Старије је србско од словенског

У отвореном писму часопису “Анали” Правног факултета, Декану Правног факултета, Ректору Универзитета и републичком Министру образовања и науке, свима у Београду, професор др Божидар Т. Митровић, члан, председник или директор шест стручних или научних институција у Москви, упозорава да је Годишњак Пенсилванијског универзитета за 2007. годину подржао његове “поуздане аргументе у корист признања словенског права као претече и основе римског права”.

Како није успео да остави свој кратак коментар испод Митровићевог текста објављеног 24. октобра на сајту “Хомо вербум”, потписник ових редака указује на Митровићеву заблуду о “словенском праву као претечи и основи римског права”.

Ево зашто.

По традицији, антички Рим, или древни Рим, или стари Рим, представља цивилизацију насталу у граду­-држави основаном 753. године пре Христа у по­ре­чју Тибра, на Апенинском полуострву, и несталу 476. го­ди­не наше ере, после равно петсто година постојања Римскога царства. Ако историјска наука каже да је ри­м­ска цивилизација доминирала западном Европом и подручјима око Средоземног мора “путем освајања и асимилације” поробљеног живља, онда разложним тре­ба сматрати да су и досељеници који су основали Рим­ску цивилизацију, али и бројни нараштаји њихових на­с­ледника, трпели утицај својих подложника, мање или више прилагођених новоуспостављеним државно-пра­в­ним односима.

Утолико је више у праву Павле Соларић, рођен 1779. у Великој Писаници, код Беловара, данас у Хрватској (није Бјеловар јер нема везе са нечим би­јелим или неком бјелином, то је Белов град назван име­ном старо­га србског бога Бела), упокојио се у Вене­цији, 6. јану­ара 1821, србски лингвиста, географ, архео­лог (са тим својим знањима и историчар!), прево­ди­лац и песник, ве­лики просветитељ и творац основног србског право­пи­с­ног начела да је “најлучше устројено оно писмо, гдје како говори се тако пише се, и како је записано тако чита се” (преузео га је Вук Караџић – 1787-1864 – у облику “пиши као што говориш – читај ка­ко је напи­сано”), што се у књижици Римљани словенствовавши, Будим 1818, бавио утицајима које је на римске досељенике, Римљане, имала затечена србска цивили­за­ција, добрим делом у језичкој сфери.

Какав је и колик био тај утицај, врло јасно је још 1814. године објаснио Немац П. Ф. Ј. Милер: “Од изво­р­ног (српског) језика створен је други, сада такозвани латински језик за богослужење, трговину и међусобну комуникацију”, али никада као народни језик. Истори­чар, етнограф и антрополог Уве Топер (1940), и он Не­мац, каже да је “наш латински створен тек за време хуманизма”, културног и философско-научног покрета зачетог у 14. веку. Исто то, “само мало друкчије”, чује­мо и од Е. Гобовича који каже да “латински није тако стар, једва да има хиљаду година”, или од Л. Г. Гајзеа да је “у 12. веку уведен у римокатоличку цркву као званични језик”. Кад је већ тако, Слободан Филиповић (1950) с разло­гом примећује да су у праву они који ла­тински језик називају шатровачким србским (хттпс://њњ њ.васелјенска.цом/изабрано/о-немацком-и-латинском-језику/).

Ако Соларић говори о словенском утицају, и то је разумљиво, пошто је, у његово време, појам словенски био општеприхваћен и у ученим круговима и у свако­дневној употреби.

Јер, име Словени, како је то установио археолог Карл Готлиб Антон (1778-1861), први пут је поменуто 491. године по Христу. Да­нашњи Словени зва­ли су се до та­да Сораби, Сорби, Серби, Срби, Сар­ба­ти, Сарма­ти, Ги­маро­н, Дардани, Сарбани, Кимернер, Кимери, Кимбри, Цимбри, Сим­бри, Камбри, Кимри, Сар­ди, Суарди, Сибини, Саби­ни… Како то пише Миленко Николић у књизи Теста­мент Александра Великог : Дас Те­стамент Алеџандер дес Гроссен, Београд 2005, 10, “рани­је употребљаван назив Сла­во­риум није значио Словен, већ Сла­ван… Срби су код Алек­сан­дра Великог били највећи народ, најбо­љи и нај­познатији рат­ни­ци. Од­ликовали су се храброшћу, чашћу и верношћу… Ово ви­со­ко це­ње­ње Срба је од римских историч ара опи­сано. Наводи се, са как­вим је све при­ви­легијама Александар Србе, за њихове изврсне осо­би­не, наградио. Дао им је потпуну сло­боду, ослобађање од пореза и од ратне службе. С именом ‘Слав­ни’ он није имао намеру да из­ме­ни њихово старо име, него да их од других ратника истакне”.

А Павел Јозеф Шафарик (1795-1861), о коме је Ђу­ра Даничић (1825-1882) записао да је “знао о Словени­ма све што се у његово време могло знати… и што сад било који Словенин зна о своме народу, од њега је нау­чио”, у књизи О пореклу Словена по Лоренцу Суров­јецком, Нови Сад 1998, 48. и 136, могао је закључити “да су Словени, колико мо­жемо да их пратимо при оскудном светлу повести, били називани још у прадоба многобројним родовским и племенским именима, а да је име Серб као заједничко име за све родове, племена и народе истог виндијског (индијског) порекла, стари­је него Словен… Име Словен, неизвесно од када… из­ди­гло се тек у каснијој историјској епохи као опште име за све народе ср­бског (сарматског) порекла”.

Расправљајући са ставом да су Словени дошли у Европу у некој наводној “великој сеоби народа”, швај­царски лингвист Адолф Пикте (1799-1875) каже: “Ако су Словени дошли из Азије у Европу, то је било тако давно и у тако далеким временима, да их је немогуће са­гледати”. И каже, за себе, да “живи само зато да от­крије, који је то био давни народ, који су за Шафарика, на основу њего­вог енциклопедијског рада, били Срби”.

Занемари ли се, дакле, “ситница” да је појам “сло­ве­н­ски” настао после нестанка Римскога царства, а у жељи, и потреби, да се, на штету историјске истине о искључиво србским утицајима на Римљане, у наслову поменуте Соларићеве књиге очува израз “словенствовавши”, њен приређивач (а потписник ових редака) нашао се у недоумици како да на савремени србски језик преведе тај искоришћени партицип прошли. Најједноставније решење било је да се употреби израз “словенствујући”, а много би “сум­њи­вија” била реч “пословењени”. Ово последње брзо је одбачено јер би многи одмах помислили да су се Ри­м­љани преобратили у Словене, док би онај први израз указивао на Римљане спремне да своје Римство прика­жу свету као Словенство пар еџцелленце.

Како је такво схватање подалеко од истине, пошто Римљани и своје патрицијство сматрају неупоредивим са плебејством, ваљало је запитати зналце како би нај­боље било превести овај Соларићев израз. Једно од ми­шљења било је да се ради о Римљанима словенског по­рекла, онима који су раније, неодређено када, били Словени, односно који су Словени по пореклу, док су дру­ги заступали тезу да су у питању Римљани словен­ског језика.

Оно прво мишљење не чини се прихватљивим јер би се Словени који су се тек “уписали” у Римљане, врло трудили да то своје словенско порекло прикрију. Уко­ли­ко се, пак, ради о Римљанима који су “накнадно ра­за­брали” да су њихови преци били Словени, било би крајње неприхватљиво да се, жељни повратка својим пре­дачким коренима, олако одричу свога тек стеченог господства.

Оно друго мишљење, језичко, чини се неприхват­љи­вим због тога што би употреба чисто словенског је­зика противречила припадности Римству, ономе што је у Старом Риму било познато као популус Романус, народ Римски.

Стога, и уз ризик да не потрефи финесе класичне филологије, приређивач Соларићеве књижице определио се за синтагму Римљани словенских обележја имајући у виду да Римљани нису од староседелачког живља пре­узимали само језичке особености, већ и неке друге -, обичаје и култове, на пример.

И, наравно, наслеђе бројних племена која је Соларић поменуо а ниједну реч није утрошио не би ли објаснио ко су она, коме су народу (или којој култури) припадала, у каквој су вези “са те­мом” (односно Римљанима) и у коме су делу Римскога царства она бивствовала.

Није ни покушао јер је њему, али и осталом ученом свету његовога времена, било јасно о коме се ради.

О србским племенима.

Уместо њега то је учинио француски историчар Фистел де Куланж (1830-1889) у својој студији о праву у државама старога века (1864). Бавећи се и извесним етнолошким категоријама, највећи део својих закљу­ча­ка он је извео из неких појава карактеристичних за живот и обичаје Јелина и Латина, Сабињана и Етру­ра­ца с Апе­ни­на и Аријаца с Истока, у овом по­след­ње­м слу­чају позивајући се на Мануове законе и химне из Ве­да и истичући да “књига Закона Ма­нуових говори о богопо­што­ва­њу умрлих као најстаријем, које су љу­ди икад имали”.

Не упу­штајући се у расправу о ставо­ви­ма да су “Ср­би на­род који је ство­рио Веде”, те да “по своме фило­зоф­ском систему, мито­ло­шком, као и другим мотиви­ма, на­ша (србска) на­родна песма силази у нај­дуб­љу вед­ску прошлост”, овде ће се ипак конста­то­ва­ти да Сабињани и Етрурци је­су Срби, исто као и индијски Ари­јевци, а Јелини и Латини, као новодошли у земље зване данас Грч­ка и Италија, поро­б­љавањем много­број­нијих србских стари­на­ца и узимајући себи њихове жене, посте­пено су преузи­ма­ли највећи број њи­хових култова, пре свих култ породице, култ ог­њи­шта, култ брака, култ својине, култ умрлих; на њи­ма су те­ме­љили своје будуће цивилизације и своје навод­но пр­вен­ство на освојеним територијама.

И не само то, Римљани су, исто као и Грци, своју друштвену организацију прилагодили стању у затече­ном становништву:

– Породица се окупља бар три пута дневно (ујутру, за ручак и увече) да се помоли своме божанству, онако како су србске патријархалне породице чиниле и у не тако далеком времену, да изговоре молитву Господњу. “Свака породица имала је своје богове, и човек није схватао нити је обожавао друга божанства осим дома­ћих”, култ који је касније код Срба прерастао у крсну славу. И, даље, “изван куће, сасвим близу ње, у оближ­њ­ој њиви, стоји гробница. То је друго боравиште ове породице”, које породицу и даље држи у заједници и ко­је не допушта да смрт раздвоји живе од упокојених; култ који је донедавно био уобичајен у многим разби­јеним сеоским насељима по Србији.

– И данас, када Срби говоре о свом биолошком опстанку, исказују то бригом за опстанак сопствених огњишта, оних које је песник сместио у стихове “И свуда где је српска душа која, / Тамо је мени Отаџбина моја, / Мој дом и моје рођено огњиште”.

– Више породица крвнога сродства улазило је у курију (код Грка: фратрију), што код Словена, одно­сно Срба, представља братство. Мада Де Куланж каже да је немогуће утврдити да ли је у тако оформљеној курији (фратрији) постојала каква “веза по рођењу”, извесно је да се то удруживање заснивало не само на истој религијској мисли, односно на истоврсном поро­дичном божанству (крсној слави), него и на крвној ве­зи, пре свега.

– Више курија улазило је у трибу, србско, односно словенско племе (Римљани су, из организационих раз­лога, ограничили број триба), тако да се религија ку­рије, односно фрат­рије, исто као и религија породице, “преносила само крвљу”. Стога, и бог трибе био је исте природе као и бог фратрије (курије) и породице. Де Куланж каже о томе: “Триба је, као и породица и фра­трија, била установљена да буде једно независно тело, пошто је она имала један специјални култ из кога је туђинац био искључен. Кад је једном образована, ни­једна нова породица није више могла бити примљена у њу. Па ни две трибе нису се могле слити у једну трибу, њихова религија противила се томе. Али исто онако као што се више фратрија састављало у једну трибу, тако су се и више триба могле здружити међу собом, под условом да култ сваке од њих буде поштован. Оног дана кад је створен овај савез, постала је држава… Уколико су се групе удруживале међу собом, ни једна од њих није губила ни своју индивидуалност, ни своју не­зависност. Мада су се више породица ујединиле у јед­ну фратрију, опет је свака од њих остала уређена као и у време своје изолованости; ништа се није изменило у њој, ни њен култ, ни њено свештенство, ни њено пра­во својине, ни њено унутрашње правосуђе… Од триба прешло се на државу, али се трибе нису због тога ра­суле, већ је свака од њих и даље образовала једно тело, готово онако као да држава није ни постојала. У рели­ги­ји је постојало мноштво малих култова изнад којих се установио један заједнички култ; у политици, пак, маса малих управа и даље су продужиле да функци­о­нишу, а изнад њих се уздизала једна заједничка упра­ва”.

Да су сви ти култови првобитно били србска (или словенска) “својина”, видљиво је, примера ради, и из братственичке и племенске организације очуване у срб­ској Цр­ној Гори барем до краја Великог рата (1918), које чак ни Црногорска похара Куча, на Петровдан 1856. годи­не (или примери мање или више слични њој) нису могли пореметити.

Овде ваља навести и оно што је француски антро­полог, етно­граф и географ Рене Миле (Миллет) записао о језику којим се говорило све од Црног па до Јадранског мора, и који је, као најбитније србско (или словенско) обележје оставио дубокога трага и на грчку и на рим­ску цивилизацију. Пошто је најпре цитирао ми­сао Кон­стантина Јосифа Јиречека (1854-1918), историчара, да се “никада на зем­љи није догодило, да један подјар­м­љен народ потпуно нестане, а да не остави капљу своје крви у жилама победилаца, или реч у његовом јези­ку”, он каже: “Српски језик којим се говори на тај на­чин, изгледа скоро исто тако хармоничан као и тали­јан­ски. За мене је јасно, да је тај тврди језик, пун кон­сонаната и грлених су­гласника, пошто је прошао кроз уста жена Тракије и Илирије (Србкиња, дакле, пошто су у тима крајевима, и једном и другом, бивствовала србска племена – ИП), де­ли­мично био лишен своје опорости, добивши медитеранску моду­лацију”.

Без намере да се упуштамо у језичку логику Соларићеву и његових истомишљеника (углавном са стране), биће на крају речено да званична историјска наука у Ср­ба прећуткује етничку припадност тих племена; у таквој науци нема места ни за народно преда­ње, ни за она знања ко­ја су у прошлости била позната изворној србској ис­то­ријској науци. Нажалост, нова “српска на­ука” засно­вана је на лажима смишљеним у бечко-берлинским (нор­дијским, германским) политичким и квазиаучним кру­говима доказаних србских непријатеља, а “примо­ге­ним” (првеначким) трудом Стојана Новаковића (1842­-1915), истори­чара, филолога, књижевника и по­лити­чара (за кога ће, нажалост, ововремени историчари рећи да је “позлатио све чега се дотакао”), кренула је са св­е новијим “критичким” причама о србској про­шлости, причама које су затровале србски школски систем и, пу­тем најразли­чни­јих “теориј­ских” при­ти­сака на подсвест срб­ски­х људи, обезвредиле и избри­са­ле стварну србску повесницу.

И позивање професора Митровића на оне који подржавају његове “поуздане аргументе у корист признања словенског права као претече и основе римског права” – на известан начин обезвређује србску повесницу.

Илија Петровић / Васељенска