Како је Хрватска спречила Србина да купи „Краш“

На продају хрватског „Краша“ је и дефинитивно стављена тачка, због чега је српски бизнисмен Небојша Шарановић осетио сву горчину хрватских слаткиша.

Мали акционари „Краша“ су своје акције продали тамошњој „Месној индустрији браће Пивац“ упркос томе што су за акцију добили 190 куна мање него што је нудио српски бизнисмен и његова компанија „Капа стар лимитед“ са седиштем на Кипру.

Ништа српско у Хрватској није добродошло
Купопродајни уговор којим је компанија браће Пивац постала већински власник „Краша“ одмах је оверен, а тиме и недвосмислен став комшија да између Хрватске и Србије не признају двосмерну улицу када су бизнис и инвестиције у питању. У Хрватској и даље ништа српско није добродошло.
Шарановић ће тако са нешто више од 25 одсто акција „Краша“ бити мањински акционар, а браћа Пивац су са купљених 18,4 одсто акција досегли 52 одсто компаније и постали већински власник познатог хрватског бренда.

„Били смо упозорени да Месна индустрија Браће Пивац и Краш ЕСОП синхронизовано делују тако да овакав развој догађаја у потпуности потврђује таква нагађања, а сада је то и службено потврђено потписом уговора“, био је Шарановићев кратак коментар.

Није вредело то што је за акцију нудио 1.050 куна, за разлику од 860, колико су на крају платила браћа Пивац, али ни Шарановићева уверавања изнета само три дана раније да не планира да „Краш“ сели у Србију.

Да се када је у питању недодирљивост хрватских компанија неће ништа мењати и надаље, јер је то, очигледно, дугорочна политика Хрватске, коју не занимају правила тржишне утакмице, јасно је и због услова на које се обавезао купац „Краша“. Акције те компаније он не сме да прода наредних 10 година, а ако дође до продаје, наредни власник мора да задржи производњу на постојећим локацијама, сва права радника из колективних уговора и других докумената који се тичу радничких права.

Хрватска не мења праксу

Коментаришући овакав исход, професор на Београдској банкарској академији Божо Драшковић каже за Спутњик да се, у суштини, ништа није променило у односу на досадашњу праксу Хрватске која се може окарактерисати као економски национализам.

„Канали ка инвестирању су једносмерно отворени када је реч о односима између Србије и Хрватске из правца Хрватске ка Србији, али су затворени из правца Србије, или српских компанија, или власника из Србије ка Хрватској, па и Словенији. Напросто, то тако функционише већ деценијама“, подсећа овај економиста.

Док Србија држи отворено тржиште према тим земљама бивше Југославије, оне имају директне или индиректне мере којима спречавају доток непожељног капитала, каже он.

У случају „Краш“, Хрватска ту компанију доживљава као национални бренд са дугом традицијом, који добро послује.

„Пошто они бране национални бренд, спречили су уплив капитала који има српски предзнак. Свакако да су то урадили кршећи правила конкуренције, чак и споразуме који важе о слободном кретању капитала и новца“.

Да је било супротно, „Краш“ више не би био хрватска компанија, а профити који се остварују били би трансферисани власницима у другој земљи. Према томе, у овом случају се ради о класичном потезу економског национализма, недвосмислен је Драшковић.

То је потпуно јасно тим пре што, како напомиње, производња слаткиша не спада у стратешке гране привреде какве су, на пример, наменска индустрија или енергетика, где, разумљиво је, свака земља води рачуна о томе до које мере ће страни капитал бити присутан у њима.

Скривени токови новца

Да је то у неку руку државни пројекат, он објашњава и питањем цене акције.

„Ако неко није био спреман да плати тражену цену, он је морао (у овом случају Месна индустрија браћа Пивац) да тражи додатне изворе финансирања. Комерцијалне банке би свакако добро размислиле о томе да ли постоје ризици кредитирања. Значи, ту највероватније постоје скривени токови новца за подршку да би се те акције купиле“, каже саговорник Спутњика.

Ниједан власник акција неће их продати по нижој цени ако може да оствари већу. С обзиром на то да нису могли да натерају мале акционаре да продају акције по нижој цени, морали су да обезбеде већу цену и додатне изворе финансирања. А понекад додатни извори финансирања, како каже Драшковић, јесу и подршка коју може да обезбеди држава.

Мали акционари у сваком случају неће бити на губитку, разлика у цени акција је сигурно нечим компензована, тврди професор Београдске банкарске академије.

Ризична инвестиција за Србина

Саговорник Спутњика закључује да би покушај српског бизнисмена могао и да га кошта. Није ствар само у томе што као мањински акционар у наредних десет година неће моћи да рачуна на преузимање компаније.

„Када се догоди да неко други преузме већински пакет акција, он неће бити склон да откупи преостали део од мањинског акционара, у овом случају власника из Србије. Он ће, заправо, на дуги рок имати проблеме са ризичном инвестицијом“, оцењује Драшковић.

Опште је познато да су се досад као боси по трњу провели они малобројни бизнисмени из Србије који су покушали да инвестирају у Хрватској. Случај „Краш“ је потврда да, највероватније, помака неће бити ни у наредној деценији, и да једносмерна улица и даље остаје.

Мира Канкараш Тркља / Спутњик