ЗАШТО ЈЕ КРИМ РУСИЈА?

Русија је у пролеће 2014. године вратила Крим под своје окриље. Значај за Русију је огроман.

Крим је заиста хиљадугодишња историја Русије и центар руске државности. Кримљани су имали пуно право на национално-државно самоопредељење у пролеће 2014. године и уједињење са Русијом, коју су одувек признавали као свој дом и у који су тридесет година сањали да се врате.

Главно је то што су становници Крима морали да одлуче о томе у пролеће 2014. године, када су Украјинци започели погром над руским народом у сопственој земљи. Кримљани су имали храброст и одговорност да реше питање где желе да живе.

Крим је могао да остане део РСФСР-а у децембру 1991. године, када се решавала судбина Совјетског Савеза. Чињенице говоре да се чак ни Украјинци нису противили томе, јер су журили у признавању независности на међународној арени. Тадашња власт на челу са Јељцином није била готова да постави питање Крима. Још тада је Крим могао бити враћен Русији, али није. На жалост.

Било је и законских основа за прикључивање Крима Русији. И, реално гледано, било је поштено вратити Крим. И зато што је тридесет година Украјина зависила од Русије. Међутим, руски комунисти и “преобучени” руски капиталисти нису то урадили. Не зато што нису разумели важност Крима. Једноставно им је било свеједно за руски народ на Криму и зато што су ревизију граница установљене 1991. године сматрали дефинитивним. Није то ни зато што су желели добре односе са својим новим суседом – Украјином, већ са онима који су им дали сагласност за разбијање Совјетског Савеза. Од оних који су им дали власт у новој Русији у замену за послушност. Тако је Јељцин 1994. године у америчком сенату изјавио “Боже благослови Америку” и остао на власти до краја 1999. године.

Признање граница из 1991. године и коначан нестанак Совјетског Савеза било је признање чињенице да је свет добио новог-јединственог суверена (САД), који има своје савезнике и колоније. Ко се није сложио са новим светским поредком био је уништен. Сваки покушај непослушности био је кажњаван. Не зато што је непослушност нанела значајну штету интересима суверена, већ зато што је непослушност откривена. Тако су уништавани Југославија, Србија, Милошевић, Ирак и Садам Хусеин, Гадафи и Либија, ал-Асад и Сирија. Није важно како су их сматрали у свету, добрим или лошим, већ је једино било важно научити их да буду покорни.

Тако је било и са Русијом. Одабрати бити савезник новог светског суверена, значило је бесконфликтну егзистенцију у светској елити народа. Међутим, то је значило признање Русије као вазала западне коалиције на челу са САД-ом и Великом Британијом. Најмлађа Русија, тек издигнута из пепела, након 1917. године, међу старијом браћом. Нова власт је признала да суверен Русије није руски народ, иако је 90% народа желело уједињење са Кримом, већ Запад.

Уколико би Јељцин изабрао Крим и суверену политику, значило би оспорити нови светски поредак, а то би значило отворену конфротацију против новог господара света. Занимљиво је да је Јељцин био у врло добрим односима са Клинтоном, председником САД, чак му је овај помогао у победи на изборима, о чему сведоче и бројна документа, чак и тада је Запад распиривао мржњу на руској територији, због чега су руски војници морали да ратују против чеченских терориста.

Ако ово не разумеју људи данас, онда не могу ни разумети зашто је Путин морао да уједини Крим са Русијом. Управо је Путин показао 2008. године у Грузији, 2014. на Криму и 2022. у Донбасу, да Русији једино предстоји да се бори за своје интересе – за разлику од многих његових претходника у последњих тридесет година. И психолошки и политички та борба има великог значаја. Горбачов није желео да се бори, он је само позирао. Јељцин је једино умео да се бори за себе, чији је једини циљ била сама власт. На врху власти он је постајао само играчка у рукама Запада.

Путин је од самог почетка власти морао да се носи са изазовима. Успешно је решио проблем у Чеченији, Дагестану, Абхазији и Јужној Осетији. Тако је бачена рукавица изазова светског поретку.

Питање Крима и Донбаса за Запад није само питање потчињавања Русије својој вољи и успостављања колонијалне силе над њом. Ово је пре свега покушај, последњи трзај, да се спасе мит о непобедивости Запада и мит да се њеној вољи не може одупрети. Русија је започела борбу у покушају да спречи да остане идеја да се нико не може одупрети западној коалицији. Сломити вољу оних који имају снагу и одлучност да адекватно одговоре на овај нови облик афирмације колонијалне експанзије – циљ је ових настојања.

Марта 2014. године сударила су се два принципа: 1) принцип поштовања прописаних правила глобалне политике и 2) принцип руског суверенитета.

Чим је било постављено питање о враћању Крима у састав Русије, све велике силе су се одмах јединственим фронтом успротивиле и покушале да спрече реализацију те идеје. Очигледна је била политика коју су америчке и европске структуре испољиле ка Русији и Русима. САД и уопште западни свет игноришу интересе Русије, а истовремено вређају њено достојанство и интегритет, зато јер су субјекти глобалне политике који своју политику не граде на Повељи УН и Универзалне декларације о људским правима, већ искључиво на основу силе.

Истина је да западни свет није увек спреман да крене у битку да би одбранили своје интересе. С једне стране, нису против наношења деструктивних удараца онима које не желе да прихвате њихову политику, ако је то могуће без ризика да убију сопствене грађане. С друге стране, они су наоружани да ангажују некога ко ће убијати њихове противнике зарад њихових интереса. Треће, копирајући политику каубоја Дивљег Запада и колонизатора, свесни су да се права политика ствара управо њиховим методама.

Плаше се оних који могу да узврате и потпуно су равнодушни према онима који под маском хуманизма пристају да задирају у сопствене интересе.

Русија је годинама покушавала да се понаша не по правилима и нормама цивилизованог света, већ према измишљеним нормама дивљих “универзалних људских вредности” којих у природи нема. Због тога је западна коалиција и решила да казни Русију.

Постепено, корак по корак, руско друштво сазрева за разумевање ових једноставних ствари.

Што се тиче Крима, чињеница је да Русија никада није имала савезнике: чим се поставило питање враћања полуострва Русији, скоро све водеће силе су се одмах јединствено супротставиле томе и покушале да то спрече.

Десило се да сваки пут када је онај ко је потврдио своју власт на Криму, тиме потврдио и свој глобални значај, и сваки пут, изгубивши Крим, онај ко га је изгубио почео је свој политички пад.

Сваки пут, учврстивши се на Криму, Русија се наметнула у статусу велике силе. Сваки пут, изгубивши Крим, улазила је у период катастрофе.

Зато данас питање Крима и Донбаса није толико питање територије. И чак није толико питање историјске правде.

Русија је данас суверена држава и не жели више да живи по правилима који дефинишу агресију и претензије на хегемонију западних држава. Ствара се нови светски политички систем и нико не зна како ће свет изгледати у блиској будућности. Међутим, борба коју је Русија започела 2014. године већ даје резултате. Темељи западног светског поретка озбиљно су уздрмани, остаје да сачекамо када ће потпуно бити уништен.

Милан Стојановић, историчар / Васељенска
Туљски државни универзитет – Тула, Русија

БОНУС ВИДЕО: