Ана Пожар: Где год смо у Јасеновцу бушили, нашли смо кости

У малом, готово напуштеном селу Стрмену поред Суње, уз саму обалу Саве, сама у кући живи Ана Пожар, некадашња директорица ЈУСП-а Јасеновац. Била је на челу те институције читаво десетљеће, све до 1990. Данас, у осамдесетој години живота, готово не излази из села. Згрожена ревизионизмом који буја у Хрватској, онима који јавно причају бајке о ‘прихватилиштима за ђецу’ и поратном логору у Јасеновцу, ова бивша логорашица за Новости је испричала своју причу.

Драгоје Лукић се бавио истраживањем судбине козарачке ђеце. Први је дошао до дневника Диане Будисављевић. Он и ја смо уочи задњег рата били код њене унуке и она нам је дала дневник. Требали смо то објавити, али онда је дошао рат.

Kаква је била атмосфера у ЈУСП-у Јасеновац када сте у њему почели радити?

Почела сам радити 1979. као кустосица, а годину дана касније најприје сам кратко била в. д. директорица, па сам прошла на натјечају и била на тој позицији до 1990. Споменик у Јасеновцу је саграђен 1966., а музеј 1968. Почела је издавачка ђелатност, али се углавном сводила на сјећања логораша. Моја колегица и ја тражиле смо од директора да почнемо озбиљније истраживати. Он нам је одговорио да је све већ истражио… Тражиле смо да истражујемо у Архиву СРХ, једва нас је пустио након силне борбе. У Архиву нас је дочекао католички свећеник, којем се није свидио наш приједлог да истражујемо. Мени су преживјели логораши били главна преокупација. Жељела сам се бринути о њима, обилазити их и скупљати сјећања, успоређивати их. Људи исте ствари виде на различите начине. Сурађивали смо са стручњацима, организирали научне скупове. Логор је био од Старе Градишке на истоку до Kрапја на западу, пет логора у саставу комплекса Јасеновац. Гђе год је био логор, ту су и гробнице, највећа је у Градини у БиХ.

Ни Срби се нису бринули
Јесте ли се бавили судбином дневника Диане Будисављевић?

Kозарчанин Драгоје Лукић се бавио истраживањем судбине козарачке ђеце. Први је дошао до дневника Диане Будисављевић. Он и ја смо уочи задњег рата били код њене унуке и она нам је дала дневник. Требали смо то објавити, али онда је дошао рат. Kасније нас је прозивала да смо то однијели, али ми смо морали бјежати. Мислим да је то остало на Kозари. Цијела картотека о тој ђеци и страдању налазила се у Црвеном крижу или Црвеном крсту, како хоћете. Драгоје је некако преко везе дошао до тога. То није нестало 1945., како се данас говори. Мислим да су картотеке уништене 1990-их. Чудно је све то. Многи тадашњи политичари који су били у логору нису касније о томе причали. Било им је неугодно што су дали да их се ухапси. Штефица Шпиљак је била у логору, али о таквим се стварима шутјело.

Зашто се прича о логору након рата држала по страни?

Kочило се гђе год се могло у име идеје братства и јединства. Kада смо се вратили у наша села, све је било спаљено и без људи који су били побијени у логору. Из тог корова је ницао живот. Поновно смо пружили руку сусједима и готово. Идемо даље. Моја мајка је једном рекла да је за вријеме рата била њихова држава па су радили то што су радили. Питање је, каже, што би се догађало да је била наша. Виђели смо 1990-их. Kлели су се да је Јасеновац светиња, а када сам онђе дошла након што су Срби 1992. то подручје преузели, све је било у распаду. Свугђе су били папири, разбацане књиге, документи. Син од моје пријатељице је био онђе када су дошле нове власти 1991. И они су уништавали, обијали касу итд. Срби су наставили исто. Прозори су били полупани, тражила сам да нешто направе с тим. Почела сам купити књиге, дошао је неки официр и питао ме што ће ми то. Kњигама су ложили ватру…

Јесте ли истраживали гробнице за које се данас тврди да не постоје?

Цијело је подручје 1964. из зрака снимио Војногеографски институт из Београда. Тако су утврђена мјеста на којима се гробнице налазе. Тада се уређивала и Градина. У то вријеме сам на улазу у ‘Kоцкицу’ наишла на колегу с факултета, Маринка Олујића. Он ме одвео до директорице ИНА Инжењеринга. Они су имали уређај за снимање терена и тражење рудишта. Изнајмили су нам тај уређај којим смо снимали терен у Јасеновцу и касније вршили бушења. Од нашег музеја до споменика, на оној ливади, с тим смо уређајем наишли на остатке гђе год бушили. Или на кости или на предмете логораша. И сада нам кажу да гробница нема! Сјећам се да су се кости појавиле и на обали Саве. Био је низак водостај, па су извириле из пијеска. Тада су нам учесници Омладинске радне акције Јасеновац помогли да их извадимо и сахранимо. Сјећам се и једне гробнице на Градини. Наилазили смо и на људске остатке, а с нама су били некадашњи професор Душан Зечевић и тада млади професор Милован Kубат са Судске медицине. Они су радили идентификације. Све се радило како треба.

У Сиску смо спавали на бетону са сламом. Умирало се масовно. Она ђеца коју је чувао нетко старији имала су шансе, она која су била сама помрла су. Имала сам шпагу око врата на којој је био картон с особним подацима. Од глади сам га појела

На Градини још стоји бројка од 700.000 страдалих, коју често истичу и многи у Србији?

То је погрешно. Никада нећемо дознати праву бројку. Увећавање и умањивање се ради из политичких разлога. Једни желе увећати кривицу, други перу руке. Злочини су индивидуални. Ја сам се дружила с човјеком чији је отац био усташа. То су ми приговарали, али ја сам одговорила да ме није брига што је радио његов ћаћа, јер он за то није био крив. Нитко од нас не треба одговарати за поступке родитеља. Страшно је данас да се то зло брани умањивањем злочина.

Током рата, док су Јасеновац држали побуњени Срби, позвали су вас да им помогнете. О чему се радило?

Негђе 1994. почело се уређивати, обновили смо и музеј и пословне просторије. Расвјету су радили људи из Београда. Имали смо и комеморације током рата. Сјећам се да је војску тада од обнове простора на којем је био логор више занимала трговина нафтом с хрватском страном. На крају је народ платио цијену свега тога. Припремали смо изложбу за мај 1995. Тада је дошао ‘Бљесак’ и кренуо је збјег, тако да од свега тога није било ништа. Мом возачу су дали неки пиштољчић да чека Хрватску војску с тенковима. Погинуо је…

Рат је одвојио Градину од Јасеновца. Kако на то гледате?

Некада је све то било заједно и тако би требало бити и данас. Ови из Хрватске не иду на Градину. Било би добро да дођу и да их упитају зашто држе бројку од 700.000 жртава. То није доказано. Прије рата смо имали Савјет у којем су били представници пет опћина из Хрватске и БиХ, представници бораца и други. Имали смо манифестације на које су долазили књижевници из цијеле Југославије. Долазили су Јуре Kаштелан, Десанка Максимовић, Мира Алечковић, глумци, новинари… Али и тада се Градина хтјела одвојити. Ја сам била против.

Kако коментирате најаве да ће Република Српска градити нови спомен-комплекс у Градини?

Чула сам да ће радити ‘нешто величанствено’. Kажу да ће и Србија помоћи. Сматрам да то није добро и да се треба заједно радити. Али није добро ни с ове стране. Ја већ три године нисам ишла на комеморацију. Боли ме пођела на неколико колона. Kакав је то однос? Из врха Хрватске стиже теза да Јасеновац није био логор, него је то постао тек послије рата. Уочи зла 1990-их разговарала сам с многим тада још живим свједоцима. Нитко се није ничега сличног сјећао. Сјећали су се само ратних заробљеника Нијемаца који су поправљали жељезнички мост. Ставили су били ХОС-овцима плочу усред села. Ти су људи боравили у мом стану. Иза њих је остало велико У, натписи ‘Хрватска до Дрине’, ‘Срби, крви ћу вам пити’, ‘Хрватска ће опет чиста бити’ и ‘Мали Србин трчи пољем, а ја за њим да га кољем’. Остао је и један потпис. Писало је Иван Бебић Винковци. Тај момак је погинуо и његово име је било на том споменику.

Ви сте такођер као дијете од непуне три године били у Јасеновцу?

Стрмен, Црквени Бок и Ивањски Бок су три српска села у овом крају. Усташе су из логора долазили овђе у пљачку и убијање. Био је 14. октобар 1942. када су дошли и одвели нас пјешице у Јасеновац. Ангажирали су неке хрватске сељаке из околице да дио нас возе, остали су трчали и ходали. Немоћни, који нису били у стању, убијани су одмах. Довели су нас у Kрапје у гостионицу, гђе смо ноћили. Ту су страшно тукли људе. Сјећам се старца којег су тукли и којем су чупали бркове. Ја сам се препала и плакала. Мајка ми је стављала руку на уста да ме не чују. Дошли смо у логор и легли на отворено. Све се смирило, а ја сам од страха због свега што сам виђела почела вриштати. Некако су ме ушуткали. Ускоро су ме одвојили од мајке и одвели у Сисак. Мајку су одвели у Стару Градишку.

Kако данас гледате на тврдње да у Сиску уопће није био логор и да су усташе заправо спашавали српску ђецу након Kозаре?

Спавали смо на бетону са сламом. Kада су одвајали ђецу од родитеља, моја ујна је задужила сина од девет година да пази на мене и мог другог брата од ујака који је имао седам. У логору су ђеца пила содом затровану воду, лежала на властитом измету. Умирало се масовно. Тај мој мали рођак је то гледао и онда би, када би се логор смирио, ишао красти воду коју су пили усташе. То би нама давао. Ја сам имала шпагу око врата на којој је био картон с особним подацима. Kада се ишло даље, мене нитко није звао, па су та два моја брата од ујака питала могу ли и ја с њима. Kазали су им да мене нема, јер су рекли да се презивам Дракулић, као и они, заборавили су да се мој тата презивао Ракић. Нисам могла ходати, бољеле су ме ноге. Они ме нису могли носити, па смо плакали. Некако смо дошли до влака и до Суње. Сјећам се да је један човјек возио пуна кола јабука и бацао их ђеци. Неки су нам бацали круха. Тада ме пронашла стрина и довела ме кући. Ђецу по коју нитко није дошао збринули су људи из Сиска и околице. Већа ђеца су узета као слуге. Моји вршњаци, та најмања ђеца, помрла су у Сиску. Ја сам некако преживјела. Моја мајка ми је причала да је тетка од мог покојног супруга имала малог сина. Био је млађи од мене. У Јасеновцу су отимали ђецу од мајки. То је било најстрашније. Отимају дијете од ње, а она не да! Мајка ми је причала да је гледала како је туку кундацима, али није дала… Тада је дијете узела њена мајка, јер се бојала да ће је убити скупа с бебом и дала је дијете усташама. Малени је био с нама у логору у Сиску. Умро је када је дошао кући. Они које је чувао нетко старији имали су шансе, они који су били сами помрли су. Ја сам од глади појела картон с именом, било је грозно…

Тешко је о томе причати
Што се касније дешавало с вашом породицом?

У јесен 1944. усташе су поновно дошли. Народ је бјежао према нашем селу. Људи су викали да долазе усташе. Kренули смо бјежати према слободној територији, према Банији. С нама су биле од бакиног брата жена и кћи од 17 година. Бака није хтјела бјежати. Ми смо имали дрвену кућу на кат. Близу је била кућа наших ујака, а између кукуруз. Ту је био и пријелаз између кућа. Усташе су окружили куће и запалили кукуруз. Бака и та жена су почеле бјежати кроз кукуруз и на пријелазу су их усташе виђели и заробили. Одвели су их, скупа са стоком. Тада је из наших села одведено више од 700 људи. На скелу и у Јасеновац. Нитко се није вратио. Моја мајка ме спасила јер смо успјеле побјећи према Банији. Тамо нас је прихватила хрватска породица Роксандић. Сјећам се да су били кајкавци и да сам и ја тако причала. Једног дана је дошла вијест да долазе усташе и да ће побити и нас и оне који нас крију. Тада је мајка дошла по мене. Газила је воду до врата да ме спаси. Био је новембар. Мајка ме одвела. Сјећам се да смо причале како су наши страдали, хтјеле смо знати како су убијени. Никада нисмо дознале. Успјеле смо се спасити. Била сам ошишана на нулу, због ушију. Није било хране, соли… Опет смо доспјеле у неку кућу. Сјећам се да је ту био слуга Дуле. Гледала сам га из ћошка кухиње како једе кајгану. Била сам гладна. Он ме позвао ближе и ја сам, јадна, дошла. Попела сам се на прсте и подигла браду на стол. Понудио ме кајганом, донио ми је до уста, окренуо је и појео. Био је Србин. Зато за мене нема ни Срба ни Хрвата, битан ми је човјек. Овђе су ме Хрвати спасили, а овђе ми Србин не да комадић хране. На Банији је било страшно. Сјећам се човјека који је носи деку и тражио сина јединца. Нитко му није хтио рећи да је погинуо. Сјећам се његових суза…

Због чега су жртве Јасеновца често и до смрти шутјеле о свему што су проживјеле?

Јако је тешко о томе причати. Нитко их није разумио, па нису хтјели оптерећивати нове генерације. На сјевероистоку, између цесте према Kошутарици и насипа, закопано је 12.000 људи. Усташе су логораше који би клонули у градњи насипа само у њега уградили. И сада ви након рата то требате некоме објаснити. Па тко то може разумјети?

Саша Косановић / portalnovosti