“Громада хрватског новинарства” , Александар Тијанић у Београду добија своју улицу!

У оквиру пројекта у којем је планирано триста нових назива улица у Београду предложено је да Радивоје Лола Ђукић, Новак Новак и Александар Тијанић добију улице у главном граду Србије.

И поред безброј знаменитих личности Србије, које још увек нису удостојене своје улице, ова власт, шта само по себи говори каква је дубока држава иза свега, предлаже једног србомрзца који је за живота уназадио српски медијски простор и читаву Србију у политичком смислу за деценије уназад.

У прилогу једно подсећање на ову “громаду хрватског новинарства” ,чланак који је писан док је Тијанић још увек био жив, његову стварну биографију и лик и дело.

И није скандал то што „Гигант хрватског новинарства“ није пустио на свом Јавном Сервису филм о Јасеновцу, већ је далеко већи скандал то што је управо Александар Тијанић директор тог истог Јавног сервиса Србије.

„Био сам најбоље плаћен хрватски новинар. Писао сам за пет хрватских новина. Писао сам за једну словеначку, писао сам за две босанске.“ Изјава чувеног хрватског колумнисте , обожаваоца Јосипа Броза, комунисте, социјалисте, демократе , човека за кога су својевремено говорили да кад крене на посао понесе вазелин да би лакше своју велику главу могао да увуче на нека тамна места високим политичарима и моћницима преко којих је годинама градио своју каријеру – Александра – Саше Тијанића.

Сплетом околности рођен у Подујеву, од мајке Црногорке из Лијеве Ријеке ( родног места и оца Слободана Милошевића). Основну школу завршава у Ђаковици, гимназију у Приштини и уписује факултет политичких наука који никад није успео да заврши. Иако је у животу апсолвирао политику , пролазећи кроз све политичке партије које су биле на власти као невидљиви члан, али искрени симпатизер и идеалиста.

Прво и једино забележено партијско ангажовање, чијим идеалима је и дан данас веран ( вероватно зато што су и дан данас на власти ), јесте као председник Акционе конференције Савеза комуниста у кући Политика.

Са места курира у Политици које му је било прво радно место, врло брзо је узнапредовао до уредничког места у НИН-у. За време главног уредничког места у Интервју-у, а и доста касније бројну публику је освојио у „лијепој нашој“ пишућу за „Слободну Далмацију“, „Старт“, „Борбу“, „ Ослобођење“ . Управо у то време од познатог југословенског новинара Горана Милића је добио и чувени надимак „Гигант хрватског новинарства“.

Свог вољеног председника, највећег сина свих народа и народности, Јосипа Броза бранио је од разних напада чак и после смрти, чак и од његових најужих. Па је тако у заносу величања једном приликом написао следеће:

„ЧАК И ЛЕГЕНДЕ ГРЕШЕ, ТАКО ЈЕ ПРОШЛОГ МЕСЕЦА, МИША БРОЗ РЕКАО ДА ЈЕ ЊЕГОВ ОТАЦ, ПОПУТ ДРУГИХ ЉУДИ, МНОГЕ СТВАРИ УРАДИО ДОБРО, АЛИ ЈЕ ПОНЕГДЕ И ГРЕШИО. ТАКВА ОЦЕНА ЗА САДА ОСТАЈЕ У КРУГУ ПОРОДИЦЕ, АЛИ СЕ ЊОЈ МОЖЕ ПРИДОДАТИ ДЕФИНИЦИЈА ДА СЕ ГЕНИЈАЛНОСТ ВОЂЕ ВИДИ У СПОСОБНОСТИ ДА ЗА СОБОМ ОСТАВИ СИТУАЦИЈУ КОЈА УЛИВА ПОВЕРЕЊЕ ЉУДИМА – ЈЕР ЈЕ СИТУАЦИЈА ТАКВА ДА СЕ НЕМИНОВНО НАМЕЋЕ ЗДРАВОМ РАЗУМУ, ТЕ ЋЕ ЉУДИ И БЕЗ ЊЕГОВЕ ГЕНИЈАЛНОСТИ МОЋИ УСПЕШНО ДА СЕ НОСЕ СА ЊОМ.“( СЛОБОДНА ДАЛМАЦИЈА , 1986 )

И можда најбољи цитат који осликава његову опчињеност Јосипом Брозом претварајући га у Ничеовог натчовека :

„СВЕ ОВО НАПОМИЊЕМ САМО СА ЈЕДНИМ ЦИЉЕМ; ЗА МЕНЕ, А ПРЕТПОСТАВЉАМ И ВЕЋИНУ МОЈЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ РОЂЕНЕ ПЕДЕСЕТИХ ГОДИНА, ЈОСИП БРОЗ НИКАДА НЕЋЕ БИТИ ОБИЧАН ЧОВЕК, МА КОЛИКО ВЕЛИКА БИЛА ЗБРКА ЊЕГОВИХ „ОБИЧНИХ ГЕСТОВА“. ( СЛОБОДНА ДАЛМАЦИЈА, 1986 )

Један велики део свог живота Тијанић је провео ширећи велики мит о Брозу, величајући га у стилу Заратустре који се обраћа малим људима, највише слуха о његовом натчовеку је имала публика у Хрватској , па је тако „Слободна Далмација „ била испуњена бројним насловима које је овај шаман комунизма из даха писао .

Но, како се време комунизма полако претапало у социјализам , тако је и Тијанић престао величати већ одавно мртвог Броза. Да ли из страха или гледајући у својим писаним делима новог Ћопића, једно време је писао под именом Ратко Родић. Тада, још 1987. Је већ величао свог будућег председника. Но ипак врата која су му отворила пут у високо друштво социјализма и пријатељство са женским чланом брачног пара Милошевић – Марковић, јесте интервју са Миром Марковић.

„ Људи из њене околине кажу да није довољно познавати професорку Марковић, треба је разумети. Иза те потребе за разумевањем настала су два преовладавајућа мишљења о њој- прво да јој није лако у улози пратиоца и брачног друга“легенде која хода“, друго да „легенди која хода“ није лако са професором социологије, која право сосптвену јавну каријеру.“

И тако је Александар Тијанић постао „вечити“ пријатељ Мире Марковић, бар до оног тренутка када је било извесно да ће режим Милошевића бити срушен. У новинама „Време“ `96-те појављује се насловна страна са ликом Александра Тијанића и натпис „Јулски кадар“, иако званично никада није био члан ЈУЛ-а, Тијанић је те године сео у министарску фотељу по предлогу те партије. Као министар за информисање у влади Мирка Марјановића, затворио је бројне опозиционе часописе, угасио радио „Индекс“ и „Б92“, слободни новинари су били затварани, наше право да не знамо ништа било је на врхунцу.

Видевши унапред да ће некадашњи комунизам, тадашњи социјализам, добити и треће име демократија, Тијанић полако смирује страсти и напушта министарско место. И даље у текстовима лобирајући за Слобу ( за сваки случај ), он седа и на другу столицу. Оснивајући часопис са именом „Грађанин“, откривајући иза имена своје гејачке малограђанске комплексе и жељу да буде прихваћен као део грађанског сталежа. Но поткован добро једино са увредама и честим сексистичким изјавама, поред бројних лица са естраде и политичке сцене није му „остао дужан“ чак ни Његова светост блаженопочинувши Патријарх српски господин Павле, за кога је, као искрени Брозов ученик написао :

„ ПРОШЛОГ МЕСЕЦА САМ БИО У ПЕЋКОЈ ПАТРИЈАРШИЈИ, СА ЈОШ ДВАДЕСЕТАК ГОСТИЈУ И КАЛУЂЕРА, РУЧАО СА ПАТРИЈАРХОМ. СВЕШТЕНИК КОЈИ ЈЕ СЕДЕО ДО МЕНЕ, УПОЗОРИО МЕ ЈЕ : ЈЕДИ БРЗО, ЈЕР ДЕДА, ТАКО ЗОВЕМО ЊЕГОВУ СВЕТОСТ, ЈЕДЕ МАЛО И БРЗО И СВИ ОСТАНЕМО ГЛАДНИ.“

Далековидо процењујући да од Ђинђића, коме је својевремено и био кум изборног слогана „ПОШТЕНО“, неће моћи да се овајди, он истовремено у име Милошевићевог режима напада Ђинђића, а обезбеђујући себи неко ново место – подржава Коштуницу.

Пред сам 5.октобар, о својој вечитој пријатељици ( док му је могла бити од помоћи) Тијанић је следеће записао :

„ФАКТИЧКИ, МИЛОШЕВИЋ ЈЕ ЖРТВА КУЋНОГ АТЕНТАТА. ДОВРШИЛА ГА ЈЕ, ВЕРОВАТНО ПРЕ ВРЕМЕНА, АПСОЛУТНО ПОГРЕШНА МИРИНА КАЛКУЛАЦИЈА КОЈА ЈЕ ИМАЛА ЗА ЦИЉ ДА ПРЕУРЕДИ СРБИЈУ И ЈУГОСЛАВИЈУ НА НАЧИН КОЈИ ЋЕ ОМОГУЋИТИ ПОРОДИЧНУ ДИНАСТИЧКУ ВЛАСТ ЈОШ ДЕЦЕНИЈАМА.“

И тако су се она испијања кафе са Миром Марковић са којима се својевремено хвалисао пред колегама, претворила у правдања да је са њом попио кафу свега пар пута.

За разумевање лика и (не)дела Александра Тијанића свакако је потребно доста времена, таквих људи, који су вечити и пролазе кроз све режиме има превише. Но он је ипак до садашњег места лагано пловио и сваком насртају режима на њега се одупирао, један од ретких камелеона , толико умешних да у свакој промени политичког система делују као да су се баш управо за ту идеологију борили од самог почетка. Након погибије премијера Зорана Ђинђића, кога је Тијанић месецима пре тога оптуживао и вређао где год је стигао, и након чувеног наслова који је управо овај несвршени студент ФПН потписао „ ако преживи Ђинђић, Србија неће “, стизале су бројне оптужбе на рачун њега. Међутим као и до тада Тијаниће се прилагодио новонасталој ситуацији и након саветничког места Војислава Коштунице, посаветовао га је да га постави за директора Јавног сервира Србије на чијем је месту и дан данас.

Након избора нове владе Србије 2004.године, Тијанић бива постављен на место диреткота РТС-а већ у марту. Чланови управног одбора из протеста дају оставке , док велики број интелектуалаца и јавно мњење протестује због његовог постављања. Наводећи пре свега да нема основни формални услов за ту функцију, односно завршен факултет нити знање иједног страног језика. То је занимљиво да поред тако велике главе , чији би мозак теоретски требао да је већи и да има више капацитета, Тијанић осим одличног познавања новонасталих хрватског и црногорског језика, и очињег српског , до тада још није успео ниједан више да савлада. Након поставке за дректора РТС-а, Тијанић Јавни сервир претвара у Јавну кућу и приватно власништво. Отпуштајући неосновано запослене попут Милоша Марковића, Горана Гмитрића и велики део факултетски образованих људи , оставио је углавном управо оне које је данима пре свог намештања називао полуписменим и необразованим, за које је он са завршене две године политичког факултета појам писмености и образовања, новинар са стажом и бивши министар информисања. Међу полуписменим муштеријама Тијанићевог сочног вокабулара била је својевремено и његова давнашња миљеница Оливера Ковачеввић коју је частио следећим речима:

„ПОЛУПИСМЕНА НОВИНАРКА, СА ИСТУРЕНИМ БАТАЦИМА КАО ДА СУ ЈЕСТИВИ, У НЕПИСМЕНОМ МЕДИЈУ ЗА ПОЛУОБРАЗОВАНУ ПУБЛИКУ. КАКАВ АДАМС ФЕМИЛИ: ТАТА ЖЕЉКО, МАМА БЕБА, БРАТ БЛИЗАНАЦ ВЕСИЋ, ДЕДА ЂИНЂИЋ И КЛОПКА , СТУПИЦА У КОЈУ ЈЕ ЗАПАЛА СРБИЈА.“

А затим ту исту полуписмену новинарку довео на РТС, и поверио јој да уређује неке од најозбиљнијих политичких емисија.

Но, поред свих наведених цитата, Тијанић је исписао стостине колумни које су се бавиле углавном „како маштовитије увредити неистомишљенике“, од којих су посебно занимљиви они које је упућивао женама, називајући их јавно конкубинама , креденцима и тровачицама , никако није могао да види себе.

Гејачина телеће главе , искомплексирано међу грађанском елитом, са којом нема ама баш ништа заједничко осим тренутног места боравка, ампутиран од осећаја стида док гладном народу узима из куће фрижедере, јер претплатник не поседује телевизор чију претплату треба да плати, не би ли обновио већ добро познати дијалог серија које се у недоглед репризирају. И није скандал то што „Гигант хрватског новинарства“ није пустио на свом Јавном Сервису филм о Јасеновцу, већ је далеко већи скандал то што је управо Александар Тијанић директор тог истог Јавног сервиса Србије.

Весна Веизовић / Васељенска ТВ