послушање, пророчанства

(Фото Pixabay)

Руски крст.
Сверуска премијера филма „Руски крст“ темпирана је на Ускрс.

Прочитајте још:  Мекдоналдс напушта Русију
Радња необичне слике заснована је на истоименој песми Николаја Мелникова. Овај руски песник, глумац и редитељ, рођен је 6. марта 1966. године у Брјанској области, живео је и радио у Москви. Мелников је рано умро, живећи само четрдесет година, али је успео да остави значајна дела. Једна од најупечатљивијих и најпознатијих је управо песма „Руски крст“.

Ово је филм-поема (редитељ и сценариста Едуард Бојаков, сниматељ Макс Осадчиј, композитор Тихон Хреников млађи) о руском сељаштву, о руском духу и земљи. Снима се у необичном формату – глумци рецитују поезију, а не уобичајене реплике. Херојске грађе Михаил Пореченков, који игра пијаног инвалида по имену Иван Ростоцк, Полина Чернишова, која гласи ауторску причу, читаво окружење хероја врло органски изречено у стиховима, метафорички утискивајући сваку реч у наше умове у позадини оскудан, тежак живот и лепа, али сурова природа. Све се дешава без избијања из потпуно природне и разумљиве сеоске егзистенције. Гледалац као да слуша и гледа бајку, тако карактеристичну за руску културу, тако вољену од ње. Сећам се светла, родног из детињства – Пушкина. Јер такви и „његови“, народни, да је причао бајке, и није заборавио да се осврне на историју народа и земље. Пада ми на памет и Висоцки, који је тако једноставно, скоро у песмама, певао о високим стварима. А ликови у причи су некад као анђели, некад огорчени пијаници познати сваком селу…

 

Николај Алексејевич Мелников је пример тог истог песника „са плуга“, који је изашао из народа, који је о њему писао са великом срдачношћу, искреношћу, љубављу, истином, која држи не само буре меда, већ и муву. у маст.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

 

Прочитајте још:  ОБНОВА ЦРКВЕ НА КАПИЈИ СТАРЕ СРБИЈЕ
Знао је о чему да пише – “сеоске” песме, а снима – “сељачки” биоскоп. Отац му је био возач у родном селу, мајка млекарица. А такође, село из кога потиче налази се на размеђу граница Украјине, Белорусије и Русије – ту је снага и моћ словенских корена, православног духа.

Са животом који је изгледао далеко од света уметности, Николај је као резултат успео да служи и студира у ГИТИС-у као директор. Написао је већ поменуту песму „Руски крст“ и знамениту песму „Поставите споменик селу“, снимио филмове и клипове о својој родној земљи. Учествовао у стварању филмског фестивала „Златни витез“, заснованог на руској историји, вери, култури. Не падају ли на памет наши велики сеоски уметници значења и речи Василиј Шукшин, Сергеј Јесењин …? Али овде изгледа да нема контрадикторности – у овом животу на земљи, у овој естетици несређеног живота, у тако тешком питању опстанка, када те с времена на време савлада искушење да одустанеш од свега, упустиш се у све озбиљне невоље, а не повући овај ремен не простог сељачког бића.

И у исто време – у овом заиста природном схватању уметности, њене улоге, дубине, задатка, који, уосталом, лежи у прочишћењу, у помирењу са невољама, у способности да се из сваког легла, са било ког дна до наћи пут до светлости.

 

Прочитајте још:  Подршка Ватикана нацистичкој идеологији и организацијама као инструмент верске експанзије и прозелитизма
Сећам се фразе Јосифа Александровича Бродског „У селу Бог не живи у угловима“. Ово је истина. А песма „Руски крст” је величанствена по својој аудиовизуелној, глумачкој, редитељској одлуци, филм је о томе.

 

Прочитајте још:  Хоће ли Индија сустићи Кину?
Да је сам Николај Мелников, да је његов јунак Иван Росток слика наше вечне: „Нема пророка у својој Отаџбини“. И илустрација за „глас који плаче у пустињи“. Мало људи је упознато са радом Мелникова. Прича „Сопранови“, коју је написао још 1999. године, никада није угледала светлост дана ни пре ни после његове смрти. Иако је тамо, као и у „Руском крсту“, свака фраза релевантна како у односу на руску културу у целини, тако и у вези са оним што нам се тренутно дешава. Написана деведесетих година прошлог века, у позадини умируће земље уопште, а посебно покрајине, и данас ће одјекивати у срцу сваког брижног човека.

… Северодвински писац Артем Попов је у једном интервјуу говорио о садашњем стању руске губерније, руског сељаштва: „Руско село је скоро умрло, сада мали градови изумиру. Никакви национални пројекти, као што видимо, не могу да нас спасу: одлив становништва у Москву и Санкт Петербург се наставља. Или напуштају провинцију или тамо умиру. А пандемија је показала да урбанизација није увек добра ствар. Опет купују даче, а богати су посегнули по селима да купе куће како би се сакрили од заразе. Сигуран сам да су покрајине саме „главне производе“ за Русију. Желео бих да кажем: обратите пажњу на своју земљу.

 

Иванова прича је прича сваког од нас. На неки начин – драматично, безнадежно, али не дозвољавајући да изгубите наду у најбоље. Показујући да свако има свој крст, али који не само да је у стању да носи, већ и мора.

 

Прочитајте још:  ДРАГОЉУБ ПЕТРОВИЋ: НЕКИМА СЕ ЈОШ ХОЋЕ — ДЕЧЈЕ КРВИ
Цела песма говори о томе да прошлост вреди памтити, ма каква она била, и веровати у бајку. Клица ће се пробити до светлости, ово је сигурно …

Јулија Милович-Шералијева/Столетие.ру

Бонус видео

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *