ипак није било по­требе, да их нарочито двоје од православних Раца, онда су их про­сто наз­и­вали Рацима… Називају их Србима, али и Далма­тин­цима и Илири­ма… Новији писци свугде их називају Буњев­ци­ма, са додатком да су то католички Срби”.

Баш тако, али Хорвату ништа од тога не иде “под капу”, он све то не жели да зна, њему је довољно што ће историјску истину о буњевачкој србској прошлости назвати “језичким национализмом”, србским, наравно.

Као да Војводина Србска није присаједињена

Но, да му се за то и не замери много јер он је млад, није хтео да се замлаћује временом старијим од “његове” поднасловне 1848, али се није сувишно запитати због чега новосадској Великој народној скупштини из новембра 1918. године, која је изгласала присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији, није посветио ниједно слово. Одговор на то питање прилично је једноставан: Александар Хорват “не признаје” да је Војводина Србска 1918. године присаједињена Краљевини Србији, што му оставља могућност да медитује о њеном враћању у стање пређашње, зарад “државног смештаја” у неком извансрбском простору.

Истина, он ту Скупштину помиње, али само да би написао са којим се она “задатком” сазвала, колико је посланика било у њој, шта су буњевачки посланици од ње очекивали пре доласка у Нови Сад, како су, и пре скупштинског заседања, “буњевачки посланици изразили незадовољство” сазнањем да је, у односу на такозвану Суботичку резолуцију Тихомира Остојића (1865-1921), Србина, превагу однео концепт Јаше Томића (1856-1922) и “да ће бити изгласано непосредно прикључење Баната, Бачке и Барање Србији”, те да су на одржаној Скупштини “формирани Народна управа и Велики народни савет као привремени органи извршне и законодавне власти”.

Само толико јер му је било потребно да и Великој народној скупштини накачи обележја србскога “језичког национализма”.

Можда и због тога како би саопштио да је број суботичких посланика (један на хиљаду становника, при чему и петсто један бирач вреди за “хиљадарку”) одокативно; није било баш тако: право гласа дато је свим Србима, Буњевцима и осталим Словенима старијим од двадесет година, а бирачко право добиле су и жене. Број душа по општинама исказивали су: за Србе – парохијска звања, за Буњевце суботички Буњевачко-србски народни одбор, а за Словаке и Русине њихови народни одбори, тако да, ако се некоме учини да су Буњевци могли на Скупштини бити заступљени са којим послаником више – кривица није до Срба и њиховог “језичког национализма”, буњевачку бројност утврђивали су буњевачки одборници.

Говори ли се о Остојићевој Резолуцији независних Срба и Хрвата из Јужне Угарске датованој са 2. октобром 1918, у њој се, у варијанти коју је понајзначајнији хрватски историчар Фердо Шишић (1869-1940) објавио две године касније, Срби и Хрвати помињу у свима њеним трима тачкама, с тим што су у првој тачки Буњевци и Шокци стављени у заграду иза речи “Хрвати”, друга казује да су “независни Срби и Хрвати из Јужне Угарске ријешили, да се… скупе на заједничком састанку, на коме једногласно изјављују, да сматрају једино Мировну конференцију за меродавну у погледу рјешења југословенског питања, а у вези са Бачком, Банатом и Барањом, као будућим саставним дјелом слободне, заједничке државе свију Југословена”, док се трећом “осуђује свако оно политичко иступање, које… не стоји на напред означeном становишту”.

Мало је вероватно да је та резолуција баш тако изгледала, утолико пре што су је писали Срби, што је Срем “заборављен” и што Хрвати тада нису били заинтересовани за Барању (за њих, била је то непозната земља и због ње су србским члановима у делегацији на Мировној конференцији, приписиване наводне империјалистичке тежње) и Бачку јер је тамо број Хрвата био безначајан. (У Суботици је, примера ради, 1912. године живело свега двадесет шест Хрвата). Католички житељи ових двеју области, уколико се није радило о Маџарима, изјашњавали су се као Буњевци и Шокци, а тако су били приказани и у последњем званичном попису пред рат. Биће да је у аутентичној резолуцији, уколико је она уопште и постојала, писало само “Буњевци и Шокци”, а да је до убацивања термина “Хрвати” дошло касније, злоупотребом исполитизованих хрватских историчара и прећутним допуштењем анационално оријентисаних политичких колаборациониста из редова србског народа. Дода ли се томе да Фердо Чулиновић (1897-1971), такође хрватски историчар, у својој двотомној књизи Југославија између два рата, Загреб 1961 (лат), исту ову резолуцију назива Резолуција независних Срба из Јужне Угарске, а да Хрвате не помиње (што би могло значити да и Буњевце сматра Србима), много ће јасније бити намере свих оних који су се трудили да прикрију шта се заиста у Војводини Србској дешавало на самом крају Великог рата. Није без значаја ни једно касније Шишићево објашњење (у Суботици 1929) да је Остојићева резолуција “апокрифна”, односно лажна, или подметнута, прилагођена ономе што је о њој најпре писао загребачки политички дневник Обзор (лат). Потврђено је то и изјавом православног свештеника Марка Протића (1882-1936), учесника у суботичким збивањима, да “никако не одговара истини онај документ који је датиран 2. октобра наводно из Суботице”, изјавом објављеном у Споменици ослобођења Војводине 1918, Нови Сад 1929. Није успео ни покушај Петра Пекића (1896-1965), Буњевца роћеног у једном селу поред Баје, у Угарској, аутора књиге Повијест ослобођења Војводине, Суботица 1939 (лат) да пронађе оригиналну Суботичку резолуцију. Он није успео да сазна ни када је, ни где је одржан “Остојићев скуп”, а безуспешан му је био и покушај да о њој сазна нешто од појединих личности које су у тадашњим догађајима у Суботици имале неку иоле важнију улогу; истина, неки су се “сећали” те резолуције, али је, наводно, у страху од потенцијалних преметачина, било опасно држати те папире.

Бављење Остојићевом Резолуцијом смислено је и због тога што Хорват тврди да су “његови” изиграни на Великој народној скупштини одржаној 25. новембра 1918. године у Новом Саду.

Наиме, Хорват је, не би ли нашао “компромисно решење између Томићеве и Остојићеве концепције – да ли у Србију “ући” непосредно или преко Загреба – за 17. новембар 1918. године, у Новом Саду, “сазвао” скуп на коме је “Буњевце представљао Стипан Матијевић. У оштрој дискусији, Матијевић је подржао ‘загребачку’ опцију, да би на крају састанка, већина делегата, укључујући и Матијевића, потписала закључак да се прво иде преко Загреба, а ако овај не би изрекао уједињење, онда ће се Војводина непосредно прикључити Србији”. Баш тако, иако су, према Хорватовој тврдњи, “представници српске владе одлучили да сугеришу политичким представницима Баната, Бачке и Барање, Црне Горе, Срема и Босне и Херцеговине (Далмацију не помиње, мада је и тамо донесена одлука о непосредном присаједињењу Србији, али је нејасно због чега је овде стрпао и Црну Гору – ИП) да се изјасне за југословенско уједињење пре одлука загребачког Народног вијећа (Словенаца, Хрвата и Срба – СХС – ИП) како би процес стварања југословенске државе био убрзан, али и да би ојачали позицију Србије у будућој држави”.

Без обзира на Хорватове медитације, кључни проблем са којима су се Војвођани суочили с јесени 1918. године био је да ли се са Србијом уједињавати непосредно или преко Загреба. Познато је да се једна група политичких људи из јужног Баната, на челу са Душаном-Дудом Бошковићем (1881-1966), демократом окренутим Загребу, 11. новембра срела у Београду са представницима србске владе и тада добила “смернице за рад па и упутство за припремање Велике народне скупштине”. Тај податак казује да је србска влада била итекако заинтересована за непосредно присаједињење Војводине Србске, што, наравно, не значи да се она могла упуштати у питање ко ће се како понашати у очекиваним расправама о уједињењу. Ово утолико пре што је у Бошковићевој делегацији било и радикала (присталица непосредног присаједињења). О србском интересу за непосредно уједињење био је истог дана обавештен и Србин Светозар Прибићевић (1875-1936) у Загребу, а о политичким приликама у Војводини Србској разговарао је тих дана са Петром Коњовићем (1883-1970) и србски министар Момчило Нинчић (1876-1949). Близак Народном вијећу, Коњовић је наговестио могућност да би у Бачку могло из Загреба доћи седамдесетак официра за организовање жандармерије. (Мош мислити, Срби то не би знали, треба да им то обаве окупациони аустроугарски жандари!). Србска Врховна команда није се сагласила са том врстом “помоћи”, али није имала ништа против да се Коњовић забави држањем зборова по Бачкој. Светозаров брат Валеријан (1870-1948), члан Народног вијећа СХС, тада настојатељ манастира Јаска, потоњи политичар и викарни епископ, морао је бити значајан учесник на састанку са Нинчићем, кад је неколико представника тек формираног одбора “састојеће(г) се од Београђана, који су родом из Бачке, Баната и Барање (Б. Б. Б.) са сврхом да потпомаже покрет за Б. Б. Б. из Београда, евентуално и на лицу места”, покушало је да утиче на на чин којим ће се уједињење увести. Са тога скупа потекло је неколико значајних информација:

1. “У недељу 17. о. м. има да се сазове у Новом Саду поверљива конференција од 15 лица” из Бачке, Баната и Барање, без Буњеваца и Шокаца, која би требало да припреми “грађу за скупштину… у четвртак 21. о. м.”;

2. На очекиваној скупштини била би изабрана покрајинска управа (влада), а попунила би се и делегација Војводине у Народном вијећу СХС;

3. Одбор Југословена из Угарске, чији су оснивачи били Петар Коњовић и Васа Стајић (1878-1947), требало би да се из Загреба пресели у Нови Сад и стави на располагање тамошњем Србском народном одбору.

Учешће Валеријана Прибићевића на том састанку може се тумачити само као доказ да је и у Народном вијећу СХС деловала једна струја, макар колико она била бројно и утицајно слабашна, заинтересована за непосредно присаједињење Војводине Србске Краљевини Србији. Поред тога што се овај београдски одбор уопште није бавио Сремом, индикативно је што је баш Коњовић, учесник тога договора и заговорник загребачке варијанте, послат у Нови Сад да пренесе “инштрукције” са тог састанка; поједини његови “саучесници” протумачили су то као спремност србске владе да подржи аспирације Народног вијећа на Војводину Србску и њено присаједињење будућој заједничкој држави преко Загреба. Јаша Томић није био особито фасциниран “инштрукцијама” које је донео Коњовић, без обзира на то што су оне потекле са састанка са једним србским министром. Јаша се и даље држао своје логике, а, како сведочи др Милан Петровић (1879-1952), професор и јавни радник, “међу нама се по Новом Саду говорило да је Пашић одлучно за Томићеву тезу: директно присаједињење Војводине Србији значило би јачати позицију Србије у натезању са Загребом”. Насупрот тој логици, долазак Стајићевог и Коњовићевог одбора из Загреба у Нови Сад требало би да ослаби стварни утицај новосадског Србског народног одбора на одлуку о уједињењу.

До сукоба ових двеју логика морало је доћи кад-тад. Прва прилика указала се већ 17. новембра, на састанку који је одржан у Матици србској и који је био најављен као “поверљив”. Коњовић и Томић, носиоци супротстављених концепција о присаједињењу, бранили су своје ставове позивајући се на Нинчића. Коњовић који је из Загреба послат “на рад” у Војводину Србску, први се срео са србским министром Нинчићем и “добио савет, да се у Новом Саду у Скупштини изрече спајање Војводине преко Загреба”. Јаша Томић био је у Београду нешто касније, али је “добио на том истом месту упутство, да Војводина изрече одмах уједињење са Београдом, односно са Србијом. Он је имао о томе у своме нотесу записку, оверовљену потписом самога министра др Момчила Нинчића”. У међувремену, код Нинчића су били вршачки прота Божидар Поповић, Пера Милорадовић из Панчева и још неки и, чини се, чули су исто оно што и Коњовић. На Коњовићево инсистирање да се Војводина Србска окрене Загребу, Томић је реаговао жустро, а Богдан Гавриловић (1864-1947), ондашњи ректор Београдског универзитета, рођен у Новом Саду, покушао је да спор изглади предлогом да се уједињење изведе преко Загреба, под условом да се тамо не оклева и отеже; уколико би се оклевало, Банат, Бачку и Барању треба прикључити непосредно Србији. Ипак, пошто се инсистирало на Нинчићевим изјавама, затражено је од др Игњата Павласа (1886-1942) да “реферише” о чему се тамо стварно причало.

Павлас, човек који је и са Коњовићем и са Томићем био код Нинчића кад су спорне ре чи изговаране, “реферисао је поводом извиђаја, шта је истина у исказу министра Др. Момчила Нинчића, да ли оно, што је рекао Јаши Томићу, или оно, што је рекао Петру Коњовићу и друговима. Др. Павлас уверио се, да је министар заиста рекао Јаши Томићу, да народна скупштина Баната, Бачке и Барање непосредно преко Београда ради на ослобођењу и оцепљењу од Угарске, а с друге стране, да је заиста рекао и Петру Коњовићу и др. да глас нашега народа из ових крајева пренесе загребачко Народно Вијеће у Београд и на мировну конференцију, због којих је избио неспоразум у претконференцији, која је била 4. новембра (17, по новом календару – ИП). Министар је зато рекао и једно и друго, да би оставио одрешене руке Народној Скупштини у Новом Саду, да у овом отвореном питање заузме своје становиште”.

Пошто је истина била “и једно и друго”, Србски народни одбор, у складу са својим опредељењем за непосредно присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији, припремио је предлог одлука за Скупштину, поједини демократи почели су да се хладе према Загребу, а Васа Стајић, недорастао србској националној мисли, и даље се држао политике Народног вијећа. Стајић је, у ствари, остао веран свом ставу изреченом у сусрету са Нинчићем да “мишљење званичне Србије није (за њега) меродавно” јер “српска влада данас јесте, сутра није”, а мисао о народном јединству преживеће и њу?!

Што ће рећи да је Александар Хорват, са свим тим у вези, домислио бар два “научна” става: први, да је Стипан Матијевић, у буњевачко име, “оштро дискутовао” на састанку одржаном 17. новембра, и други, да су “представници српске владе одлучили да сугеришу политичким представницима Баната, Бачке и Барање, Црне Горе, Срема и Босне и Херцеговине да се изјасне за југословенско уједињење пре одлука загребачког Народног вијећа како би процес стварања југословенске државе био убрзан, али и да би ојачали позицију Србије у будућој држави”. “Представници српске владе” нису противречили ниједном од супротстављених “ујединитељских ставова”, оставили су и једној и другој страни, и србској и “загребачкој”, да одлуче како мисле да ће бити најбоље.

Суштина овог размимоилажења није се тицала само начина на који би Срби из Јужне Угарске кренули у присаједињење Краљевини Србији, него и њихових коначних циљева. Иако се у Павласовој изјави помињу Банат, Бачка и Барања, али не и Срем, не може бити сумње у то да би исти принцип важио и за Србе из Срема. Ово утолико пре (и нарочито због тога) што се Срем налазио у оквиру оне демаркационе линије утврђене Конвенцијом која регулише услове примене на Угарску примирја закљученог између Савезника и Аустроугарске, и што је Жарко Миладиновић (1862-1926), адвокат, вођа сремских радикала, инспирисан и охрабрен демаркационом линијом на железничкој прузи Осек-Чепин-Ђаково-Шамац, безрезервно заступао тезу о непосредном присаједињењу Војводине Србске (дакле: и Срема) Краљевини Србије.

Буњевце (и Шокце) похрватити

Будући да Хорват није обратио пажњу на стварање “југословенске” државе при крају 1918. године, он је тај свој “пропуст” објаснио потребом да будућим читаоцима, ако их буде, наметне “наратив” и “мит” – он воли те речи – о “процесу хрватске националне оријентације Буњеваца и Шокаца у Војводини”, током којега је “формиран мит о пореклу који је повезивао припаднике хрватске нације и буњевачко и шокачко становништво у Војводини, а истовремено су историјски наративи карактеристични за хрватски национализам постали део културе памћења једног дела буњевчке и шокачке популације. Митови о изабраној територији и изабраном народу, конкретизовани у концепцији и политичком захтеву о ‘Бачкој Хрватској’, према којој део Бачке и Барање припадају хрватској нацији (и не само “део Бачке и Барање” – Хрвати данас пишу да се Хрватска простире све до Урала – ИП), додатно су ојачали њихову свест о њиховом хрватству, чиме је уједно политизацијом и територијализацијом хрватског идентитета Буњеваца и Шокаца овај процес ушао у завршну фазу. Друштвени и политички односи у Војводини за време постојања Краљевине Југославије били су плодно тле за развој хрватског масовног политичког покрета, који је полазио од претпоставки о органицистичком и есенцијалистичком заједништву, у првом реду утемељеном на истом пореклу, језику и вери припадника хрватске заједнице”.

У таквом “органицизму” и “есенцијализму”, Хорвату промиче истина да Хрвати немају свој језик, они се служе србским језиком, да је углавном безуспешан хрватски труд да за постојања Краљевине Југославије преведу Буњевце у своју торину – окончан непосредно после Другог светског рата, наредбом комунистичко-усташког ЈахачаСаЧелаКолоне “Свима окружним народно ослободилачким одборима” да Буњевце и Шокце “имадете третирати искључиво као Хрвате без обзира на њихову изјаву”. Да обезбуњевачки и обезшокачки свет не би тиме био материјално оштећен, нове исправе о “унапређењу” у Хрвате издавале су им се бесплатно.

Све то у складу не само са налогом онога свехрватскога римокатоличког конгреса из септембра 1900. да до 2000. године све што је у Хрватској буде хрватско, а све што је хрватско буде римокатоличко, већ и по наредби онога ЧелногЈахача по упаду у “ослобођени” Београд да се он и “његови” у Србији морају “понашати као окупатори”, та да “Србија нема чему да се нада”.

Књига именована испод наслова овога текстића писана је циљно: да допринесе поступном гашењу и последње србске наде.

31. мај-1. јун 7530(2022)

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: