Образовањем у лудару

***

Зашто је у социјализму порасла потреба за приватним факултетима?

Једноставно, комунистима су досадиле “вечерње школе” и “истурена факултетска одељења”, која су се састојала у томе да професори и “ванредни студенти” седну у Новом Саду у исти аутобус, оду у Дервенту у петак, сви студенти положе све испите, и врате се мамурни у недељу увече. Чему ломатање, када све може поштено да се плати у неколико рата, и факултет одради без непотребног ломатања и губљења времена?

Данас се Мића-мегатренд хвали да је “већина министара у влади Србије завршила његове високе школе”, што је у наизглед у директној супротности са рекламом са билборда на горњој слици. Постаје разумљиво ако разумемо да они који се школују у Мегатренду или “Руђеру Бошковићу”, без икаквих моралних ломова постају компрадорска  елита, исто као и извесни Божин.

За Мићу Јовановића, изгледа бившег власника Мегатренда, постоје две контроверзе: Прва је да је по струци месар, што није доказано. Друга контроверза је да је Доктор. Јовановић је у својој биографији тврдио да поседује докторат стечен на Лондонској школи за економију 1983. године, што је Министарство просвете, науке и технолошког развоја утврдило да је неистина. На српском, “неистина” значи лаж. Јовановић је дао оставку на место ректора Универзитета Мегатренд 2014. године, али се на његово чело враћа 2017.

Ако се пажљивије погледа биографија Миће Јовановића – Мегатренда, мора се доћи до тате Божина, из алеје народних хероја НОБ.

“Рођен је 21. јануара 1920. године у селу Ново Kорито, код Kњажевца. Основну школу је завршио у родном месту, а гимназију је похађао у Kњажевцу, Зајечару и Неготину, где је и матурирао 1939. године. Студије је започео на Техничком факултету у Београду, непосредно пред почетак Другог светског рата.

Учесник је у народноослободилачкој борби од 1941. године и био је један од иницијатора устанка у Источној Србији, као и један од команданата Тимочког партизанског одреда, а касније 11. српске ударне бригаде.

Одмах по ослобођењу Тимочке крајине, 1944. године, постао је генерални директор Тимочких рудника угља „Тимбас“, у чијем се саставу налазило 17 рудника угља. Ето шта вам је људска способност – директор комплекса рудника са 24 (двадесет четири) године, без икаквог познавања рударства и организације предузећа.

Али не, варате се! Није то крајњи домет друга Божине!

После ослобођења Југославије, 1945. године уписао је и завршио Правни факултет у Београду. Чак је и Шешељу требало две и по године да заврши исти факултет. Божина то решио за један семестар уз утрошак једног или два шаржера муниције из пиштоља; за катедром.

Своју академску каријеру друг Божин је крунисао почасним докторатом на капиталистичком приватном универзитету свога сина.

Није Мића, чије се име толико развлачи по штампи, суштински проблем. Пропадање је почело са тата-Божином. Божин је парадигма нашег школства и од тога би ваљало кренути ако се жели да се од “дебилана” поново направе школе.

***

Друга ствар је методика наставе. Ту могу изнети свој светли гимназијски пример. Елем, из латинског сам имао кеца к’о кућа. Ситуација је била безнадежна. И, одједном добијем четворку (у крајњем скору, “без продужетака”, тројку). Професорка је била пријатно изненађена. Питала ме да ли узимам приватне часове или како? Онда сам објаснио о чему се ради. Ми смо латински учили из књижурине “Елемента латина”, коју је било страх погледати. Мој отац се иначе похвално изражавао о том темељном загребачком уџбенику, само је замерао да је гломазан и писан тешким стилом па, у очају, ископа свој уџбеник латинске граматике. Штампан 1904., крупни фонт са проредом, укупно стотинак страна. Нема једне сувишне речи, не реченице. Лекцију можеш да савладаш за 20 минута ако си у реду, или 30 минута ако си у нереду, што са 15-16 година није тешко. Пошто сам тај уџбеник носио у торби, професорки покажем то чудо дидактике. Замолила ме да јој посудим књигу да је детаљније погледа. Поштено је вратила на следећем часу. Јасно је било да 1969. године она не сме да хвали уџбеник штампан у Краљевини Србији 1904. Зато је довољно било што је уздахнула и рекла “речи немам”.

Пре сто година су професори умели да пренесу знање. Данас, оптерећени политичком коректношћу немају никакве шансе у систему где су школе буквално загушене људскоправашким “Агент оранж” коктелима. Деца се још од забавишта трују њиховим ђубретом, а спречава се било каква санкција за безобразлук. Кад деца схвате да несметано могу да се распусте, наш друштвени фијаско је неминован.

Неваспитање родитеља је последица неваспитања деце.

Онај неки аутор или ауторица пише у уџбенику историје за седми разред да је јаничарство имало и позитивних страна, “јер су киднапована деца школована”. И сад се развила полемика у јавности о истинитости изнетог става. Наравно, свака будала и/или скотина ће да трабуња којешта из свог антисрпског арсенала. Нико од таквих не одговара на питање да ли би срећан дао своје дете Турчину кад дође да га отме, јер “има добре перспективе за лични напредак”? Шта вреди титоидним телетабисима доказивати да су људи сакатили рођену децу да би их сачували од онаквих добрих јаничарских перспектива? Ако наставник, вођен личном професионалном одговорношћу, саветује децу да тај лист из књиге отцепе, има добре шансе да фасује отказ.

Деци су потребне јасне одреднице без сувишних речи и реченица. Јаничари су то и то. Крај. Пише се ћирилицом. Крај. Не пише се “јери” и “нзнм”. Геј није океј. И крај. ИТД.

Кадрове који ће бити способни да науче шта су јаничари, шта педери а шта комунисти, наш високошколски систем не може да испоручи јер су га узурпирали анти-педагошки титоидни дегенерици. Тако деца дефектна излазе из школског жрвња. Дајте десет пута више пара, деца ће и даље бити дефектна. Зато што изнад свих лебди дух доктора наука Божина Јовановића.

Енглески језик сви науче. Физику и математику како ко. Такви радо и срећни оду у јаничаре на запад, да се и не окрену за Отаџбином. Научио их Божин. На крузерима има слабо плаћеног посла за српску децу која не знају ћирилицу али знају енглески и љубазни су. Нису црнци, али не смета. У Србији остају махом они са IQ 90, купљеном дипломом и пасивним знањем латинице.

Као пропратно дејство педагошког “Агент оранжа” добијате најсуровије вршњачко насиље и многе још гадости које боље да не помињемо. И онда, људскоправашке НВО, крену у своје пројекте “едукације” против вршњачког насиља које су сами најснажније узроковали. Тим пројектима не уче омладину да се бране од силеџија, већ да буду педерасти, што ће зацело смирити силеџије.

По новоме: Насиље над децом.

Последњи који се срчано борио против оваквих педагошких лудорија је прегажени и заборављени психолог Срђан Миливојевић. Пошто је насиља и свакојаке распуштености све више и више, није тешко закључити ко је био у праву.

***

Није то све.

Ако се по ПИСА тесту још некако држе, наши школарци се физички никако скелетно не држе. Српска деца су најлошије физички развијена у Европи. Шкрбаве дебелгузе и слабовиде дузтабанлије кириве кичме и слабог такмичрског духа, ето шта су нам деца. И та горка истина је резултат разних масивних тестирања. Деци је потребан физички опоравак, који је нашем школству досадан. Зато су одавно смањили обим физичког образовања, мада за трчање и скакање не треба пуно пара. Сем ако нећете да грејете базене за децу елите, како би се брчкали и да не смрде на зној.

Овој држави је потребан деген. Кривошија јевтина радна снага. Парија спреман да ради носећи пелене за одрасле. Што је кривљи и тупљи, погоднији је за државни развој.

Питајте Вучића и Ану Брнабић.