Чији су “наши” интелектуалци – 1. део

“ Историја није само прошлост једног народа,

то је и његова будућност”.

Србкињица која верује да ће то и академици схватити

Из Hrvatske enciklopedije сазнајемо да је “Декларација о називу и положају хрватскога књижевног језика, изјава састављена 9. III. 1967. у Матици хрватској, коју је потом прихватила већина хрватс­ких културних и знанствених установа и потписао већи број јав­них и културних дјелатника. Њоме се захтијева равноправан по­ло­жај хрватског језика у југославенској федерацији, слободно обликовање хрватског језика у складу с хрватском традицијом те пуна афирмација хрватског језика у свим сферама живота… у школ­ству, новинству, јавном и политичком животу, на радију и телеви­зији, кад год се ради о хрватском становништву, те да службе­ни­ци, наставници и јавни радници, без обзира на то откуд потјецали, службено употребљавају књижевни језик средине у којој дјелују”.

Позивајући се на начело “националног суверенитета и потпуне равноправности југославенских народа”, састављачи ове Де­кла­рације истакли су не само “право сваког од тих народа да чува све атрибуте националног постојања”, већ су “знанствено откри­ли” да “међу тим атрибутима одсудно важну улогу има властито национално име језика којим се хрватски народ служи, јер је не­туђиво право свакога народа да свој језик назива властитим име­ном, без обзира ради ли се о филолошком феномену који у обли­ку засебне језич­не варијанте или чак у цијелости припада и неком другом народу”.

Наравно, у Декларацији не пише да тај “филолошки феномен” штокав­ског наречја није “у обли­ку засебне језич­не варијанте”, већ да “у цијелости припада” србскоме народу, због чега је свима је јасно, чак и ис­по­дпросечно образованом Хрвату, да “хрватског” језика штокав­ског наречја (“штокавско­-икавског”), и говорног и књижевног, нема пре појаве Ђуре Да­ни­чи­ћа (Ђорђа Поповића, 1825-1882) у Загребу, 1866. године. По­стојао је само хрватски језик за који Псуњски, Велиша Ра­ичевић (1907-1972), у сво­јој књизи Хрвати у светлости историске истине, Београд 1944, 93-94, пише да је “био за­ис­та неупотребљив и књижевно незрео”. Он то доку­ментује једном хрватском родољубивом песмом из 1831, из које ће овде бити дато тек неколико “стихова”:

“Вре и свој језик забит Хорвати / Хоте тер други народ постати; / Вноги вре народ сам свој замеће / Срам га јак страњски: ‘Хорват’ рече. / Сам проти јел не штује / и свак слепец сам себе трује”.

И тако даље. Псуњски признаје да ништа од овога није разумео, а уверен је да то неће разумети не само неки штокавац него ни било који “стручњак” за решавање хрватског питања, укључујући и хрватске језикослов­це који се баве такозваним хрватским језиком.

Мимо тога, Хрвати не крију да је њихов књижевник Мирослав Крлежа (1893-1981) “искористио угледни поло­жај унутар Комунистичке партије и особно пријатељство с Јоси­пом Брозом Титом за заштиту самобитности хрватског језика: без Крлежине би заштите Декларација о називу и положају хрва­т­ског књижевног језика била тешко остварива замисао”.

Као одговор на то, група писаца окупљена у Удружењу књижевника Србије “не улазећи у историјске и научне видове пробле­ма”, потписала је “Предлог за размишљање” којим признаје “ле­гитимним и неотуђивим правом сваког народа да доноси одлуке о називу и развоју свог сопственог језика”, што значи да се право на које се позивају хрватске институције мора проширити “и на све језике народа Југославије, и на све националне азбуке: латиницу, македонску и српску ћирилицу, и правописе”. Само по себи, то би подразумевало и обавезу да се “из званичне употребе избаце на­зиви хрватско-српски и српско-хрватски језици”.

Наравно, хрватски “доноситељи” декларације нису овоме имали шта приговорити, али је проблем нађен у књижевничком за­хте­ву да се у уставе република Србије и Хрватске “унесу прописи који обезбеђују свим Хрватима и Србима право на школовање на свом језику и писму и по својим националним програмима, право на употребу свог националног језика и писма у општењу са свим органима власти, право на стварање својих културних друштава, завичајних музеја, издавачких и новинских предузећа, једном речј­у право на неометано и слободно неговање свих видова своје на­ци­оналне културе”.

По природи ствари, такви прописи поништили би основни смисао хрватске Декларације да “службеници, наставници и јавни радници, без обзира на то откуд потјецали”, морају употребљавати новостворени, домишљени хрватски књижевни језик, односно да су Срби у Хрватској лишени не само права на употребу србскога језика и ћириличкога писма, већ и сваке могућности да, у таквим усло­вима, очувају сопствене националне и духовне особености. Јер, таква каква је, хрватска “Декларација о положају и називу хрват­скога језика” настала је са нескривеним циљем да се србско наци­онално биће у Хрватској затре у корену.

У тренутку у коме се појавио србски “Предлог за разми­шљање”, свега тога постао је свестан и врховни заштитник хрватске “Декларације”, познат као ДругТитоЈашеНаЧелуКолоне (1892-­1980), те је пожурио да извади кестење из ватре:

“Ми, другови, не живимо од граматике, од овог или оног дијалекта, већ од оног што створе стваралачке руке наших радних људи… Важно је да се људи идејно разумију, да имају заједничку идеју, која ће их водити напријед… Они су потајно радили припре­мајући Декларацију и изненада ударили у леђа. Тако се код нас више не може радити. Читава Југославија је данас огорчена због таквих поступака, а у првом реду хрватски народ”.

Павле Ивић (1924-1999). “Огорчени хрватски народ” после те неграматичке и извандијалекатске поруке утихнуо је, није се знало да ли стварно, да ли привремено, а да ни Срби (“великосрби и унитаристи”) више не би таласали, Павле Ивић, универзитетски профе­сор, члан десетак науч­них др­у­шт­ава и ака­де­мија по свету, најзна­чајнији и најутицајнији срб­ски лингвист но­ви­јег времена, написао је, пре ће бити по задатку него сопственом иницијативом, књигу (научно-популарни оглед) Српски народ и његов језик, Бео­град 1971, страна 327, са више карата.

А тамо, своје виђење разних романизација, словениза­ција и бројних других арбанизација представио је једним опширним саоп­штењем чи­ји кључни став гласи да језичке чи­њенице не потвр­ђују “са­зна­ње” византијског (ромејског) ца­ра Константина Порфирогенита (905­-959) да су Ср­б­и (и Хр­вати) у данашње своје крајеве дошли после 626. годи­не, “умећу­ћи се између других Словена већ насе­ље­них на Бал­ка­ну” .

Без обзира на Ивићев напор да се Србима и Хрватима ба­ви па­ралелно, те да предмет његовог ин­тересовања буде “српскохрв­ат­ски” језик (а не србски, иако наслов његове књи­ге обећава не­по­свећеном србском народу да се из ње може поду­чи­ти и соп­стве­но­м језику и сопственој прошлости), он ће рећи да се ради “о оч­иглед­ни­м ино­ва­цијама из доцнијих епоха”, неодређено којих. Ипак, избегавајући да се ба­ви Слове­ни­ма “већ насељеним на Бал­кану” пре но што су Порфи­ро­ге­ни­то­ви Словени из бечко-бер­лин­ске (нордијске) шк­о­ле тамо “умет­ну­ли” током некакве наводне “велике се­обе на­рода”, све то он сво­ди на недоумице, сумње, хипо­те­зе, само­дого­во­ре… а распра­ву са њи­ма, и са сами­м собом, протег­нуће на бар пет­наестак стра­на (од 14. до 30). Учинио је то да ли у страху од трвења са службе­но­м “на­у­ко­м”, да ли “из опрезности”, да ли по задатку “одозго”. “Декла­ра­цијом о по­ложају хрватскога језика” већ је био на­говештен обра­чу­н са Ср­би­ма, а била је по­кре­нута и “ал­бано­ло­шка” лавина; недостајало је са­м­о да могу­ће србско расп­о­ло­же­ње за било какав от­пор буде уми­рено “с нај­ви­шег научног нивоа”.

Иако пише књигу о србском народу и ње­говом је­зику, Ивић се више бави доказивањем да србског народа ни­је ни било, још ма­ње његовог језика; били су, како он то пише, са­мо Румуни и Арбанаси. Из целе те при­че овде ће бити представљено неко­ли­ко Иви­ће­вих најзаним­љи­вијих ставова којима покушава да објасни не­што чега ни­т’ је било, нит’ ће када бити и да по сваку цену успостави односе ко зн­а за чи­ји рачун:

– Већина нерумун­ских испи­тивача мисли да румунску постојбину треба тражити “у римској провинцији Мезији која је захвата­ла поред осталог источ­ну Србију и северну Бугарску” (што значи да је и њему, Ивићу, и већини нерумун­ских испи­тивача непознато да се данашња Румунија некада звала Дачка Србија) ;

– “Остаће нам као најверо­ватније место ста­ре постојбине Албанаца источна Србије, дакле предели који су у раном средњем веку мо­гли сачи­њавати онај ме­ђупростор између двеју грана Јуж­них Сло­вена”;

– “Доцнији развој морао је ком­би­новати два-три процеса: постепену емиграцију румунског и албан­ског живља из простора о ко­јем је реч, продирање у тај простор словенских насељеника, и то оних западне гране, и асимилацију остатака затеченог становништва (с изузетком дела Румуна у се­ве­роисточној Србији и дела Албанаца у метохијској области)… Ни­је вероватно да је ту од­луч­но било ширење немањићке државе ка југоистоку. Ради се о па­сти­р­ским кретањима још у старијем пе­риоду…

– “Уверљивост теорије о дугом задржавању несловенске тампонске области између двеју грана Јужних Словена зависи, нарав­но, од тога колико има стварних трагова албанског и румун­ског ет­никума у том простору”, односно да ли има трагова њихових језика у топонимији по Косову и Метохији и по ис­точној Србији и у данашњим срб­ским дијалек­тима;

– “Претпоставља, “с разлогом”, да су Маџари “своје прве значај­не додире са Словенима имали још у пролазу, на тлу Румуније, и да су тамо преузели словенске речи (чудно, заиста, да се стра­не речи “преузимају у пролазу”, и то у некој наводној Румунији која у речено време није ни постојала – ИП) у источнојужно­словен­ском гл­асовном облику”;

– Претпоставља да будући Јужни Словени нису имали заједничких одлика док су живели заједно, “негде тамо”, али су зато успели да “зајед­ничке одлике” развију кад су се нашли на разли­чи­тим местима;

– Бројни топоними по источној Србији румунског су порекла, док се арбанашки утицај огледа у топонимији по Косову и Ме­то­хији и неким суседним крајевима, али без сигурних потврда на ис­току и североистоку, у крајевима, дакле, који су, према Ивиће­вим прет­по­ставкама, били арбанашка постојбина;

– У србским дијалектима нема много румунских и арбана­шких елемената, али се, да би цела конструкција добила на веродостојности, помињу такозвани балканизми, односно структуралне осо­би­не “какве се иначе не налазе у српскохрватском језику, али их има у румунском, албанском, новогрчком, бугарском и македон­ском”. Сви су, дакле, утицали на “српскохрватски” језик само не Срби.

И, не удубљујући се много у Ивићева размишљања о србском народу и његовом језику, читалац мора запазити да је он скоро св­е своје ставове, констатације, закључке, претпост­ав­ке о безусловној зависности србског језика од румунског и арбанашког за­сно­вао на проценама, домишљањима, сумњама, нагађањима и слич­ни­м недоумицама, у форми којом је требало засенити простоту:

– “материјал је употребљив само уколико се може показати, ба­р са знатном мером вероватноће”; “хронолошке процене”; “могу­ћи прав­ци миграционих струја”; “недостају сигурни докази који би потвр­ђи­вали”; “посматрање географске карте сугерира ути­сак”; “таква анализа искључује сваку вероватноћу да су се ствари баш тако догодиле”; “проблемски чворови које наша хипотеза не разрешава јед­но­ставно”; “кад би то био случај… наша би хипотеза била недвосмислено доказана”; “остаје отворена могућ­ност”; “и­ма разлога и за претпоставку; “све ово није сигурно, али се не мо­же искључити”; “не може се искључити ни евентуалност”; “и сам географски положај ствара понеку недоумицу”; “и то се некако може “помирити с нашом хипотезом”; “ако прихватимо”; “у тој пер­спективи не изгледа неприродно”; “само у так­вом случају ве­ро­ватно бисмо очекивали”; “било би логично да су продужили и даље ка југу”; “не можемо искључити могућност”; “тако се у на­шој анализи аргументи и противаргументи сла­жу једни на друге и узајамно разводњавају”; “постављена хипотеза недовољна је да би се објаснило”; “најједноставније би било прогласити одговор­ним географ­ски ре­ље­ф, али то би било најмање реалистично”; “нема доказа да је илир­ски и трачки свет дошао у додир са Словенима”; “уз све ово тре­ба ставити извесну ограду у вези с Албан­цима”; “наша машта лако може помоћи да схватимо”; “није веро­ватно… уколико га је би­ло”; “није сасвим извесно”; “на први по­глед изгледа сасвим логично”; “и поред све уверљивости хипоте­зе… она се може прими­ти само са понеким допунама и оградама”; “ми имамо све разлоге да претпоставимо”; “ово не искључује шан­су”; “то није много и чак није довољно да нас убеди, али нема бо­љег кандидата да нас убеди”; “ако је тачно све ово што смо овде претпоставили”; “исто тако ово не значи да није било и друкчијих насељеника”; “уверљивост теорије зависи најви­ше од трагова румунског и албанског етникума у том простору”; и тако даље.

Но, ако је био крајње “несигурног знања” у овој књизи, Павле Ивић није био такав као рецензент за књигу Говор Баније и Кордуна, Нови Сад-Загреб 1978, свог лингвистичког сарадника Дра­гољуба Петровића. На рецензентски захтев, из рукописа те књи­ге избачен је закључни одељак под г) Однос према хрватском језичком изразу, који је гласио:

“У понеком детаљу овај проблем надовезује се на онај претходни (о одсуству прецизних података о географском простира­њу свих оних речи које би могле бити спорне по своме пореклу у одређеном говору – ИП), али су његови основни аспекти, разуме се, много шири и комплекснији, посебно због тога што се у њима често преплићу и они моменти који нису лингвистички. Када тако говорим, имам на уму све оне неспоразуме око савременог срп­скохрватског књижевног језика који су оштрије избили почетком 1967. а кулминирали 1971, када су неке хрватске културне и научне институције развргле Новосадски договор из 1954. године ‘сматрајући га беспредметним и наважећим, јер га је повијесна збиља већ оповргла, управо као и Бечки договор прије њега’.

У оцену тога ја се овде не упуштам, али истичем чињеницу да су њиме, у свој својој оштрини, постављени неки нови проблеми. Међу њима може један бити и формални – онај који се тиче наставе језика – али и суштински, будући да није јасно дефинисана супстанција којој дата форма одговара. Кад је, наиме, у Хрват­ској напуштен термин ‘хрватскосрпски језик’ и узет само хрватски, Срби у Хрватској поставили су питање свога језика и свих оних елемената који у једном неадекватном термину могу бити садр­жа­ни. Убрзо је тај сукоб добио мирније токове, али с обзиром на то да је у њему остало још доста отворених питања, ми­слим да се о једноме од њих овде може изложити неколико опсервација.

Из тенденције да се ‘враћањем у прошлост на основу целокупне културне баштине створи национални тип језика са што већим лексичким фондом који би показао различност хрватског књижевног језика према српском књижевном језику’, проистиче констатација да се књижевнојезички израз Срба у Хрватској, према томе и на Банији и Кордуну, у таквој перспективи мора појавити као сасвим специфична целина. Будући да је тај израз чврсто органски повезан са својом ијекавском штокавском осно­вицом источнохерцеговачког типа, разумљиво је што би се у ње­му испољиле све оне разлике према регионалним чакавским и кајкавским корпусима према којима би се окренуо хрватски књи­жевни језик. А чињеница је да се, у овом тренутку, у говорној прак­си једне велике српске зоне у Хрватској кајкавски и чакавски утицаји рефлектују само у занемарљиво ситним траговима.

Овде додајем неколико појединости: ћедан (искривљено: тје­дан, у северозападном Кордуну, поред редовније седмица или ос­мица), офензива, поутјецали, опћина (поред општина). Лексеме крух, зрак, цеста, иако је и са њима оперисано као са ‘национално маркираним’, много су шире распрострањене. По једном сам забележио научник (ученик у привреди, шегрт) и кемија. Иначе, редовно је крст, огледало, сијалица, (х)иљада; нормално је гвож­ђе, гвоздени; називи месеци су: јануар, фебруар и даље, а само је понеки старији информатор знао да постоје и сијечањ, вељача, али кад их је требало све побројити, тражили су помоћ од својих млађих и писменијих укућана.

И да се на томе зауставим, уз још једну начелну напомену, тешко је у овом тренутку говорити о томе коликога су домашаја и сродности међу оваквим двама идиомима, и разлике међу њима, као што није сасвим извесна ни сврха таквих ситних рачуница, будући да ће се оба развијати по логици својих унутрашњих законитости и притом се и даље међусобно прожимати, као што је до одређенога степена и досад био случај”.

Овим редовима, такви какви су, академик Павле Ивић у улози рецензента (такорећи цензора, као одговорног не само за тач­ност, већ и за идејну подобност онога што је написано и што би требало објавити) исписао је замерку двема својим “мислима”:

На самом почетку: “Сувише политике, изоставити”.

Негде у средини, уз помињање кајкавских и чакавских утица­ја: “Овај материјал је добар али га треба друкчије интерпрети­рати. Нпр. само оволико: Јасно је да у Хрватској нема говора бли­жих књижевном језику него што су то говори српског становништва. С друге стране, ако је реч о варијантним обележјима, ти говори одступају од тзв. западне варијанте књижевног језика у знатном броју појединости… Овај списак је важан, разрадити га савесно, а за политичку полемику није ни место ни тренутак”.

Тешко да би академички браниоци управо цитираних или препричаних Ивиће­ви­х условних, погодбених, сумњичавих, претпо­стављених, исконструисаних, доми­шљ­е­них, произвољних и раз­них др­угих магловитих ставова садржаних у његовој књизи наме­њеној “ширем чи­талачком кругу” (да их разумеју и “нестручња­ци”, понекад звани лаици), као и замерки неким “политичким” формулацијама у “ре­цен­зурисаној” књизи научне природе, могли лако оповргавати оно што у њима пише.

А што би га и бранили, кад су и они учили исту школу коју и Ивић, и они су, мада о другим темама, размишљали и “гор­до посртали” на исти начин. Како то на једном месту каже Јован И. Де­ретић (1939), обновитељ србске историјске школе, “тај феномен издаје сопственог народа, какву је србском на­роду приредио један део његових водећих интелектуала­ца, не по­знаје ниједан други народ ни у Европи ни у осталом све­ту. Тај се феномен мора пре­цизно изучити и објаснити… Јасно се види да се ра­ди о јед­ној ве­ликој антисрбској завери, која се спроводи већ неко­лико ве­ко­ва. У центру те завере профилише се Ватикан, а ње­го­ве главне по­луге међу Србима били су католици: Константин Јире­чек, Иг­њат Барић, Ћиро Трухелка, Александар Стипчевић, Божи­дар Фер­јан­чић, Петар Скок, и други. Ништа мање нису били опа­сни њихо­ви србски и православни ученици и послушници, као што су: Сто­јан Новаковић, Светозар Марковић, Иларион Рувара­ц, Љу­бо­мир Ко­ва­чевић, Станоје Станојевић, Јован Цвијић, Влади­мир Ћорови­ћ, Јевто Дедијер, и други. Или наши савременици, као што су: Сима Ћирковић, Раде Михаљчић, Павле Ивић, Драгослав Сре­јо­вић, Василије Крестић, Никола Тасић, Радивоје Радић, и слични.

Сви они, такозвани нордисти, присталице нордијске историјске школе, односно германске историјске школе којом се диригу­је из Ватикана, својим већим или мањим доприносом, директно су одго­ворни за већину садашњих србских државних, националних и кул­тур­них проблема”.

Откуд посртање. Догађај који је од­лучујуће утицао на однос “интелек­ту­алне елите” у Срба пре­ма србском културном и историјском на­слеђу, србским пре­дањима и србском завештању, био је Берлин­ск­и конгрес 18­7­8. године. Тада, да би Србији била при­зната (уде­ље­на) само­стал­но­ст, кључни за­хтев западних европских сила био је да се Срб­и од­рекну своје на­ционалне историје и при­х­в­а­те “на­учна” правила успостављена у берлинско­-беч­кој историј­ск­ој шко­ли, зва­ној и нор­дијска, правила којима су и до тада “увођени у ре­д” Срби школовани на западној страни. А да би преузете (наме­т­ну­те) обавезе могле бити ис­пу­њене до краја, на том “но­вом та­ла­су тре­з­ве­ности и по­литике ре­а­ли­зма” морали су се наћи не баш бројни тада­шњи српски ин­телектуалци; њихови пред­водници и нај­зна­чајнији зато­чни­ци те нове “научне” логике би­ли су Сто­јан Нова­ко­ви­ћ (1842-1915) и Иларион Руварац (1832-1905).

По Новаковићевим и Руварчевим рецептима, нова “српска наука” кренула је са св­е новијим “критичким” причама о србској про­шлости, причама у којима није било места ни за народно преда­ње, ни за она знања ко­ја су до тада била позната у србској ис­то­ријској науци, исто као ни знања објективних историчара са стране. Под ут­и­цајем те и такве школе, у делу срб­ског народа окренутог тако­зв­а­ним европским вредностима почела је тада да се не­гује ло­гика до­казаних србских непри­јатеља, по ко­ј­ој србски народ н­е треба да се бави националном прошлошћу, већ треба да се ок­р­ене будућ­но­сти. Ту исту ло­ги­ку, и у нашем време­ну, са­да још жешће, “пре­поручују” исти ти срб­ски непријатељи, а интелектуалци по­т­е­кли из србског на­рода здушно се труде да је на­метну сопственом народу, нешто кроз школски систем а нешто пу­тем најразли­чити­јих “теоријских” при­ти­сака на подсвест србски­х људи, нарочито пу­тем средстава масов­ног општења.

Стојан Новаковић. У журби да та нова логика буде представљена тадашњем ма­ло­бројном србском интелектуал­ном слоју (нај­ве­ћим де­ло­м шко­ло­ваном на европском Западу, по реце­п­тури но­р­дијске школе), ко­ме је остав­љено да га пренесе буду­ћим србски­м ђа­цима и сту­ден­тима, Стојан Новаковић, на крштењу Константин, напи­сао је студију под на­словом Срп­ск­е обла­сти Џ и ЏИИ века пре владе Не­мањине. Да би оно што је написано добило на тежини, али и да би могло по­служити као основа новој “науци”, тај спис, глагољив а испразан, об­јав­љен је већ 1879. године, у Бе­о­граду, у Гласнику Србског уче­ног друштва, наследнику Дружтва србске словесности, претече Српск­е кра­љевске ака­демије, дана­шње Срп­ске академије наука и уметно­сти.

Иако му је могло бити познато да се мудар свет често поштапа латинском сентенцом timeo hominem unius libri, бојим се човека који из једне књиге учи, Новаковић је, самосвесно надмоћан, изја­вио да су нам “извори, по којима нешто знамо о српској гео­гр­а­фији пре Немање, сачувани у записима Константина Порфироге­ни­та”, поменувши при томе и врло сумњив Летопис попа Дукља­нина у латинском преводу “некаква словен­ског, никад после не­на­ђеног ру­кописа”. Стога, посебно забавним треба процењивати Новако­ви­ћево разматрање шта се пре Не­мање сматрало Срби­јо­м, нарочи­то због тога што ње­гово разми­шљ­ање не нуди одго­во­р на питање како је то једна “недонесена” Србија, сабијена у неке планине да­на­шње средишње Србије, од­јед­ном, из чиста мира, мо­гла достићи државне, по­литичке, вој­не, културне, градитељске и сваке друге вр­едности не­мањић­ког времена.

Иларион Руварац. Под непосредним утицајем бечко-берлинске школе у исто­риј­ској науци која није одударала од германских интереса запад­не социјалне де­мо­кра­тије у односу на србски на­род, био је и Јован Ру­варац, у монаштву наречени Иларион, од 1874. године архиман­дрит манастира Гргетега, онај у кога се куну и оних сто четрдесет двоје што потписаше некакв апел против србске прошлости.

Већ пре замонашења (1861), он је у новосадској Седмици, књиже­вном додатку Србском дневнику, објавио један науч­ни рад (1856) под насловом Преглед домаћих из­во­ра старе србске повестнице. Вероватно имајући у виду и тај спис, хрватска Enciklopedija Jugoslavije, у ауторском тексту универзитетског професора Ђорђа Сп. Радојичића (1905-1970), ис­то­ри­чара и историчара књижевности, за ње­га ће рећи да је био “не­обично обдарен, с урођеном особи­ном критичности”, а посеб­но ће бити похваљен због тога што је “нарочито био жесток у на­па­дима на Пантелију Срећковића, про­фесора српске ис­т­о­рије на Великој школи и једног од пр­вих наи­менованих чланова Српске краљевске академије (на­у­ка). Кроз своје ‘пантелијаде’ Руварац је са ос­лонцем на исто­риј­ске изворе и жар­ком истрај­но­шћу истинољуп­ца рушио митове традиције, а це­лим својим делом дао маха поти­скивању псеудоисто­риографског приказивања дога­ђа­ја и појава”.

Љубомир Ковачевић (1848-1918), једно време и глав­ни секретар Срп­ске краљевске академије, крајем Првог светског рата саветује војводи Живо­ји­ну Ми­ши­ћу (1855-1921) да србску границу према Хрватима по­ву­че на србску штету, чи­та­вих сто педесет ки­ло­метара “у позади­ну”, желез­ничком пругом од Осека до Шамца.

Наи­м­е, кад је потпуковник Душан Симовић (1882-1962), онај кога знамо из 27. марта, требало да отпутује у Загреб, као изасланик србске Врхов­не команде код тамо­шњег Народног вијећа, вој­вода Мишић, ина­че Кова­че­ви­ћев зем­љак, уз формалности ве­за­не за уручење акредитив­ног писма за Народ­но вије­ће, изре­ка­о је још неколико пригодних реч­и о тренутним војним и политичким приликама:

“У име команданта Савезничке источне војске, ге­нерала Франше д’Епереа, ја треба да потпишем уговор о при­мирју с Мађар­ск­ом с опуномоћеницима мађарске владе, који су већ стигли у Београд (7. новембра – ИП). Демаркациона линија ићи ће и то: на ис­то­ку линијом Оршава–Мехадија–Карансебеш–Лугош–Арад; на се­веру линијом реке Мориш до Сегедина–изнад (северно од) Суботице–Баја–Печуј–Барч; на запа­ду реком Дравом до Осека–же­љез­нич­ком пру­гом Осек-Шамац­-цела Босна и Херцеговина и Дал­маци­ја до рта Планке”.

На Симовићево питање зашто између Драве и Саве, са циљ­е­м да се скрати фр­о­н­т, ни­је узета линија Барч–река Илова–Јасеновац, Војвода је од­говорио: “Ја сам консул­товао професора Љубу Кова­че­вића и неке друге, и они су ми саветовали ту линију (ону од Осека до Шамца – ИП), тако да се народу западно од те ли­није остави потпуна слобода да се оп­редели, хоће ли с нама или не”.

У складу са добијеним инструкцијама, Симовић је при предаји акредитива, 13. новембра 1918. године, формулисао став србских војних и по­литичких кругова према уједињењу Срба, Хрвата и Словенаца им­ајући у виду, пре свега, да је Србија у рату дала мили­он и по жр­та­ва за ослобођење своје српске браће изван Краље­ви­не, због чега плодове своје војничке победе она не може препусти­ти непр­и­јате­љу, нити може дозволити да на њеним границама на­ста­не нека но­ва држава која би тај живаљ узела у свој састав: “По праву ору­ж­ја, а на основу уговора о примирју са Мађарском” – рекао је Си­мо­вић – “Србији припадају Банат, Бачка, Барања, Срем и Сла­во­нија (до ли­није Осек–Ђаково–Шамац) као и цела Босна и Хер­це­го­ви­на. Ван те територије, да се можете опредељивати по вољи: да идете са Србијом или да формирате засебну државу”.

Мишићеву границу, исту ону коју је у за­гребачком Народном ви­јећу “исцртао” потпуковник Симовић, успоставио је, дакле, акаде­мик Љубомир Ковачевић који, према ту­мачењу њего­вих био­гра­фа “југословенске” школе, “као исто­ри­чар стоји по­ред Ила­р­и­она Руварца на челу борбе против тради­ционалних схвата­ња и роман­ти­чног патриотизма у српској исто­ријској науци”.

Управо дати пример потвр­ђује да србски војници и политичари нису увек били пре­ви­ше самоуверени, самосвесни и сује­тни, како се обично мисли, већ да су се при доношењу значајних одлу­ка ослањали на људе од високог научног угледа. Нажа­ло­ст, исто се тако потврђује да водећи србски интелектуалци, љ­у­д­и од зами­шљеног “високог на­учног угледа”, у судбин­ским тренуцима тешко препо­знају на­цио­нал­не интересе сопственог на­рода.

Илија Петровић / Васељенска ТВ

Наставиће се…