“Занатлије” беже од Истине

Овим текстом, почетком јуна 2019,
представљен је Зборник радова
са научног скупа Барања кроз векове,
одржаног 12-14. октобра 2018. године у Сомбору,
али је његова садржина била и покушај, мада узалудан,
да се“апелациони инквизитори”
већ једном приклоне Истини.

Када је средином 2003. године обележавано три века србске школе у Змајеву (тада званом Ста­ри Кер), на тридесетак километара северно од Новог Сада, испоставило се, иако је благовремено указано на ту “ситницу”, у Министарству просвете у Београду и у Покрајинском секретаријату за просвету у Новом Саду, ко зна због чега, нико није “укопчао” да се не ради о једној обичној годи­шњици, ма­кар и тровековној, већ да је у питању догађај од изу­зетног значаја за србску цивилизацију, исту ону која својим вин­чан­ским писмом сеже и свих седам и по хиљада година уназад, ско­ро две хиљаде година испред сумерске коју званична наука сма­тра најстаријом на свету. Та је србска цивилизација опстајала ве­ко­вима и хиљадугођима, а није прилика да гово­римо о разлозима због којих је она сузбијана не само у том дугом међувремену, већ се суз­бија и данас. Но, с обзиром на добро познату истину да се основом сваке цивилизације сматра писменост и да се писменост стиче и ши­ри школом, морале су да иза прославе у Змајеву, којом се, у ствари, обележавало три века организова­ног школ­ства у србском народу, стану Држава Србија и њена влада; није се смело десити да о том значајном цивилиза­цијском достигнућу бри­ну једна сиромашна месна зајед­ница и још сиромашнија сеоска ос­новна школа.

Ипак, да се не би рекло како је Држава Србија све то прећутала, на речену школску свечаност дошао је тадашњи министар просвете Гашо Кнежевић; боље да није долазио, пошто је, после свега, грдно замерио (женском) директо­ру Школе због неких та­мо изговорених а овде делимично наведених речи јер се он, на­водно, претходно “договорио” да скуп буде лишен “политичких тонова”.

Добро, не мора се баш прекомерно замерати Држави Србији због одсуства њених “главних и одговорних” представника на некаквом сеоском скупчићу посвећеном једном од најважнијих наци­оналних обележја, ваљда су били заузети неким другим “важ­ним и неодложним државним пословима”, али није сувишно постави­ти питање како се могло десити да таквом догађају мало пажње не посвети бар неко из круга званичних историчара, историчара “од заната”, који се међусобно препознају, и непосвећенима пред­стављају, као “доценти и профе­со­ри угледних факултета Универзитета у Београду”.

Одговор, макар колико деловао блесаво, налази се у чињеници да историчари те врсте, такорећи “занатлије”, врло често и не знају шта је њихов посао.

На пример:

Средином 1990. године, у време кад је уредништво једних приватних новина из Новог Сада пожелело да од неких водећих србских историчара сазна шта се пре скоро пола века раније дешавало са србском Барањом, историчарски одговор био је јадан: један од њих, академик, избегао је да о томе пише јер је “питање осетљиво”, други, и он академик, одбио је да се упушта у тему јер није желео да свој “научни дигнитет” троши на “дневно-поли­тич-­ке расправе”, а трећи, такође академик, прогласио се неквали­фи­кованим за бављење неким дешавањима поодавно потписнутим да ли у заборав, да ли у “забрањену зону”.

Академицима је и иначе страно, када на видело исплива нека историјска истина супротна владајућој причи о досељавању Словена у ове крајеве током 6. и 7. века, да ту истину прихвате, неки да не би, како сами кажу, морали поново да уче историју, а неки – да се не би морали одрицати својих књига написаних по до тада важећем “сеобном реду вожње”.

Године 1993, једном историчару “задуженом” за новију србску историју, догађања “стара” тек две године, чак и у његовом ужем завичају а описана у књижици осредње “дебљине”, учинила су се недостојним његовог “научничког”, да ли рецензентског, да ли предговарачког, да ли анационалног труда.

А пре годину и нешто, један “историчар” (једва познат под именом Радивоје Радић) који већ подуго пише себи препоруке за упис у академију наука, наводно србску, на јед­ну коауторску књигу ста­вио је свој “кандидатски” печат следећом реченицом: “Једно је кад нам тобожње историјске истине пода­сти­ру не­уки псеудоисто­ри­чари, занесени дилетанти, недоучени ама­тери, преам­би­ци­озни ра­до­зналци или површни публицисти жељ­ни научних сен­за­ци­ја из да­ле­ке прошлости, а нешто сасвим друго када то чине доцен­ти или професори угледних факултета Универзитета у Београду”.

Кад се већ помињу “доцен­ти или професори угледних факултета”, сви ми овде присутни можемо се запитати где су се ти “углед­ни доценти и професори” налазили када су се Крајишници почетком деведесетих година прошлога века нашли на истим или сличним искушењима која су педесетак година раније доживљавали њихови злосрећни преци. И где се налазе у данима када се неки од прежи­велих Крајишника труде да, макар и недоучено аматерски, занесено дилетантски или преамбициозно радозналачки, оставе писанога трага о ономе што су на разним странама могли сазнати о живљењу својих саплеменика кроз векове, али и о понечему што су, у нашим данима, истрпели као искуство својих ближњих или сопствено.

А то остављање трага не само што је много значајније од кабинетског мудровања на “угледним факултетима”, у стилу “шта би било да је било”, него је и потврда једном поодавно изреченом мишљењу да су највећи део посла у историјској науци у Срба оба­вили аматери, љубитељи историјске истине, они који делују сво­јом главом, изван већ добро уходаног правила да се званична исто­рија не пише у србском националном интересу, него искључиво зарад стицања којекаквих звања на “угледним факултетима” и, у крајњем случају, уписа најпослушнијих у неку “научноуметносну” ака­демију.

Зборник радова који се, под насловом Барања кроз векове, сада налази пред нама и о коме овде говоримо, плод је трагалач­ког напора тридесетак истинских брижника за опстанак србског националног бића на свесрбском простору, од чега девет истори­ча­ра по образовању и двадесет четворо “осталих”, по класифи­ка­ци­ји “доцената и професора угледних факултета”: све самих “за­не­сених дилетаната, недоу­че­них аматера, пре­ам­би­ци­озних радо­зна­лаца или површних публициста”. Сви они бавили су се Бара­њом, њеном прошлошћу, њеним становништвом, њеном привре­дом, ње­ном културом, њеним градитељским и духовним наслеђем, оним што за највећи број оних који србски мисле може представљати откровење, а што “угледни доценти и професори” и даље сматрају недостојним упада у сопствени “научнички” видокруг.

Учили смо у школи да је Барања онај троугао између Дунава, Драве и планине Мечек (у Маџарској), а није било оних који би нам могли рећи да се она простире повише на север, све до Блатног језера. Ако је неко и памтио да се Барања, као део Војводине Србске, 1918. године нашла у Краљевини Србији, потом у Кра­љевству Срба, Хрвата и Словенаца, па у Краљевини Југославији, после Другог светског рата морао је научити да се то није десило јер је она тада осванула у Хрватској, оној која се дотле, као верна нацистичка савезница, звала Независна Држава Хрватска, у срб­ском речнику: усташка Хрватска. Могло се то десити захва­љу­ју­ћи одлучујућем утицају ратнога победника познатог као ДругТи­тоЈашеНаЧелуКолоне, онога који је крајем октобра 1944. годи­не, по доласку у Београд, на неком комунистичком скупу изјавио да се “ми у Србији морамо понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада, за њу неће бити милости”.

Ако је то окупационо безнађе с разлогом испрепадало оне који су се историјом бавили у виду заната, остаје нејасно како се нико од њих није досетио да своја сазнања о ономе шта се тада дешавало, запише у виду повремених дневничких белешки и да их касније, он или неко од његових наследника, представи у време које би Србе растеретило окупационог режима и вратило им наду да могу опстати као нација.

Али, не, ни десет година по нестанку онога ЈахачаСаЧелаКолоне није се могао наћи званични историчар који би непо­све­ће­нима могао рећи:

– Да је 17. октобра 1944. године, са циљем да се што хитније нормализују прилике и створе услови за уредно функци­онисање нове комунистичке власти, оформљена војна управа за Банат, Бачку и Барању;

– Да се почетком апри­ла 1945, Покрајинска конференција Ко­мунистичке партије Југославије за Војводину једнодушно изја­снила за укључење аутономне Вој­водине у федералну Србију јер је то најбоље одговарало интересима народа и “читаве наше нове Титове Југославије”, што значи да је ону исту Војводину Србску која је 25. новембра 1918. године присаједињена Србији (онда Краљевини), требало поново присајединити Србији (овога пута федералној републици), у ранијем обиму, са Банатом, Бач-­ком и Барањом;

– Да је 19. јуна 1945. године именована Комисија за утврђивање границе између Војводине и Хрватске (а не Србије и Хрват­ске!), у саставу: Милован Ђилас (као председник), и Вицко Крсту­ловић, Милентије Попо­вић, Јован Веселинов и Јерко Златарић (као чланови), на основу чијег су предло­га три среза Западног Срема (Винковци, Вуковар и Жупања) при­пала федералној Хр­ватској, те да је Хрватској припала и Барања, изузета из састава Вој­во­дине још маја исте тодине;

– Да се у збирци докумената о об­ликовању Србије из 1988. године, чији су аутори Бранко Петрановић и Мом­чи­ло Зечевић, обо­јица историчари (онај први и академик), налазе документи о де­оби “Санџака” (уистину Рашке) између Србије и Црне Горе, али нема ни речи о “пре­мештању” Барање у Хрватску;

– Да овај ауторски двојац ни у напомени не назначује да је одлука о деоби “Санџака” (уистину: Рашке) донета мимо народне воље, па му је то могло послужити као оправдање да прећути све оно што се, у исто време, дешавало са Барањом (не само са Барањом, већ и са Западним Сре­мом);

– Да се за оно прећутано Петрановићево и Зечевићево знало и међу обичним светом, тако да се тридесетак Срба из Запад­ног Срема запутило у Београд не би ли се “распи­тало” о чему се то ради, али њих су нестали без трага, још у путу.

Тако о Барањи из новијега времена, ономе о чему се свима од нас овде присутних није дало да ишта чујемо у школи, али су историчари “од заната” пропустили да нас упознају и са понечим, или понеким, из нешто старијег времена, пре свега са деловањем једнога знаменитог Србина из Барање, нама мање-више непознатог – проте Стевана Михалџића (1861-1942), пароха брањинског, који је још у младости започео с ишчитавањем угарске диплома­тике и многих извора из турског и претурског времена, што га је 1919. године препоручило србској влади да на Ми­ровној конфе­рен­цији у Паризу, после Великог рата, постане њен историјско­-етнографски саветник за деликатна питања везана за повлачење државне границе са Маџарском.

Прота Михалџић је, наиме, за ту Конференцију припремио јед­ну књижицу о Барањи, штампану у Паризу 1919, на осамдесетак страна џепног формата, под нази­вом La Baranya (Еtudes еconomiques et historiques), односно: Бара­ња, еконо­м­ске и историјске студије, с историјско-етнографском и топографском документа­цијом, која је нагнала Мировну конференцију у Паризу да призна чиње­нично стање и Барањски трокут препусти Србији, односно у међувре­ме­ну ство­реном Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца.

Сам прота Михалџић тада је о свему томе рекао да “није дакле ни чудо, што о Барањи не знађаше нико ни­шта, док се славо­до­битна јуначка српска војска не залете у дивна поља наше Барање! Кад је требало на мировној конференцији до­казивати, да је ово српска земља, тек онда се згледнуше наши ис­торичари – све бо­љи од бољега! Тек онда признадоше и остали на­учењаци наши, да стање Барање никако не познају”. Ако су до­кази о терито­ри­јал­ним захтевима у Барањи, поднети Конферен­цији мира полови­ном фебруара 1919. године били “најмање убед­љи­ви, а њихова образложења тек кратка и површна”, и то је била потврда Ми­хал­џићеве тезе да се о простирању Барање и о њеном етничком са­ста­ву премало знало. Па, кад је већ тако било, с разлогом је прота Михалџић рекао да је “задаћа заступања Барање на конферен­цији мира” њему пала у део, али то је или мање познато, или се из разних разлога прећуткује: за “званичне” историчаре (од кари­је­ре), већ поменуте “занатлије”, он је само “аматер географ и етно­граф”, иако је, на основу већ помињаних извора, о Барањи написао и 1937. године у Новом Саду објавио за са­да непревазиђену књигу Бара­ња од најстаријих времена до данас.

По несрећи, за званичне историчаре у Србији, ухлебљене по разним “угледним факултетима” и академијама, Срби који трага­ју за Истином о сопственом националном бићу и от­кривају је непосвећенима, али и тобожњим историчарима с “угледних факулте­та”, само су “не­уки псе­удоисторичари, занесе­ни дилетанти, недоу­че­ни аматери, пре­ам­би­ци­озни радозналци или површни публици­сти жељни научних сен­за­ци­ја из далеке прошло­сти”.

И, за сам крај, једна напомена која, барем на прво слушање, нема везе са данашњом темом.

Од Србољуба Живано­вића (1933), антрополога и палеопатолога, про­фе­со­ра лондонског уни­вер­зитета, члана Краљевског ант­ро­полошког инст­и­ту­та и Краље­в­ског медицинског института у Лондону, директора Европ­ског института за изучавање историје древних Словена и председника Међународне комисије за утвр­ђи­вање ис­ти­не о Јасеновцу, на самој средини фебруара 2011. године, у емисији “Случајни партне­ри” Телевизије Бијељина, могло се са­з­нати да је не­мачка ака­демија наука још на самом почетку осамде­сетих го­дина 20. века, одустала од такозване германско-нордијске школе и објавила “јед­ну огромну књижурину” у ко­јој је речено да је учење поменуте школе погрешно и у којој је предочено ствар­но стање. Србољубова жена Софи­ја, (1939- ? ), археолог, своје­вре­мено је један приме­рак те књиге по­кло­ни­ла библиотеци На­род­ног музеја у Београду, али је тај њен чин ос­тао без одјека.

Како то рече Србољуб Живановић, “научници у Србији не воле да читају”.

Односи се то највише на историчаре, оне који припадају такозва­ној критичкој србској историографији, познатијој као нор­диј­ска, или германска, или бечко-берлинска, оне који се непосве­ће­нима пред­стављају као “доценти и профе­со­ри угледних факул­тета Универзитета у Београду”. Они више воле заве­ру ћутања.

Чак и заверу незнања.

Они као да не желе “да се мешају у свој посао” и да стану у одбрану сопственог народа и сопствене државе.

И биће тако све док научници у Србији, они који су то “по занату”, не почну да читају.

Илија Петровић