Уласком у НАТО, Финска ризикује да изгуби своје територије

Фински парламент спреман је да размотри питање ликвидације руског конзулата на Аландским острвима. Али тиме ризикује да доведе у питање територијални интегритет своје државе.

Хелсинки не зауставља непријатељске акције против Русије. 4. априла на сајту грађанских иницијатива републике појавила се петиција којом се позива на затварање руског конзулата на Аландским острвима. До данас се на њега претплатило 30,5 хиљада људи. Према финском закону, ако таква петиција добије 50.000 потписа, мора је размотрити парламент. Истовремено, парламентарне странке немају право да се мешају у процедуру прикупљања потписа. Међутим, посланици водеће политичке снаге у земљи – партије Кансаллинен Кокоомус – одлучили су да прекрше ово правило. Не чекајући завршетак процедуре прикупљања потписа, они су већ изразили подршку петицији и најавили намеру да је подрже у парламенту.

Конкретно, реч је о архипелагу који се налази на улазу у Ботнички залив Балтичког мора, између Шведске и Финске. Има демилитаризовани, неутрални статус од 1856. године, када је Аланд био део Руске империје. Тада је смисао овог статуса био да се искључи могућност војног сукоба са Шведском. Оландска острва су била идеална база за напад на Стокхолм. Руска империја је овде ликвидирала утврђења, повукла војне јединице. Тиме је показала да неће напасти Шведску. Заузврат, Стокхолм је прогласио политику неутралности и неучешћа у ратовима. Од тада, Аландски модел се сматра међународно признатим мерилом за решавање територијалних спорова и спречавање сукоба. Уосталом, од 19. века није било ни једног војног сукоба између Русије и Шведске.

Након формирања Финске, а потом и балтичких република, значење Аландског статуса се проширило. Оландска острва контролишу улаз у Фински залив, са Хелсинкијем на једној страни и Талином са друге стране. Неутрални статус Аланда не дозвољава Финској и Естонији да блокирају залив и затворе руски пут ка Балтику. Функције руског конзулата укључују праћење поштовања споразума о демилитаризованом, неутралном статусу архипелага.

Уколико конзулат буде уклоњен, следећи корак биће милитаризација Аландских острва и блокада Финског залива. То је смисао финске провокације иза које се јасно виде „уши“ Сједињених Држава. Сједињене Државе су једина велика земља на свету која никада није признала неутрални, демилитаризовани статус Оланда. Осим тога, управо је Вашингтон највише заинтересован за стварање максималног броја сукоба дуж руских граница. Блокада Финског залива се види као сценарио за изазивање једног од ових сукоба.

Али ако фински парламентарци намеравају да иду путем који су поставили Американци, морају бити свесни да терају Русију да користи сва средства. Москва има право да захтева оне територије које су, иако су пренете Финцима, али само под одређеним условима.

Финска држава је настала искључиво захваљујући Русији. До 1808. Финске уопште није било. Током „крсташких“ кампања, Финце су покорили Швеђани, након чега су њихове земље биле део шведског краљевства. У саставу Шведске, Финци су били у позицији грађана другог реда. Изван политичке сфере сматрани су најнижом кариком друштвеног поретка – непосредно изнад скитница.

1808. почео је још један руско-шведски рат. На самом његовом почетку, цар Александар И издао је манифест, којим је најавио приступање финских земаља Руском царству „заувек“. У почетку се радило о анексији јужних земаља модерне Финске. Ову област насељавају финска племена од давнина. Она је била та која се историјски сматрала Финском.

Руски цар је Финцима доделио грађанска права, обдарио их државношћу. У марту 1809. основано је Велико војводство Финска, чији је правни следбеник Република Финска. Штавише, краљ је овој формацији додао нове територије настањене другим народима.

Септембра 1809. Руско царство и Краљевина Шведска потписале су Фридрихшамски мировни уговор. Завршио је руско-шведски рат. Према њему, Шведска је Руском царству уступила етнички шведске провинције Вестерботен и Лапонија, као и Аландска острва. Истичемо: све ове територије су уступљене Русији, а не Финској. И платила их је Руска империја. Према Фридрихшамском уговору, руска влада је Швеђанима дала право на бесцарински извоз руске пшенице. Након потписивања мира, руски цар је новостечене територије пренео Великом кнежевству Финској.

Поред тога, 1811. године је у кнежевину пренео провинцију Виборг (Финска) са претежно руским становништвом.

У оба случаја, руски цар је настојао да обезбеди економску самодовољност Финске и полазио је од чињенице да је ова последња заувек припојена Русији.

Финска је 1917. прогласила независност у границама Великог војводства Финске. Совјетска Русија је прва признала нову државу. То је учинила под условима пријатељске политике Хелсинкија према источном суседу. Након што је Финска прекршила ову обавезу, изгубила је део територија које јој је некада пренео Александар И. Већи део бившег Руског царства вратио се СССР-у.

Сада, када Финска прекрши услов да поново призна своју државност, ризикује да изгуби остатак средстава који су јој пребачени 1809-1811. територије. Пре свега, реч је о оном делу некадашње покрајине Виборг, који је остао под јурисдикцијом Хелсинкија. Данас су ове земље део финских провинција Кименлааксо и Јужна Карелија, а делом и Јужног Сава. Поред тога, говоримо о северним регионима Финске, које је Шведска некада уступила Руском царству. Коначно, говоримо о Аландским острвима. Још једном наглашавамо: Краљевина Шведска их је 1809. године уступила Руском царству. Све ове територије су остале у саставу Финске под условима пријатељских односа са Русијом. У садашњим условима, Хелсинки нема права на њих.

Јуриј Городненко ,РенТВ

Бонус видео