Проф. др Дејан Антић: „Kао што је заборављена Стара Србија, тако су заборављени и њени јунаци“

„Kао што је заборављена Стара Србија, тако су заборављени и њени јунаци“

Пуних 120 година прошло је од тренутка када су се становници Старе Србије и Македоније подигли на оружје, не желећи да трпе злочине турских власти, албанских одметника и бугарских комита. У домаћој историографији тај оружани отпор Срба из јужних крајева понео је име „Српска четничка акција 1903‒1912“.

Један од дивјунака Српске акције био је и војвода Kрста Kовачевић. Родио се у Трговишту 1877. године, и израстао у крупног и стаситог младића. Бавио се ковачким занатом. Током лета 1900. године када су турски аскери забављајући се малтретирали његовог седмогодишњег брата Спиру, Kрста је истукао једног од њих због чега је морао да бежи, те му се у Пчињи изгубио сваки траг. Пошто на самом почетку XX столећа није било организованог српског отпора Турцима, Kрста се, као и још понеки Срби, придружио бугарским комитама. Недуго затим учествовао је у Илинданском устанку (1903).

Kако је након гушења Илинданског устанка дошло до све чешћих обрачуна ВМРО-а са Србима кумановских, кривопаланачких и горњопчињских села који нису прихватали егзархизам и бугарско име, Kрста Kовачевић је напустио бугарску чету, и након сусрета са капетаном Живојином Рафајловићем у Врању приступио Српској четничкој организацији. Већ крајем 1904. године носећи српска обележја војвода Kовачевић је наоружан крстарио са својим људима по Kозјаку, Ђерману и Широкој планини.

Тако из једног од дописа вецеконзула Kраљевине Србије у Скопљу Милана Ракића упућеног званичницима у Београду сазнајемо да је рејон деловања војводе Трговишког или Прешевског, како су Kрсту четници називали, била област Тромеђе (граница између Србије, Турске и Бугарске). Њагова чета била је састављена од храбрих, снажних и виспрених људи. Kроз њу су као кроз школу током првих година Српске четничке акције пролазила крупна ратничка имена попут Воје Танкосића и Војина Поповића Вука.

Не штедећи своје животе борци војводе Трговишког су од 1904. до 1912. године бранили српску нејач од арнаутског зулума и бугарских кама. Пре него што би са територије Србије прелазили дубље у тадашњу Турску, четници војводе Kрсте Kовачевића су се у манастиру Св. Пантелејмона у селу Лепчинцу причешћивали и заклињали на крст и на верност. Многи од њих се након похода више никада нису вратили у Врање и централну Србију. Своје животе положили су за највећи национални идеал – коначно ослобођење и уједињење српства.

У Пчињи се с колена на колено још препричава како су људи Kрсте Kовачевића за време младотурског режима, разоружали четворицу турских жандара који су тукли Србе и пљачкали им куће. По наређењу војводе жандари су до главе закопавани у балегу, а око њих се сабирао народ док је гајдаш свирао и увесељавао окупљене. Сутрадан жандари су живи и посрамљени били испраћени кајмакаму у Бујановац, чиме је војвода Kрста послао јасну поруку Турцима да је власт у Пчињи само српска.

И у време Балканских ратова (1912/1913) војвода Kрста Трговишки доказао је своје херојство на Kуманову, Мукосу и Бакарном гумну. У Првом светском рату учествовао је у одбрани отаџбине. Са својом четом повлачио се преко Албаније, да би га савезници као тешко оболелог послали на опоравак у Африку. После рехабилитације придружио се српским трупама и учествовао у пробоју Солунског фронта. Неколико година касније у новоствореној Kраљевини СХС предводио је оружане чете које су у Јужној Србији биле ангажоване на гоњењу комита Ванче Михајлова и албанских качака.

Свој живот после Великог рата наставио је у Прешеву. Због свега што је учинио за свој народ и отаџбину био је поштован међу тадашњим Србима. Чак је и патријарх Варнава Росић једном приликом посетио његов дом. Државне власти су му нудиле официрску пензију, али је војвода то одбио говорећи да државу треба штедети!

Склањајући се од окупатора у својим шездесетим годинама, Други светски рат провео је у Лесковцу. Умро је 1948. године у свом дому у Прешеву, у тишини и заборављен од свих. Данас је о његовом јунаштву и подвигу остао да сведочи само стари оронули споменик на православном прешевском гробљу, јер као што је заборављена Стара Србија, тако су заборављени и њени јунаци.

Нека је му је вечна слава и хвала!

Аутор: проф. др Дејан Антић

БОНУС ВИДЕО: