Косово и Метохија – и даље жива рана на телу народа

СРПСКА православна црква се, током осам векова постојања, сусретала са многобројним тешким изазовима. Осим оних који су се тицали неких болних питања унутрашње организације, за време и после турског ропства, најтеже године за Српску цркву биле су у време ратова када је народ страдао, а богомоље и баштина скрнављени и уништавани. А, такве прилике, безмало трају колико и наша аутокефална црква.

Највећа и најболнија рана још је отворена – страдање народа и светиња на Косову и Метохији.

Тешко је рећи када је почео прогон Срба из јужне покрајине, али је неспорно да непрекидно траје од завршетка Другог светског рата. Нова власт је, случајно или не, направила прву катастрофалну грешку. Наиме, одлуком НКОЈ од 6. и 17. марта 1945, забрањен је повратак на Космет српским колонистима избеглим током рата пред окупаторским и арбанашким терором. Због тих одлука, у своје домове, никада се није вратило 1.638 српских породица, а у Војводину је пресељено 2.064 фамилија.

О исељавању под притиском српског живља са КиМ, ћутало се готово до почетка осамдесетих година. Једини хроничари њиховог тихог егзодуса били су свештеници и владике рашко-призренске. Све учесталији су били и напади на Српску цркву и њену имовину, о чему сведоче бројна документа и судски спорови, вођени углавном без успеха.

Страдање српског живља и цркве на КиМ, интензивирало се од пролећа 1981. Пожар у Пећкој патријаршији најавио је много већу ватру која ће букнути на КиМ. У наредним годинама српске богомоље, манастири, свештенство и монаштво били су непрекидно на удару. Храмови су проваљивани, пљачкани и скрнављени, учесталија су била убиства и киднаповања, забележена су и силовања монахиња у манастиру Гориоч, а бесомучно се ударало и на српска гробља која су разарана, некад чак и паљена или преоравана. Готово сваке године насртало се на манастир Светог Марка у Кориши код Призрена, на манастире Девич и Свету Тројицу, цркве у Самодрежи, Доњем Неродимљу, Штимљу, Долцу, код Клине, Ђаковици, Косовској Каменици… Епископ рашко-призренски Павле, обавештавао је о свему Верску комисију САП Косова, али се све завршавало на томе.

Гурање под тепих свих ових проблема резултирало је страшним погромом који су српски народ и црква доживели у последњој деценији минулог и на прагу трећег миленијума. Током и после НАТО агресије 1999, када је готово потпуно протеран српски живаљ, на КиМ су на милост и немилост албанских терориста остали домови Срба и стотине светиња. Од доласка Кфора до данас, уништено је више од 100 цркава, манастира, црквишта, гробаља…

Ј. Матијевић / КМ Новине