Није Дрина крива што је крива
(Фото: Слободна Херцеговина)
Није Дрина крива што је крива
Један свој ранији текст започео сам наводом из поодавне вести београдског “Данаса” (25. маја 2021, Никола Милованчев: Коме је требала Југославија 1918) да су “краљ Петар, регент Александар, Никола Пашић и други главни политичари Краљевине Србије хтели Југославију”, а да је “против овакве српске политичке ‘мудрости’ био најумнији српски политичар тога доба црногорски краљ Никола Петровић”https://www.danas.rs/
Како је тај “ранији текст” противречио запису да је краљ Никола “био најумнији српски политичар тога доба” јер се, наводно, није слагао са стварањем несрбске Југославије, троје читалаца приговорило ми је да сам “комуњара” која жали за временом “највећег сина наших народа”, да противречим скоро општепознатој чињеници да су Срби у Југославији страдали више но под Турцима, да су у тој вести поменути србски политичари “штитили своје династичке или личне интересе”…
На те проговоре нисам ни обратио пажњу, као што ми није било ни до упуштања у расправу са бројним ранијим “открићима”, и аматерским и званичним историчарским, да је србско-хрватско-словеначки државни конгломерат (по нашки: бућкуриш) био грешка и да је Србима било непотребно све оно изван Србије.
Само сам се, кад је већ реч о “најумнијости”, на трен присетио да се, у време када су, маја 1914. године, Лазар Мијушковић и Никола Пашић склопили споразум о реалној унији између Црне Горе и Србије, краљ Никола није са тим сагласио (иако је два месеца раније писао краљу Петру Србском да је “дошло вријеме да се договоримо о независности држава и династија, али и о војној, дипломатској и финансиској унији”), него је, љутит, “отишао на пут у иностранство, гдје га је и затекла вијест о атентату у Сарајеву”.
А подоста касније, договорих се са собом да ипак срочим какву-такву причу о Југославији и њеном стварању, у складу са законоправилом књижевника, позоришног делатника и међуратног политичара Милана Грола (1876-1952):
“Сви се изјашњавају за Југославију, ако се друкчије не може”.
Овде се нећемо бавити Мајском декларацијом (1918) хрватских и словеначких политичама окупљених у Југословенском клубу у Царевинском већу у Бечу, којом “на темељу народног начела и хрватскога државнога права захтијевају уједињење свих земаља у монархији, у којима живе Словенци, Хрвати и Срби, у једно самостално, од свакога господства туђих народа слободно и на демократској подлози основано државно тијело, под жезлом хабзбуршко-лоренске династије, те да ће се свом снагом заузети за остварење овога захтјева свога једног те истог народа”.
Остављамо по страни и педесетак дана “млађу” Крфску декларацију председника србске Владе Николе Пашића и председника Југословенског одбора Анте Трумбића, којом предвиђају да би “уједињени народ Срба, Хрвата и Словенаца састављао државу, која би… била гарантија народне независности и свестраног народног културног напретка, јак бедем против германског надирања, неразлучни савезник свих оних културних народа и држава, које су истакле принцип права и слободе и принцип међународне правде, и достојан члан нове међународне заједнице”.
За ову прилику небитно је и оно чиме су се бавили Црногорци: Црногорски одбор за народно уједињење који је деловао у емиграцији био је сагласан са Пашићевим и Трумбићевим ставовима, црногорска влада у избеглиштву најпре је протестовала што није била позвана на Крф, да би нешто касније устврдила да је тамошња Декларација уперена против Црне Горе, а капитулантски и одбегли црногорски краљ Никола затражио је једним својим меморандумом савезничким владама да Црну Гору третирају као независну државу, те да јој, кад се рат оконча, ваљда у уверењу да је за капитулацију треба наградити територијалним проширењем, припадну Скадар с околином и Медовански залив, Херцеговина с Мостаром и Босна до Романије. “На сјеверо-западу Црна Гора би имала границу на Неретви и према томе, могла би међу своје градове убројити и Дубровник… Гранична линија би затим текла обалом Јадранског мора од ушћа ријеке Неретве до ушћа Дрима. Териториј Црне Горе би обухватио дакле Боку Которску са заливом и градом… На истоку Црна Гора има већ од 1913. одређену границу, иза које живи народ исте крви и истог језика… и ондје не жели никакве промјене”.
А после рата, у расправи о уједињењу у нову државу, др Мате Дринковић (1868-1931), Хрват, члан Средишњег одбора Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба и доцнији министар у краљевској влади, могао је рећи да “аутономија Хрватске, Славоније и Далмације не само да није уништена, него је кудикамо и проширена. Морамо ипак коначно признати, да је Српска краљевина изишла у овоме рату побједницом, а ми да смо побијеђени”.
У сличном тону, али нешто подробније (ово према цитату датом у наведеном тексту Николе Милованчева Коме је требала Југославија 1918), 22. августа 1919. године, под насловом “Наше спасење је Србија”, писало је гласило словеначких клерикалаца “Стража” да “властиту републику дакле нисмо могли да прогласимо. Морали смо или да се наслонимо на Србију, која је члан Антанте и има у њој велики углед, или да трпимо, да ради Антанта са нама као са својим непријатељима… Срби су… нас примили као несрећну браћу, иако су могли да нас приме као издајнике југословенског народа, јер смо се борили са Аустријом против Србије. Ми смо требали Србе а не они нас. Срби су могли да се поставе на искључиво српско становиште и кажу: узимамо само покрајине, где живи српско становништво: Босну и Херцеговину, јужну Далмацију, Банат и Бачку, део Славоније и од Хрватске: Лику, остали Хрвати и Словенци нек раде шта хоће. У том случају би Срби могли да живе у пријатељству са Италијанима и Немцима и добили би лепу ратну одштету. Овако су истина добили нешто света и нека три милиона становника више, али зато најмање 25 милијарди аустријског дуга, никакву ратну одштету и непријатељство Италијана и Немаца. Каснији историчари ће писати да су при овом уједињењу пуно више добили Словенци него Срби”.
Цела ова “стражарска” прича била је срочена не би ли се словеначки римокатолички свештеник Антун Корошец (1872-1940) одбранио од оптужби “својих” антисрбских верника да је Словенце “продао Србима”, а њен стварни смисао био је садржан у Корошчевој “мисли” да су Хрвати и Словенци “добили од Срба златног коња а вратиће им ислужену рагу”. Зна ли се да Едуардо Кардели (1910-1979), познатији као Едвард Кардељ, није без разлога говорио о Југославији као успутној станици за “несрпске републике”, те да је Јанез Крек (1865-1917), један од словеначких клерикалних првака, још 1916. године писао како се “од српске превласти утолико мање плаши(м) што су Срби поцепани на скоро нездрав број партија и фракција и не мисли(м) да ће у ма ком случају створити један блок”, могло се Николи Милованчеву, публицисти из Љубљане, десити да устврди како је његов црногорски краљевски имењак “био најумнији српски политичар тога доба”.
С ослонцем на све то или, можда, са своје главе, Никола Милованчев ће дописати да су “краљ Петар, регент Александар, Никола Пашић и други главни политичари Краљевине Србије (који) су хтели Југославију… могли… да Србији прикључе Босну и Херцеговину, Далмацију до Сплита (што отприлике и јесте била српска етничка граница некад, у време византијског цара Константина Порфирогенета у 10. веку), Банат, Бачку, део Славоније са Сремом, Лику са Кордуном и Банијом, и да тиме заокруже пуно хомогенију и стабилнију државу”.
Позивање на византијске порфирогениталије послужило му је само зарад “научне звучности”, али је зато врло стидљив кад помиње србске крајеве западно од Дрине и Дунава. Чини то и тако не знајући да је понајзначајнији хрватски повјесничар Фердо Шишић (1869-1940), у свом обимном Прегледу повијести хрватског народа, Загреб 1962, на неколико карата “нацртао” хрватско простирање:
– Године 1606, источна хрватска граница иде линијом Питомача (четрдесетак километара западно од Вировитице)–Грђевац–Стеничњак–
– Године 1699, граница се померила чак на линију Сланкамен–Сремска Митровица;
– Године 1718, линије више нема, гурнута је у дунавске и савске воде, будући да је у нове границе ушао и Земун.
Уз сваку од тих година, Шишић је дао и потребно објашњење:
а. Године 1606, аустријски цар Рудолф II (1576-1612) потписао је мир са Турцима, после чега је Аустрија оценила да је опасност прошла и да Србе треба поново притегнути. Наредне године цар Рудолф ипак је потписао привилегије за Србе у Лици, али су оне остале непослате како би се избегао сукоб са сталежима. (Пошто се овде ради о братству и јединству, цаља истаћи да је тада против Срба био и сабор Крањске, данас дела словеначке дежеле);
б. Године 1699, по Карловачком миру, Турцима су од свих прекодунавских и прекосавских поседа остали само Банат и југоисточни сремски део;
в. Године 1718, Пожаревачким миром, Турска је Аустрији уступила не само цео Банат и југоисточни Срем, него и босанску Посавину и сву Србију до Западне Мораве и реке Каменице.
Сва три поменута мира потписивали су, дакле, аустријски цареви, а Хрватска с њима има везе само утолико што је као крунска територија била у саставу аустријског царства и што је њен “краљевски” наслов улазио у титулу тих истих царева. Хрватска земља није у тим временимa била слободна, није била независна и није била држава, а хрватски сабор кога заступници хрватске националне идеје третирају ваљда као некакав израз суверене воље хрватског народа, утицао је на померање “хрватских” граница на исток – онолико колико евнух утиче на повећање наталитета.
Што се србска Барања овде уопште не помиње, разлог је прилично једноставан: Барања никада није била хрватска, тако да је Шишићев Преглед повијести хрватскога народа, капитално дело хрватске историографије, помиње само једном кратком напоменом да је током 15. века Барањска жупанија са седиштем у Печују (у Маџарској) допирала преко Драве, до Папука. Он, наравно, не казује да је Барања, док је била под византијском управом, називана Sirmia ulterior, онострани Срем, а Грци су добро знали да се речју Срем означава Србска Земља.
Не помиње Милованчев све то, можда због тога што није прочитао да се за Хрватску до почетка 18. века није знало ни где се налази ни којим се језиком у њој говори – тек после појаве књиге Croaia rediviva (1700) Павла Ритера Витезовића (1652-1713), Немца пореклом, она се раширила од Балтичког (некада званог Србско!) до Црног мора и, данас – до Урала!
Или му се, можда, није дало да наиђе на књигу Велише Раичевића Псуњског (1903-1972) Хрвати у светлости историске истине, Београд 1944, и у њој на реченицу да “није узалуд онај руски писац Николај Дорунов написао: Милиони Срба поставши римокатолици претворише се у Хрвате… нити је руски генерал Гурко у варшавском Дневнику за месец октобар 1890. без разлога написао о својој посети Загребу да је дошао у столицу покатоличеног Српства”.
Или, највероватније, није био “на лицином месту” кад је хрватски лингвист Мате Храсте (1897-1970), Хваранин, отварајући неки међународни славистички скуп на једном острву близу Задра и изговарајући добродошлицу присутнима, највећим делом странцима, рекао да се они налазе “на старој хрватској земљи”, да би показујући према континенту додао да је “оно тамо Хрватска од јуче”.
Или му, с разлогом, као правнику, нису биле доступне тврдње озбиљних антрополога (њихова наука била је у комунистичком времену забрањена, тако да у хрватској Енциклопедији Југославије и не постоји одредница “Антропологогија”) и палеопатолога да Поморавље и Сусак (острво у Кварнеру, јужно од Лошиња) припадају истом антрополошком типу, те да се чакавско наречје (данас признато као хрватска језичка “варијанта”) чија се обележја у мало чему разликују од штокавских говора, србских – са кајкавским, словеначким, “среће” на северном делу Истре, у околини Бузета. (Одатле није далеко ни Бела Крајина, невелика облaст у Словенију, коју су до пре неколико векова настањивали Срби – данас их тамо има мало).
Овако или онако, све те различитости или истости биле су праћене, како је то на једном месту записао малочас поменути Псуњски, јаничарењем србскога живља, “технологије” преузете од Турака после њиховог повлачења из крајева који су 1878. године постали део Аустроугарске. “Касније, то покатоличено Српство, подстрекавано из Рима и васпитавано у језуитским центрима, својим насртајима на Српство и православље неизмерно је превазишло вандализам и зверства турских јаничара, како по избору злочиначких средстава, тако и по броју жртава. То су хрватски јаничари чија недела неће избледети из српскога народног памћења док Српство буде постојало”. Баш тако, иако се многобројним “нашим” историчарима, и из ранијих генерација, и савременицима Раичевићевим, и нашим савременицима није дало да о томе уче, говором или писаном речју, да ли из назнања, да ли из страха, да ли из удвориштва страном “ученом” свету, да ли од стида што своме народу нису смели или не смеју погледати у очи.
При таквом избору, они Срби који су у националном заносу, верни традицијама сопственог народа и његовом предању, вратили сјај косовском миту, били су поражени у сусрету с историјском науком. Јер, примера ради, могло се десити да Љубомир Ковачевић (1848-1918), једно време и главни секретар Србске краљевске академије, крајем Великог рата саветује војводи Живојину Мишићу (1855-1921), своме земљаку, да србску границу према Хрватима повуче читавих сто педесет километара према истоку, железничком пругом Осек–Чепин–Ђаково–Шамац, на србску штету. И после седамдесетак година могло се десити да исторички академик Василије Крестић (1932) саветује својим политичким вођама даље повлачење према истоку, опет на штету србског народа и да, некако истовремено, његов исторички и академички садруг Чедомир Попов (1936-2012) образложи “теорију” по којој је нормално да поједини народи, у одређеним условима, морају “напустити неке своје амбиције” и повући се. “Због очувања оног што се некад звало национална супстанца, или сада – национално биће, неопходно је учинити корак уназад и напустити неке територије”. А ти одређени услови, напуштање “неких својих амбиција” и “неких територија”, увек су садржавали и још увек у себи садрже основни смисао германске идеје о потискивању србског националног бића са његових историјских простора.
У међувремену, на недељу дана пред потписивање примирја у Великом рату, Народно вијеће Државе Словенаца, Хрвата и Срба (које је у међувремену прогласило наводну “потпуну независност од било којих веза са бившом аустро-угарском монархијом”) затражило је од србске Владе “да би нам помогла заштитити земљу и пучанство Сријема и источне Славоније и оставити своје чете на наше расположење по прилици на прузи Осијек – Шамац”. Без обзира на такве хрватске жеље, ваља знати да је потпуковник Душан Симовић (1882-1962), тих дана именован за србског изасланика код Народног вијећа у Загребу, посетио војводу Живојина Мишића и од њега примио акредитивно писмо за Народно вијеће. Војвода је том приликом изрекао и следеће: “У име команданта Савезничке источне војске, генерала Франше д’Епереа, ја треба да потпишем уговор о примирју с Мађарском с опуномоћеницима мађарске владе, који су већ стигли у Београд. Демаркациона линија ићи ће и то: на истоку линијом Оршава–Мехадија–Карансебеш–Луг
А тај Љуба Ковачевић (1848-1918), земљак Мишићев, био је историчар, академик, професор Велике школе у Београду, државни саветник. Према тумачењу његових биографа “југословенске” школе, “као историчар стоји поред Илариона Руварца на челу борбе против традиционалних схватања и романтичног патриотизма у српској историјској науци”. Друкчије речено, од таквих као Руварац, на пример, или Љуба Ковачевић, србски народ никад није имао користи, нити ће је имати; имао је и имаће само штете. Али, и за војводу Мишића, он је био човек са звучним звањима. Потврђује се тако да србски војници и политичари нису увек били превише самоуверени, самосвесни и сујетни, како се обично мисли, већ су се при доношењу значајних одлука ослањали на људе од претпостављеног високог научног угледа. Нажалост, исто се тако потврђује да водећи србски интелектуалци, нарочито у судбинским тренуцима, тешко препознају националне интересе сопственог народа.
По несрећи, војвода Мишић касно је схватио да “савет” Љубе Ковачевића, једног од зачетника такозване критичке историографије у србској науци, тога јадног и жалосног Србина, тера воду на воденицу србских непријатеља, те србску Славонију, звану и Мала Влашка, “великодушно” препушта хрватским суседима. О томе сведочи и Војводин извештај регенту Александру, поднесен после обиласка Загреба, Карловца, Госпића, Глине, Сиска, Вараждина и Огулина током марта 1919. године: “Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице. Сви они једно мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш, ствар је пропала. Ништа се неће моћи учинити. То нису људи на чију се реч можеш ослонити. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправу, па нека ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно-економско подизање, далеко од свих политичких утицаја. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити. Ти су људи, сви одреда, прозирни као чаша: незајажљиви и у толикој мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи. Не заборавите, Величанство, моје речи. Ако овако не поступите, сигуран сам да ћете се љуто кајати”.
Па се нешто касније догодило да регент Александар Карађорђевић (1884-1934) одбије предлог војводе Мишића да се Срби окане илузије о заједничкој држави са Хрватима и Словенцима. Могуће је да је илузија о којој је говорио војвода Мишић била блиска и Александру, али он је био војни победник; ни њега није могла мимоићи логика да су се сва велика царства рађала на великим војничким победама.
Царство о коме је Александар размишљао, стварно је настајало у исто време док се хабзбуршка Аустроугарска постепено гасила. И, као посебну занимљивост ваља овде навести тврдњу немачког историчара Герхарда Хилера да је Аустроугарска монархија пропала због тога што се није могла одупрети идејама Светосавља и Душановог Царства. Ову своју тезу Хилер је изложио у докторској дисертацији Die Entwicklung des osterreichosch-serbischen Gegensatzes 1908-1914, Halle an der Saale 1934, Dis. 86-87, Развиће аустријско-српских противречности 1918-1914 сматрајући поменути разлог јединим, а никако једним од многих. “Зашто је Двојна монархија пропала на југословенској а не на румунској иреденти”, пита се Хилер, и одмах одговара: “Зато што је српски национализам био нешто више него прост иредентизам, јер је представљао један особен (јединствени) историјски феномен. Српска иредента (тежња србског народа из крајева под аустроугарском окупацијом да се сједини са својом матичном земљом – ИП) није била условљена разбацаношћу (испретураношћу) јужнословенског елемента у Аустроугарској; она не може да се објасни ни маџарском националистичком политиком. Она је имала позитивне духовне основе: живу успомену на Душаново царство и на традицију Православне цркве. Ове традиције биле су модернизоване асимиловањем демократских идеја и духовном повезаношћу Свесрпства са руским радикализмом 19. века… Српски национализам, за кога се не може тврдити да је био недотакнут страним модерним утицајем, представљао је ипак једну потпуно самосталну појаву… Историја послератног времена (после Великог рата) доказала је страховитом јасноћом да снага која је срушила Аустроугарску није била западноевропска државност, већ идеја Свесрпства”.
Нико од званичних немачких историографа није тада оповргао Хилерову тезу, нити у делу који се тиче србских “заслуга” за пропаст Аустроугарске, нити у његовом оштроумном запажању да се србски национализам (у земљама под аустријском и угарском окупацијом) није исцрпљивао у простом иредентизаму, већ се наслањао на духовне основе Свесрбства оличеног у најплеменитијим достигнућима србске државности и србске духовности немањићке епохе.
Гледано из историјске перспективе, може бити да је Никола Пашић (1845-1926) био у праву што је у истом времену и у истим околностима размишљао о србској држави на свему србском етничком простору, исто као што може бити да је србски регент Александар с узвишеним намерама кренуо у стварање србског југословенског царства на Балкану.
Можда је и његовом царству, као и свим царствима настајалим на бојном пољу, било суђено да падне пред временом, али не може бити сумње у чињеницу да су највеће србске трагедије током 20. века проистекле из србске небриге за сопствене националне границе и, истовремено, из превелике бриге за национални опстанак оних који су замишљено царство сматрали привременим прибежиштем. Ратна страдања обележена неколиким одливима крви (од балканских ратова, преко двају светских ратова, до трагичних окршаја за Србску Крајину и Србску), праћена разарањем свих националних вредности и обележја, утрла су путеве којима су Срби, у наше дане, доведени до ивице биолошког опстанка.
Тај век обележен је у србској историји једном пропуштеном шансом и једном великом заблудом. Оно прво тицало се могућности да, после Великог рата, Срби означе свој етнички простор барем у складу с одредбама Уговора о примирју између српске и маџарске војске од 31. октобра/13. новембра 1918. године и Војне конвенције која регулише услове примене на Угарску примирја закљученог између Савезника и Аустроугарске –, којим је победничкој страни, србској, остављен простор источно од железничке пруге од Осека до Шамца (што значи: и Барању), целу Босну и Херцеговину и Далмацију до рта Планка, односно Плоче, на око 35 километара ваздушне удаљености од Спљета, западно. Оно друго било је пристајање на “југословенску идеју” и формирање државе која, од почетка је то било јасно, није имала изгледа да нормално функционише.
Макар колико се историјска наука трудила да разјасни који су разлози навели регента Александра Ујединитеља да једној, чак и малој, шанси претпостави велику заблуду, после његове “ујединитељске” одлуке постало је извесно да су Срби разградили сопствене државне и националне темеље и пристали на “југословенску државну авантуру” и, следствено томе – србску националну трагедију.
Тај предлог војводе Мишића био је, по прилици, последњи покушај да се дефинисањем србских националних граница оствари идеал о србском националном уједињењу, а може бити да будући југословенски краљ није ни знао да је Ђузепе Мацини (1805-1872) у јеку борбе за уједињење Италије непрестано понављао како су националне државе тек етапа на путу ка уједињењу Европе, та да је исту таку идеју проповедао и Виктор Иго (1802-1885) у Француској. Ако му је, Александру, то било и познато, он се понашао као војни победник; ни њега није могла мимоићи логика да су се сва велика царства рађала на великим војничким победама. Биће да је и његовом царству, као и свим царствима настајалим на бојном пољу, било суђено да падне пред временом, али не може бити сумње у чињеницу да су највеће србске трагедије током двадесетог века проистекле из србске небриге за сопствене националне границе и, истовремено, из превелике бриге за национални опстанак оних који су то замишљено царство сматрали привременим прибежиштем. Словенци и Хрвати искористили су преголеме србске жртве да остваре сопствену државност. И једни и други рачунали су са том државношћу само утолико што су је у одређеном тренутку могли понудити некој модернизованој Аустроугарској коју није требало измишљати јер је већ била. Хрвати и Словенци никада нису ни били против Аустроугарске; они су се на једном историјском раскршћу определили за Југославију јер се друкчије није могло.
Све што се касније догађало било је, дакле, само последица тих почетних корака нове државе, а у њој је суноврат србске националне мисли (и србског националног програма) започет оснивањем јединствене Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста), следбенице Туцовићеве Социјалдемократске странке и баштинице ан(тин)ационалних идеја Светозара Марковића и утемељитељке Комунистичке партије Југославије која је за свој основни циљ формулисала захтев за рушење Југославије као “тамнице народа” и уништавање Срба као њених “главних тамничара”. И тај суноврат траје до наших дана, при чему удружени србски непријатељи, али не само они са стране!, већ и домаћи са њима, врло брижљиво прате и онемогућавају сваки покушај Србије да се одупре пропадању и да се покуша усправити.
Без обзира на све довде изречено, не треба из вида изгубити ни чињеницу да је на Александров победнички избор могло утицати и сазнање да је само током Великог рата (1914-1918) у саставу србске војске учествовало не мање од 135.000 србских добровољаца из прекодринских крајева, од тога око 40.000 повратника из прекоморских земаља, те да је у пробоју Солунског фронта, од укупно 140.000 ратника – или око 150.000, колико тврди један војни извор, учествовало најмање 82.600 добровољаца, од тога око 76.600 изван Краљевине Србије, из крајева који су се пре Великог рата налазили под аустријском и угарском окупацијом.
Србских добровољаца које је комунистичка власт у Југославији прогласила профашистима, а таквим их, на свесрбску неопростиву срамоту, сматра и ововремена власт у Србији, самопроглашена за напредну!
То као прво, а као друго – кад се определио за стварање заједничке државе са Хрватима и Словенцима, познате као Југославија, могло би бити да је регент Александар имао на уму и завет свога прадеде Карађорђа Петровића (1762-1817), предводника Великог покрета за обнову србске државности (1804-1813), у народној песми исказан стиховима “Дрино водо, племенита међо / Измеђ Босне и измеђ Србије, / Наскоро ће и то врјеме доћи / Када ћу ја и тебека прећи / И честиту Босну походити”.
Илија Петровић / Васељенска
БОНУС ВИДЕО:
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.
