Владимир Умељић: Број жртава у НДХ крије се у ватиканским архивима

У Независној Држави Хрватској (НДХ) почињен је геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. У НДХ је било евидентно насилно покатоличавање. Само у овој усташкој творевини оснивани су и дечји концентрациони логори, а римокатолички свештеници били су интегрисани у највише световне и државне управне структуре. Они су подстицали, упућивали, или чак предводили државне и парадржавне ескадроне смрти, повремено водећи и концентрационе логоре. Не постоји ни промил вероватноће да надбискуп Степинац о томе ништа није знао и да је, у том мору смрти и крви, сачувао “чисте руке”, како то жели да прикаже Католичка црква у Хрватској.

Ово, у интервјуу за “Новости”, наглашава др Владимир Умељић, научник, теолог и историчар из Немачке, који је деценије посветио истраживању феномена геноцида над Србима. Од 2005. године, и званично је у светској науци усвојен његов појам – србоцид. Резултате својих истраживања наш саговорник представио је крајем новембра и у Јерусалиму, на округлом столу о српско-јеврејским односима који су приредили Институт за студије антитероризма из Израела, Архив Војводине и Центар за друштвену стабилност из Новог Сада, као и Институт за националну и међународну безбедност из Београда.

* Колики су реални домети јерусалимског округлог стола?

– Изузетни, јер то је први скуп таквог формата одржан изван наше земље, уз учешће еминентних истраживача из Србије, Израела, САД, Италије… Ово што је приредио проф. др Гидеон Грајф у Јерусалиму, на светском је нивоу и веома значајно за Србију.

* Били сте учесник и прве конференције у Њујорку, још пре 30 година, у време СФРЈ, али се она неславно завршила…

– Бери Литучи, директор њујоршког Института за истраживање злочина у Јасеновцу, сведок је да је тада у Њујорку одмах настао раскол међу организаторима и учесницима из тадашње Југославије. Велика празнина је потом настала. Последњих година одржавају се, с времена на време, међународне конференције о Јасеновцу у Бањалуци, међутим, и ту ниво с временом опада. Својевремено смо имали угледне иностране учеснике, попут Вере Гускове и Ане Филимоновне, и високе званичнике из Израела, међу којима је био и Ефраим Зуроф, директор центра “Симон Визентал”.

* Остајете ли и данас при ставу да је немогуће утврдити прецизан број жртава у Јасеновцу?

– И даље сматрам да ми, нажалост, не знамо тај број, јер је велики део документације уништен у Брозово време, како би се тај геноцид прикрио. Сматрам да и не треба лицитирати бројкама и заглављивати се у статистику. У Јасеновцу се број жртава мери стотинама хиљада, то је сигурно. Ако се једног дана деси чудо и отворе се ватикански архиви, онда ћемо моћи да баратамо и статистиком.

* Очекујете ли да се чудо деси на пролеће, за када је најављено отварање архиве у вези са понтификатом папе Пија Дванаестог?

– Убеђен сам да Ватикан неће потпуно отворити архиве. Он ће бацити “неколико коскица”, али селекција ће бити извршена пре него што дође до помпезног “отварања” архива.

* Осмислили сте термин србоцид, који се од 2005. цитира у научним круговима, али код нас још није довољно прихваћен.

– Србоцид је злочин геноцида који је НДХ 1941/’45. починио над Србима. У својој књизи “Срби и геноцидни 20. век”, потврдио сам србоцид документима Вермахта и обавештајних служби и из дипломатских извора Хитлерове Немачке, тадашњих савезника НДХ. Србоцид је тerminus tehnikus смишљен ради брзог препознавања тог злочина. Јевреји имају термин Холокауст, код Рома имамо порајмос. Неки наши историчари и истраживачи, из мени неразумљивих разлога, и даље за злочин у Јасеновцу користе термин покољ.

* До каквих сазнања сте дошли изучавајући психолошки профил и феномен починилаца геноцида?

– Већина починилаца геноцида су тзв. нормални људи. Носиоци најтежих злочина су у том тренутку носиоци баналитета зла. А како прође ванредно стање, они су поносни носиоци баналитета добра. Превео сам на немачки књигу Ђуре Затезала, у којој је он сакупио изјаве оних који су преживели србоцид у НДХ. Тако је Хрватица Марија Обајден, куварица, из околине Сиња, сведочила да је гледала сваког јутра како усташе доводе Србе у затвор, пљачкају их и пребијају, кољу и бацају у јаме. Сведочила је овако: “Једног јутра узела сам мотику и отишла да накопам крумпир. Видим поред јаме крвава жена кркља, нешто неразумљиво прича. Пришла сам јој, ударила је два-три пута мотиком по глави. Она се свалила и више није проговорила. Онда сам отишла и накопала крумпир. То је била моја комшиница Милка Зец из Зечеве Вароши.” А Мато Шљарић, усташа, после рата је на саслушању врло трезвено набројао све жене које је заклао, децу коју је бацио у запаљене куће… Завршио је своју изјаву речима: “Онда сам се вратио кући и радио свој сељачки и ковачки посао.”

* У Хрватској је у замаху ревизија историје са акцентом на “пеглање” злочина у НДХ. Шта тим поводом радити?

– Велика је срећа што имамо професора Грајфа и јеврејске истраживаче геноцида који могу да буду узор нама и свима осталима. Срби су у изучавању геноцида урадили невероватно мало, а Роми најмање. Ми не треба да се спуштамо на ниво актуелних хрватских историчара. То што они раде су ноторне лажи и фразеолошко испразно иживљавање. Докле год аргументи стоје на нашој страни, кад-тад ће истина продрети у свет.

* Оптимиста сте?

– Повод за оптимизам ми је недавна конференција у Јерусалиму на којој је усвојена наша декларација коју ће, верујем, професор Грајф проследити Уједињеним нацијама. Бери Литучи у Америци сваке године припреми барем један догађај о Јасеновцу. Његовом заслугом је постављен и спомен-камен у Централном парку у Њујорку. У Лондону се такође нешто ради – основана је фондација “Холокауст Јасеновац”, коју води Драгана Томашевић из Бањалуке.

УБИЈАЛИ И СВЕШТЕНИКЕ СПЦ

* Утврдили сте тачан број убијених српских свештеника у НДХ.

– Српска православна црква је 10. априла 1941. у новооснованој НДХ имала девет епископа, а на крају те године жива су била четворица, и ниједан није остао на тој територији. НДХ је протерао 334 од 577 српских свештеника, убио њих 187, затим 30 монаха и два вероучитеља. Хрватска држава је махом уништила и опљачкала наше цркве, а неке претворила у штале и клозете. Није забележено противљење Степинца ни његове римокатоличке хијерархије.

Јованка Симић / Новости