Може ли се против Илариона Руварца?

Под непосредним утицајем нордијске школе у историјској науци (или германске, или бечко-берлинске, ако ће то некоме бити разумљивије), која није одударала од германских интереса западне социјалне демокра­тије у односу на србски народ, био је и Јован Руварац, у мо­на­штву наречен Иларион (Сремска Митровица, 1832 – Гргетег, 1905).

Већ пре замонашења (1861) он је објавио један историјски спис под насловом Преглед домаћих извора старе србске повестнице. Вероватно имајући у виду и тај спис, хрватска Еnciklopedija Jugoslavije, у ауторском тексту академика Ђорђа Сп. Радојичића (1905-­1970), за њега ће рећи и следеће:

„Необично обдарен, с урођеном особином критичности, он се сопственим радом изграђује у историчара који има изванредног смисла за тачност појединости. Нарочито је био жесток у на­па­дима на Пантелију Срећковића (Крчмари, 1834 – Београд, 1903), професора српске историје на Великој школи и једног од пр­вих наименованих чланова Српске краљевске академије (на­у­ка). Кроз своје ‘пантелијаде’ Руварац је са ослонцем на исто­риј­ске изворе и жарком истрајношћу истинољупца рушио митове традиције, а це­лим својим делом дао маха потискивању псеудо­ис­то­риографског приказивања догађаја и појава… Непоколебљиви борац за исти­ну, називан (је) и ‘издајником српске народности’, кога би ‘треба­ло под громилу’ (М. С. Милојевић)… Иако је у цркви био кон­зер­вативних схватања, Руварац је својим научним радом допринео веома много да се руше укорењена гледишта на српску прошлост, напусте романтични погледи из доба Омла­дин­ског покрета и да се живот почне посматрати реално. Тим је и нехотице помогао настојањима Светозара Марковића (1846-1875) и његових истомишљеника“.

ИЛАРИОН – ЛИЧНОСТ ДВОЈНОГ МОРАЛА

Пре ће бити да то није било нехотице, пошто је Руварац већину својих најважнијих радова, скоро све, написао после смрти Светозара Марковића, а ако су им се ставови по­ду­да­ра­ли, онда је то само знак да су се знањем напајали из истог из­во­ра. Осмотре ли се пажљивије ове две Радојичићеве тврдње, прва: да је Руварац био зачетник критичког погледа у србској на­ци­о­нал­ној историји, односно противник романтичарских погледа и присталица „реалног“ погледа на живот, и друга, да је био кон­зер­ва­тиван у цркве­ним пословима, не може се избећи закључак да се у Руварчевом случају радило о располућеној личности или макар о личности двојнога морала.

Најпре, тешко је веровати да иста личност у двама својим основним јавним пословима може бити тако супротстављена у суштинским питањима; не може се бити крајње критичан у једној делатности, а конзервативан у другој. Ако прихватимо да је његово стварно (истинско) духовно биће било критично према та­ко­зва­ном романтизму у србској националној историји, онда се ње­гов конзервативизам у цркви може објаснити само страхом од из­оп­штења из цркве због „антиромантичарских“ схватања. Он се, заправо, прибојавао да би га црква, тај некад непоткупљив чувар српске духовности, могла отписати као духовника јер про­тив­ре­чи свим напорима Србске цркве да ту духовност очува.

Али, ако он у цркви исказује своју „правоверност“, односно ако је у црквеним пословима конзервативан, онда се нешто припро­стијим и онда недовољно школованим србским јерарсима мо­гло учинити да је он једнако „објективан“ у свим својим пословима: конзервативан у цркви односно заштитник свих црквених норми, и објективан у историји јер, ето, он о њој зна више од дру­гих и то своје знање исказује у једнако строгом облику као што то чини у црквеним пословима.

Јерарси Србске цркве прихватили су тако сва правила понашања у нордијском, или германском, тумачењу србске истори­је, тако да се током неколико наредних генерација „историј­ско“ схва­тање обичног србског света није могло разликовати од онога које су Светозар Марковић и његови следбеници научили на европ­ском Западу, углавном у Бечу, Пешти и Берлину, што ће рећи и у њиховим филијалама у Грацу, Печују, Клужу, Прагу и разним другим Јенама. Уједначавању таквих схватања до­при­но­си­ли су многи најзначајнији епигони „левичарског реализма“, те и у на­шем времену нећемо бити поштеђени „пантелијада“ Ру­вар­че­вих следбеника. Тако ће, на пример, у већ помињаној хрватској Еnciklopediji Jugoslavije, историчар и академик Сима Ћир­ко­вић (1929­-2009) написати да Пантелија Срећковић, бо­го­слов из Бео­гр­а­да и Кијева, професор опште историје на бе­о­град­ском Ли­цеју и наци­о­налне историје на Великој школи, „није имао метод­ског обра­зовања ни потребног знања, а рад на историји мешао је са на­ци­оналном пропагандом“. Па још кад дода да Срећковићеви ра­до­ви „одају некритичност и непознавање ос­нов­них начела ис­то­риј­ског метода, због чега је постао мета жестоких напада исто­ри­ча­ра кри­тичког правца Илариона Руварца, Љу­бо­ми­ра Коваче­вића и дру­гих“, онда нам постаје сасвим јасно због чега „критичка ист­ориј­ска наука“ заступа гледишта сасвим суп­рот­на национал­ним.

ШТЕТЕ КОЈЕ СУ ПРОИЗАШЛЕ ОД ИЛАРИОНОВЕ „ИСТОРИЈСКЕ ШКОЛЕ“

И јасно нам је како се могло десити да крајем Првог светског рата исти тај Љубомир Ковачевић (Петница код Ваљева, 1848 – Београд, 1918), једно време и главни секретар Срб­ске краљевске академије, саветује војводи Живојину Мишићу (Стру­ганик код Ваљева, 1855 – Београд, 1921), своме земљаку, да србску границу према Хрватима повуче читавих сто педесет ки­ло­метара према истоку, железничком пругом Осек­–Чепин­–Ђаково­–Шамац, на србску штету. И после нових седамдесет го­ди­на могло се десити да историчар и србски академик Василије Крестић (Ђала, 1932) саветује својим политичким вођама даље повлачење према истоку, опет на штету србског народа и да, не­ка­ко истовремено, србски академик и историчар Чедомир Попов (Меленци, 1936 – Нови Сад, 2012) образложи теорију по којој је нормално да поједини народи, у одређеним условима, морају „напустити неке своје амбиције“ и повући се. „Због очувања оног што се некад звало национална супстанца, или сада – национално биће, неопходно је учи­нити корак уназад и напустити неке територије“. А ти одре­ђе­ни услови, напуштање „неких својих амбиција“ и „неких тери­то­рија“, увек су садржавали и још увек у себи садрже основни смисао германске идеје о потискивању србског националног бића са његових историјских простора.

Насупрот томе, међу обичним светом, али и међу ретким припадницима историјске науке, рађало се и постепено сазревало схватање да се у Руварчевом „критичком“ тумачењу србске истори­је налази и понешто фелерично и, стога, штетно. Ако је већ тако, онда се мора признати да септембра 1996. године, у Сремској Митровици, није случајно организован један велики научни скуп посвећен браћи Руварцима, Илариону, Димитрију (1941-­1932) и Кости (1837-1964), нарочито оном првом. А тамо, могли су се о Илариону чути и неки врло критички тонови.

Могло се неком учинити да би то био и почетак неког општег покрета против Илариона Руварца и његових наводно критичких а стварно штетних и антисрбских ставова. Том „неком“ више је одговарало да се ништа не мења у већ успостављеном односу критичких и других снага. И тај „неко“ најпре се видео у Матици српској, тој старој, барем по дефиницији, националној институцији створеној да брине о србским пословима од Пеште до Црне Горе, а у свом такозваном националном деловању заустављеној већ на првом пешачком прелазу у Улици Матице српске у Новом Саду, пред сопственим седиштем. Одмах се, нимало случајно, ог­ла­сио председник Матице српске, академик Бошко Петровић (Ве­ли­ки Варадин/Румунија, 1915 – Нови Сад, 2001), али не отвореном одбраном Ила­ри­оно­вих ставова, већ једним својим литерарним делом, причом Тага мних Иларион, објављеном 1997. године у Београду, у књизи Време времена.

У свом белетристичком виђењу Иларионове критичке истори­је, Бошко Петровић, једно време председник, а потом дожи­вот­ни почасни председник Матице српске, надмоћно сугерише да „архимандрит Руварац ради своје минуциозно (а шта код њега није минуциозно, из прекопавања, проверавања сачињено, из но­ћи, шетњи, ћутања?) и, упркос неодгонетљивим временским хи­ја­ту­сима (празнинама – ИП) компактно и оштро историјско саоп­ште­ње… И богзна по који пут опет, не одолева да, критички раз­ма­трајући и заједљиво комбинујући, у оно што се казује, помиње или тврди, а што је стварно било ко зна како и кад, не уплете и себе сама… Сваки час разрачунава се са глупанима који се баве исто­ријом, исписују и издају преписе старих споменика а, важни и као учени, не умеју ни да их прочитају, и који ће, читајући и ово што пише, завидети му завишћу бледом и зеленом. Жвалави, бан­га­ви, шугави, јогунасто ће, помрачена ума, бранити своје квази­па­три­отске којештарије, а њега проглашавати отпадником и изд­а­ји­цом српства… Расправља се са маџарским и немачким ауто­рима, латинским и папским булама, Србима преписивачима (по правилу нехатним и нетачним) старих записа…

А резултат шта је? Најчешће, само какав ситан, го, сумњив, пушљив податак из далеког времена. Само један каменчић који ваља додати другом, а друкчијем и незгодном. Каменчићи, шљунчићи, пиљци у празнинама између векова – а колико ли их је!“

Пишући тако, Бошко Петровић одриче било какву стварну потребу да се расправља са маџарским и немачким ауторима, списима на латинском језику и папским булама, јер је све то, ваљда, тачно и неспорно. Вреди само расправљати са „нехатним и не­та­чним“ Србима, али чему и то ако ће се ишчепркати само некакав „пушљив“ (а можда: пишљив) податак. Бошко Петровић сматра Ила­рионов рад „минуциозним“, што ће рећи: подробним, исцрп­ним, тачним, савесним, брижљивим, иако ће његов академијски и матички садруг Чеда Попов, уз местимичне похвале за „велике и већ одавно неоспорне и неоспораване заслуге“ Руварчеве, све то назвати „неуредношћу брзописца и аљкавог радника“. Попов ће дописати да је Иларион, „у композицији дела несређен, пишући текст небрижљиво, оптерећујући га безбројним цитатима и ди­гре­сијама, грубим, чак неуљудним полемичким насртајима и на личност и на дело противника, некоректан у навођењу, остављао утисак несређене особе и немарног писца и кад је саопштавао најзначајнија открића и нове истине“.

Истога дана кад и Попов, говориће о Илариону и Сима Ћирко­вић, али сасвим уздржано. Не знајући „шта се иза брда ваља“, Ћир­ковић ће са своје академијске висине саопштити да „посма­тра­јући Руварца… и (његове) вршњаке из веће даљине, можемо њихове заслуге објективно оценити и видети у њима вредне претходнике којима и данас много дугујемо“. Тешко је разабрати шта се под тим „вреднилом“ подразумевало, али се из Ћирко­вићевих медитација о стварном доприносу тих претходника срп­ској историографији једино запажа велика недоумица да ли се ту ради о дилетантима као љубитељима (историје) или о диле­тан­тима као извору „нестручног, слабог и неуспешног рада“. Према тој подели, Руварац би могао бити дилетант-љубитељ, јер није био „припремљен за позив историчара на начин уобичајен тада у европским земљама“. Такође, њему се, Руварцу, као олак­шава­ју­ћа околност може приписати и чињеница да је друга половина 19. века „дилетантски период у развоју српске историографије“, будући да тада „српску историографију не унапређују личности које су студирале историју“. Наслањајући се на своје уверење да је било услова „да се у другој половини XIX века у историјској дис­циплини разликују стручњаци и нестручњаци, али није било у Србији центра или високошколске институције у којој би се формирали стручњаци за српску историју“, Ћирковић ће кон­ста­то­вати да су ови дилетанти, међу њима и Иларион Руварац, „по­мерали границе познатог“, тако што су, „као нека врста самоука, накалем­љивали оно што су усвојили од европске историографије“.

Кад Симо Ћирковић свему томе допише „да су ови људи без специфичне спреме историчара усвајали начела, методе, поступке, облике излагања, који су сматрани за уобичајене и нормалне у њима савременој историјској науци“, нама само преостаје да за­кљу­чимо како су дилетанти-љубитељи одједном прерасли у диле­тан­те-штеточине, оне који су својим „нестручним, слабим и неус­пе­шним радом“ прихватили „достигнућа“ германске школе, на срб­ску националну духовност накалемили такозвани критички приступ историографији и тако сасвим потисли не само врло жи­ву србску народну традицију и достигнућа изворне српске шк­оле, већ и све оно што се о дубокој српској прошлости могло про­чи­тати у старим списима многих обавештених странаца.

СМУТЊА МЕЂУ ИСТОРИЧАРИМА

Сам Ћирковић као да још увек није сигуран у коју групу дилетан­ата треба сврстати Руварца, али уздржаност којом је наступио на скупу о Руварцима у Сремској Митровици указује на страх од скорог а неумитног открића да су бројни „велики“ историчари XX века у Србији школовани на достигнућима оне друге групе „диле­тан­ата“; и они које ми познајемо, и који су нас уверавали у оно што данас покушавају да „открију“, кривицу за сопствене заблуде пребацујући „на неке друге“.

Иако је чуо и једно и друго, и за Руварчеве „критичке“ заслуге и за наговештај да ту „критичност“ ваља подврћи сумњи, Бошко Петровић залаже и свој ауторитет и ауторитет институције на чијем је челу (био), не би ли сваког ко сумња у Руварца спре­чио да своје мисли негде искаже или негде запише. Мање-више што се Бошковог ауторитета тиче, јер за коју годину и његови досадашњи најближи млађи сарадници питаће се ко то беше, али што се ауторитета Матице српске тиче, е, то је већ нешто друго. Ако је то замишљени ауторитет оне Матице „од Пеште до Црне Горе“, онда је Бошкова одбрана Руварчеве критичности трагичан корак, али ако се ради о Матици заустављеној на оном већ по­ме­ну­том пешачком прелазу, онда се на њен ауторитет мора гледати као и на ауторитет њеног садашњег почасног челника.

Требало је, дакле, сваког ко о Руварцу не мисли као што је Ру­варац мислио о себи самом (а он је „изричито саопштавао да се од њега објективнији не може бити“), онемогућити да ишта каже против Руварца и његове „објективности и критичности“ у историо­графији. Чувањем тих двеју Руварчевих „особина“ брањени су и нордијски извори социјалистичке мисли увезене у Србију.

А са социјалистичком мишљу у непосредној вези, добро би било знати да је Јаша Томић (1856-1922), новинар, књижевник и политичар, у раној фа­зи свога политичког деловања присталица Светозара Марко­ви­ћа, био можда први међу Србима који је препознао њену ствар­ну вред­ност. Он је у једном тренутку поверовао да би социјалистичка „наука“ морала служити интересима оно­га народа у чијој ће се земљи применити, али је одмах наишао на отпор социјалистичких идеолога са стране. Тако је, на пример, немачки социјалиста Вилхелм Либкнехт (1826-1900) упозорио Јашу и његове следбенике да се „у име интернационализма и оп­шт­е­човечанске правде“ морају оканити шовинизма, национали­зма и патриотизма. То је упозорење протумачено и схваћено на прави начин, тако да је Јаша свој разлаз са социјализмом (и „ока­њивање“ од њега) врло уверљиво образложио: „Брзо смо се от­ресли опсене и нисмо више дозволили да нас воде социјалисти других народа“.

Илија Петровић / Балканска геополитика