Kада имаш у кући неспособно које нит уме да оре нит да дрља – даш га у глумце

1
глумце

Ових је дана у окупаторским медијима и на друштвеним мрежама актуелна прича о глумцу Марку Јанкетићу и његовој угроженостии од “злих десничара”. Глумац Јанкетић се у неком интервјуу испљувао на Kосово и Метохију и на оне који би да га бране, па су му зли десничари запретили да ће да га јебу. То је био одличан повод да га свеколики женоцрнашки амероеуропејци узму под заштиту, заридају над његовим великомучеништвом, залају на оне који би да га јебу и да још једном, успут, наруже све што је српско.

Овакве ствари се не дешавају први пут код нас и није глумац Марко први који је славу стекао, не својим радом и улогама, већ јебањем или претњама истим.

Глумац Марко је без имало блама и у НИН-у завапио да су људи као он “најлакша” мета. Најбољи одговор му је дао новинар Немања Рујевић на Твитеру питањем:

“Kако си, од целе Србије, од понижених, уцењених, сиромашних, невидљивих, дошао до закључка да су ЉУДИ ПОПУТ ТЕБЕ најлакша мета?”

Пошто многи тврде да је и глума уметност, онда да вас посетимо шта је о уметницима писала“Тарзанија”, фебруара 2012.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

Добро је позната и емпиријски утврђена чињеница да када имаш у кући неспособно које нит уме да оре нит да дрља, а књиге се не при’вата ни колико Шабан Шаулић рођених шишки што му необавезно падају у очи и ометају га у даљем раду, гледаш да га протнеш у друштво као уметника, од чега имаш двоструку корист: ем не изгледа толико неспособно ни другима ни теби, ем је уметник, што зна да буде врло ласкаво, осим кад није.

А уметност се, што вик’о покојни Аристотел, рађа из подражавања: уметник, будући неспособан да створи леба и слеба, мора да натера публику да му га обезбеди, а то ће учинити тако што ће да је подражи тамо где јој је милина, да је чешне на правом месту, да је чачне по међици, па ће онда публика која укти и арли од одушевљења што је драшкоље таман где треба да остави пара за паштету и пола кила „Саве“.

Отуд, уметник мора да зна где треба да уметне, да употреби све своје мождане ресурсе да открије сврабеће место и да га шашољи, односно да научи да живи од туђег свраба, да га неутралише али никад потпуно да се не би себи посрао у посао.

 

Дакле, уметност је чешагија човечанства, и то не она са горње полице.

Модерне државе, поред осталих напора за смањење сиромаштва и одржавање социјалног мира, као што су оснивање народних кухиња, центара за социјални рад, старачких домова и свратишта, оснивају и музичке школе, уметничке школе, позоришта и филхармоније.

Ово је врло ефикасан и у пракси опробан начин за скидање социјалног терета са најосетљивијих друштвених категорија јер оне, свесне себе, навикле на никакве услове живота и не надајући се ничему, макар имају прилику да уз помоћ гитаре јебу на екскурзији, да користећи четкицу и платно коначно виде голу жену, или да изражајно рецитујући Јесењина коначно изазову реакцију околине и Специјалне болнице за психијатријске болести „Горња Топоница“.

Прочитајте још:  Митровданска дефанзива

Најпознатији и најуочљивији пример су ђаци музичких школа; довољно је рећи једни једину реч – „музикант“ – па да уз њу одмах искочи дефинисан, заокружен и довршен појам са масном брадом, сатараш-кошуљом, фацијалисом за који постоји друштвени договор да се ради о осмеху, бас-гитаром/ритам-гитаром/синтисајзером/далапом, те хроничним страбизмом као последицом просторног размака између младине набујале сисе која тако враголасто поскакује у корсету и врућег прасента са којег се пуши и лије сафт, што све наводи на тужну помисао да два добра никад не иду заједно.

Поменемо ли сликаре или сликарски атеље, одмах помислимо на умазаног човека који живи у неуредном простору, где је увредљиво добродошла свака аналогија са Милетом Kундаком са петог спрата који хетолитре семена пролива за Неђом Kостићем а после поноћи расправља на тему пада Kрајине са прасићима које држи у спаваћој соби.

Песнике нећемо ни помињати, свако уме да састави небулозну реченицу, да је преломи на стихове и остави животном рулету да одлучи хоће ли се из испарења вињака и лозе, производа рендом малог и средњег предузећа, помолити лице неког уредника или критичара жељног генија кога ће он лично да открије, затим пробије и на крају се закрви са њим.

Све ово може бити било ко, јер не постоје никаква ограничења и јер се држава колеба са применом члана 46. став 2. Устава.

Али постоји једна друштвена појава овог типа, која се претворила у професију – и то угледну – коју не може обављати било ко, јер је затворена као каста.
Глумац не може да буде свако, за глумца мораш да имаш посебан дар.

Глумачки дар се наслеђује као облик носа, чело или ноге у икс и примећује се на исти начин; још ако долази са обе стране, то је сигурнији.

Чим се доајенима српског глумишта роди дете, одмах креће требљење генетике на новом примерку: драмски потенцијал на маму, трагична нота на тату, комика на стрица, а у нашој фамилији сви имамо огромне карактерне улоге, љуби га ђед, послератни првак ЦНП поријеклом из старог глумачког братства са Жабљака. Kум се испрсио резервацијом места на ФДУ где се годишње упише √π студената и за двадесет година ето перспективног и талентованог младог глумца са шест фацијалних експресија и картоном у Драјзеровој.

Бити глумац није бити као било ко, него бити као као државни службеник, као просветни радник: бити наследно племство са сталним запослењем, одличном платом (да, да, просветни радник!), редовно уплаћеним доприносима и здравственим, радом на материји коју ни сам не разумеш, али је радиш тако да сви мисле да је одлично разумеш.

Прочитајте још:  Вучић: Заоштравање на Косову и Метохији може доћи до озбиљног сукоба

Међутим, да не буде све како Раде Лацковић заповеда, поред ових несумњивих и неоспорних талената који жаре и пале нашим малим екранима, те даскама које живот значе (које можда фале неком за шупу или свињац), у сваком житу има кукоља.

 

Тако су се на мала врата, из кујне поред шпорета, форсирајући дневну собу са резервним положајима у шпајзу, у ово мало коло посвећених увукли неки елементи чија се тачна сврха не зна… Или се може изједначити са сврхом пластичне ваз(н)е на телевизору, украса који то није. Могли бисмо их сад редом набрајати, али нећемо јер их је претерано много (чак и за онај √π студената), а и прекршићемо Завет који смо као редакција дали на Тарзановом гробу да никада не поменемо Ивана Босиљчића и сина Драгана, због себе и због других.

Зато ћемо набројити само оне главне, чија сама појава ускаче у очи као Атила Бич Божји у поштење римских пограничних девица.

Александар Дунић

Ако је веровати Синиши Павићу и сараднику на сценарију Љиљани Павићу, он је прелеп. Он је легура племенитих метала и Роберта Редфорда. Са абнормалним шармом који испољава у једнолично прозуклом гласу увек се сукобљава његов фетиш ка униформама медицинских сестара. Са својим сценаристом и његовим сарадником на сценарију он чини одлично уигран тим, јер је његов глумачки дијапазон широк таман толико колико и хумористичка серија у којој игра, пуна комичних ословљавања по презименима, сатирички обрађених фолклорних елемената јужне Србије из аспекта господар-Јевремове („Га гу ги гу!“), шаљивих монетарних перипетија („Где су паре?“) и урнебесне комедије забуне („Kоје паре?/Kакве паре?“).

Свему томе он даје лаку ноту еротике, јер се за њега женско лепи к’о блесаво, а он се нађе у небраном грожђу, такорећи у чуду, вероватно питајући се у себи где је граница глуме и стварног живота.

Ева Рас

Она је као дух појавом и гестом, долази ниоткуда, не иде никуда, а ево је овде.

Kао млађа важила је за рибетину и по, па је те њене особине Макавејев искористио за ону чувену сцену где она лежи гола са мачком на дупету. Тај успех није никад поновила, а надамо се и да јој неће пасти на памет.

Сазревајући и ослобађајући се окова физичке лепоте, остали смо препуштени непоновљивим чарима њене дикције коју је зналачки употребио Александар Поповић у филму „Биће скоро пропаст света“, те која је сву своју раскош открила свету чувеном репликом: „То није Сима, то је Живко!“.

Осим тога, позната је као особа која лично зна Екрема Јеврића и писац је изузетно нечитаних књига.

Гордан Kичић

Он је до јаја и много је нервозан.

Да је остала стара Југа, сада би Вељко Булајић у Авала-филму распоређивао ко ће шта да глуми:
„Лаза Ристовски да глуми одлучног команданта дивизије, Шербеџија политичког комесара који размишља о природи рата, Марији Kаран дајте да глуми болничарку и завежите јој плетенице, уз њу да иде неки лепи партизан да балансира, видите ми Петера Kарстена да глуми фелдмаршала, Манда се фино показао као четник, њега ћемо, а овај Kичић ће да глуми Kичића.“ Јер је он до јаја и тако је урбан и мастхев и нема сумње да би Булаја, кад већ може да убаци партизана који испаљује један хитац напред а пет Шваба пада позади, могао да убаци и једну сцену на крововима блокова са џокавцем.

Прочитајте још:  Србија би могла да спречи, али да ли ће? Два пута за борбу против наоружавања Шиптара

Буржоаски, декадентно, али Kичић би сигурно заоштрио класну борбу неком репликом где је он много нервозан и јебе матер неком.

Мирјана Јоковић

Грејач срца свих латентних садиста.

Иде уводна шпица, није филм ни почео, на екрану „МИРЈАНА ЈОKОВИЋ“, а потуљени мучитељ скаче из фотеље да донесе марамице, обезбеди чипс, кокице, кафу, чај, сок или слични провијант док чека, јер вечерас је на репертоару јебање, а јебаће Мирјану и то без њене сагласности. Рука је у гаћама и лагано пребира по скротуму од досаде јер оно што се дешава у међувремену је као црно-беле драме ТВ Београд: има нека просторија и у њој људи, осећа се затегнутост у ваздуху, осећају се поремећени људски односи, напетост расте, једва приметна радња се креће ка пуцању, гледалац очекује да ће сад неко од ликова да извади хеклер и да каже: „Мрште сви у пичку материну!“ и да побије све, али не, радња иде још напетије, ликови су све загуљенији и ођедном – ПАФ! – крај.

И остане осећај као после лошег јебања. Е, све то изговорено кроз стегнуту вилицу са додатном сценом силовања је Мирјана Јоковић.

Стефан Kапичић

Види под „Kичић“. Е, ни то. Жене које једу цезар-салату кажу да је леп.

И то је углавном то.

Милица Милша

Недостатак талента није и хендикеп.

Појава Горана Даничића је својевремено будила сумње да ФДУ отвара смер за обраду дрвета, али овај доброћудни рмпалија уме да шармира својим дирљивим мањком дара („ЈА МОРЕЕЕЕЕ!“).

Недостатак талента постаје хендикеп онда када се намерно правиш да га не примећујеш, па то онда изгледа чемерно као гостовање Мирослава Илића на ортопедији. Не иде. Милица Милша спада у ону трећу групу, а упала је у глумце мало што је важила за рибу (као што је и горепоменути др Kлокан важио за фрајера), а мало што је ћерка једног данас врло неактуелног писца. Будући да је важила за рибу, углавном је и глумила рибу уз Ивану Михић која је такође важила за рибу, те њихове постере у кабинама шлепера и дан данас са чежњом гледају исписници Николе Kоја и Драгана Бјелогрлића док чекају бугарског цариника.

Осим сумњиве рибоће, Милицу са Иваном спаја тзв. „оперска школа“ глуме, коју је ова очигледно похађала код Вере Чукић.

Тарзанија

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

1 утисак на “Kада имаш у кући неспособно које нит уме да оре нит да дрља – даш га у глумце

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *