Из истог народносног корена

Писано као предговор (необјављени) за књигу Срђана Новаковића Црквено­-на­родна историја Срба, Руса и Влаха, књига прва : Повест од искона па до убиства кнеза Михаила, Крушевац 2019.

О заједничкој историји Срба и Руса писали су Јован И. Деретић (1939) и Драгољуб Антић (1953) у четворотомној књизи Историја Срба и Руса, “Сардонија” Београд 2010 (поновљено издање, у два тома, “Ганеша” Београд 2013), а рукопис Срђана Но­ва­ковића, наслов­љен као “Црквено-народна историја Срба, Руса и Влаха”, први је озбиљан покушај да се укаже не само на исто­врсну духовност србског и руског народа, већ и народа који, мада истог порекла и с истог народносног стабла, стицајем историј­ских околности живе на пространству између данашњих држава Русије и Србије, мање или више осамостаљено чувајући своја из­вор­на племенска обележја.

Чињеница је да Руси уче како су њихови давни преци дошли у данашња станишта из крајева западно од Карпата (из Паноније, дакле), а несумњива је лаж званичне историјске “науке” да су Срби у 6. и 7. веку пристигли, ниоткуд, на Хелм, у испражњен простор, будући да су “неки” Илири, ововременој историјској науци и даље недовољно познати, отуд нетрагом “нестали” крајем 3. века.

Један од таквих “трећевековних” наводних историчара јесте и универзитетски професор Радивоје Радић (1954), који оспорава срб­ско (словенско) староседелаштво на Балкану и уверава нас да Или­ри ни по чему нису у вези са Србима. Он упорно тврди да су Илири нестали у 3. веку по Христу, али не каже да ли су их биолошки уништили Римљани, или су, можда, поумирали у некој епи­демији, или су нестали на неки трећи начин, или их је, можда, за рачун сопствене “историјске науке”, сам Радић “нестао”. Па пи­ше да Арбанаси “нису непосред­ни настављачи Илира, или Дарда­н­аца, јер у време када почиње процес формирања Албанаца, ти стари народи већ одавно нису постојали; Илири нестају најкас­није у трећем, а Албанци се први пут помињу тек у једанаестом столећу”.

Тачно је да Арбанаси нису Илири, мада је већина србских историчара званичне “науке” (и Радић међу њима) дуго тврдила да јесу, пошто су то некада начули од некога са стране па нису хтели да противрече. Али, зато, они нису хтели да знају ни за небројене стране изворе о србском (словенском) староседела­штву на Хел­му (Балкану), чак ни за запис Француза Шарла де Пејсонела (1727­1790) да се, у 4. веку по Христу, на Црном Мору и око Дунава говорио илирски (србски) језик и да се тај језик простирао све до централних делова Литваније: “Више народа који обитавају на обалама Дунава, један део Литваније, као и станов­ници обала Црног мора, Тауријског Херсонеза (античкога града на југоза­па­ду Крима – ИП) и Пафлагоније (отприлике по средини данашње турске црноморске обале – ИП), имају исти обред и исте свеча­но­сти… које су им заједничке с илир­ским, далматинским, панонским и мизијским”.

О србском староседелаштву и србском језику на Хелму (Балкану) и у Подунављу (на простору данашњих држава Маџарске, Румуније и Молдавије), сведочи још један Француз, антрополог, ет­нограф и географ Рене Мије (1849-1919), у време кад су Ва­тика­н и Немци увелико спремали подвалу о србском досељавању на Хелм у 6. и 7. столећу по Христу. И он је записао да се у првим веко­вима по Христу истоветним језиком говорило од Црног до Јад­ранског мора. Он још истиче да србски језик одзвања и обалама Дунава (и у данашњој Маџарској, дакле) и, подвлачећи да су Тра­чани и Илири – Срби, казује и следеће:

“Српски језик, којим се говори на тај начин (музикално – ИП) – изгледа скоро тако хармоничан као италијански. За мене је јасно, да је тај тврди језик, пун консонаната и грлених суглас­ни­ка, пошто је прошао кроз уста жена Тракије и Илирије, дели­ми­ч­но био лишен своје опорости, добивши медитеранску модула­ци­ју… Од те славне сродности порекла, преостаје само заједница језика; и то је нешто. Од Варне (на Црном мору) до Рагузе (Дубровника на Јад­ранском мору), рећи ће вам ‘добар дан’ на српском језику. Једин­ственост језика се боље одупрла од јединствености обичаја”.

И један и други пишу тако јер им је било познато оно што је позивајући се на Диона Касиуса Кокцејца (око 160 – после 229), Римљанина грчког порекла, знао историчар и језикословац Франческо Марија Апендини (1768-1837) да су Дачани и Готи (од­носно Гети) истога рода, Трачани, пореклом из Родопа, те да је “по­рекло Скита и Сармата исто као и порекло Трачана, Македонаца, Илира, Мижана, Дачана и Гета”. И писац Гај Плиније Ста­ри­ји (23-79) са сигурношћу каже да су Гети и Дачани један народ, исто као и Сармати. Апендини још каже да су Сармати тајно пре­лазили Дунав “у огромном броју”, али само зато што су говорили језиком новог краја у коме су се нашли.

И Страбон (63. пре Хри­ста – 19), географ и историчар, тврди да је језик Трачана био и језик Гета, али и Дачана: “Гети су имали исти језик са Дача­ни­ма… Уистину трачки, или гетски, или сарматски”. Кад се зна да рим­ски песник Публије Овидије Назон (43. пре Христа – 18) у писмима с По­н­та пише да “већ сам научио да го­ворим гетски и сарматски”, Апендинијев коментар је заиста врло разложан: “Да се није ра­дило само о једном језику, зар би два, или три тешка нова језика могао да научи један већ стар човек и да тако елегантно и вешто на њима саставља песме, којима је заслу­жио хвалу већ после тре­ће године боравка у новом крају”

Са своје стране, Новаковић нам казује да се, и поред тога што се “славној сродности порекла” трачког и илирског, гетског и дачког, скитског и сарматског, дарданског и беског… народа није дало да очува своју територијалну целовитост, уз њихову “јединственост језика” опстала је заједничка православна духовност. Највећим делом (пошто се подразумева да се из приче не могу ис­кључити неке појединости ратне, дипломатске, политичке…), он се у својој књизи бави тим темом.

С разлогом он каже да је хришћанство стигло међу Србе и Русе много раније него што данашњи историчари описују, будући да је “блискост старе србске вере са новим православљем само допринело да га становништво лако прихвати, али и да га наредних векова брани од сваке ‘реформе’ канона и сачува путем Васељен­ских сабора”. Отуд, први црквени центри били су Сирбијум (у Панонији) и Солин (у Илирику). Свети апостол Петар пропове­дао је и у Солину и у Сирбијуму, у овим крајевима боравио је и Свети апостол Јаков, а у Србији су проповедали и апостолски све­титељи Павле, Лука, Матија, Марко и Андрија Првозвани. Овај последњи проповедао је и у Тракији, Маћедонији, Новом Епиру (средишњи део данашње Арбаније), Зети, Мезији (између Дрине и Црног мора, и Дунава и Шаре планине, међу трачким, дачким и илирским племенима), Подунављу, Криму, код сарматских Ала­на на Кавказу, у Абхазији (на североисточној обали Црног мо­ра), Скитији (на широком подручју од Пољске и Украјине, изнад Црног и Касписког мора, укључујући Казахстан и Азербејџан), Херсонесу и у Русији, у Новгороду и Кијеву где “пободе крст на висини и прорече сјајну хришћанску будућност народу руском”.

Па ће Симеон Кончар (друга половина 19 – почетак 20. века) имајући у виду поруку папе Јована Десетог ( ? – 914-928) србским кнежевима Томиславу (ономе кога Хрвати краду за свога првог краља) у Хрватској и Михајлу у Захумљу (925. године) да су Срби “рану проповед апостолске цркве, с млеком вере примили”, записати да су “Илири, Словени, Срби из уста самијех св. апостола слушали св. еванђеље”, због чега се “мора узети, да су то све били Срби”.

А Слободан Филиповић, у нашем времену пишући о примогености (“првородности”) србске цркве има на уму и запис це­са­реј­ског владике Еусебија из Палестине, учесника Никејског сабо­ра, да је Константин Велики (272-337) увео (србске) народне обичаје у хришћанство, како би придобио народ за нову религију,те без икакве ограде констатује да, “ако је за апостолску проповед по­требно (добро) познавање језика”, онда је савим разумљиво што је “хришћанство настало у данашњој Србији”.

Доцније се помиње Свети Никита из Ремезијане (умро 431. године), данашње Беле Паланке у Србији, који је покрштавао Ските, Готе, Дачане и Хуне, као и Бесе из Родопа…

Зна ли се све то, треба сматрати несумњивим да је помесна Србска Црква успостављена још у апостолским временима, тако да је разложна тврдња Ђорђа Јанковића (1947-2016), археолога, по којој је Свети Сава, архиепископ Рашке и Далмације, 1219. године ту помесну Цркву само обновио, “учврстивши је трајно на пра­вославном путу”. А то што је младога србског принца Растка Немањића, будућег Светога Саву, у монашки живот усмерио “је­дан руски калуђер”, знак је да су духовне везе србског и руског народа непрекидно трајале од времена кад је дошло до њиховог раздвајања у два посебна народносна стабла. Та духовна веза вид­љива је из чињенице да је “руска редакција Законоправила Све­то­га Саве вековима представљала правну основу црквеног устрој­ства у Русији, а у доброј мери и државног”, чему Новаковић додаје и да “почеци руске књижевности на словенском језику и писани србицом стоје под несумњивим утицајем старосрбске књижевно­сти, а постоји и аргументовано научно мишљење да је кијевска руска црква, пре стицања независности, потпадала под црквену јурисдикцију охридског архиепископа, те би старословенски Ох­рид, као колевка словенске просвете и школе, био метропола руске цркве и просвете”.

Тако у Русији, док су Срби, на другој страни, губили своју државност, али су успевали да сачувају и однегују најсуптилније облике своје духовности; томе је погодовао и долазак у Србију монаха исихаста – синаита (пустињака са Синајске Горе, који су своју духовност упражњавали ћутањем), нарочито у браничевски крај (Рукумија, Горњак, Ждрело). “Средњовековна Србија је једина словенска земља која је стварно усвојила учење исихаста, и то не само као наметнут догмат, већ као теолошки систем који је проткан истанчаним богословским и философским појмовима”.

Наравно, Србима је и Света Гора била духовни извор на коме се напајали током свога земног живота, тако да треба сматрати природним што су успевали да се одупру унијаћењу. У Србији средњег века, људи су били саздани “по образу и подобију Божјем”, србско “отачаство створено по слици Божијој”, а србске владаре красиле су правда, истина и љубав према нишчима. Судови у та­дашњој Србији судили су на основу обичајног права, Светосав­ског Законоправила и Душановог Законика. У таквој Србији, унија није имала никакве могућности да заживи”.

Земљу између Руса и Срба, данас Румунију и Молдавију (ту је и Бесарабија, између Дњестра и Прута, подељена између Молдавије, Румуније и Украјине – покрајина која је могла бити имено­вана по Бесима који су ту обитавали и знали да су србско племе – Беси Сарби), према писању Енциклопедије Југославије (лат.), на­се­љавали су Дачани, “антички народ трачког порекла”, те да се “њихова област, Дакија, простирала између Карпата, Тисе, Дуна­ва и Дњестра”.

О истој ствари, али из другог угла, нешто подробније пише румунски историчар Ш. Стефанеску, који у књизи Историја румун­ског народа (лат.), Нови Сад 1979, стр. 106, 119. и 121, каже да “спомињање у византијском извору из 11. века – који се, међутим, односио на догађаје од 976. године наше ере – Влаха на Балкану (име којим су странци називали Румуне у средњем веку, – Румуни су сами себе називали, изгледа, цело време Румунима) па и чињеница да се после тога оваква споми­ња­ња умножавају, добијајући посе­бан значај у односу на забе­ле­шке из 7-11. века о северо-дунавском румунском станов­ништву: Blasi у хроници Анонимног Нотара кра­ља Беле (за поче­так 10. века), Во­лохи из старе старе руске хронике (за крај 4. века) и Tara Balak из Јерменске географије (за 8-9. век). Пошто је Влах општи тер­мин који је коришћен од Германа и Сло­вена за нази­вање роман­ских народа, последње цитиране забеле­шке не могу служити за ут­врђивање момента окончања румунске етногенезе. Као финална тачка овог процеса могао би се сматра­ти моменат када су биле асимилиране последње групе Словена”.

Стефанескуова мисао, макар колико била “збуњена” и услов­ље­на речју “изгледа”, открива да су на подручју данашње Руму­није, пре данашњих Румуна, живели Словени, које су, у складу с истом том мишљу, временом асимиловали они који се уобичајено називају Власи, односно ро­ма­низовани Дачани и Трачани; мисао је недовршена, јер јој недостаје закључак да су то били Срби.

Да је тако потврђује сам Стефанеску наводом да је “бојарско поседовање земљишта, пре појаве независних румунских држава, називано ‘оcin²’ (очина) или ‘baêtin²’ (баштина)”, те да су се na srbskom jeziku iskazivale “у 14­-15. веку, обавезе сељака према власнику земљишта и према владару састојале у намету dajdii (даvawa) у Трансилванији… и у радо­ви­ма или службама… у разним превозима… косидбу сена… и његов пренос, као и сечу дрва за феудални посед”. “Kаткад се овоме придодавала и трећа категорија, порези (подани)”.

Заправо, податак да је пре стварања независних румунских држава тамо у оптицају био србски језик, недвосмислено казује да су та­мо живели Срби, а румунска етногенеза закључена је аси­мило­вањем последње групе Словена, односно Срба. Не каже се кад се ово последње десило, али то је мање битно; битно је да се то десило.

Са тим у вези, у књизи Серби, народ и раса : Нова Вулга­та, Чикаго 1996, стране 360-361, Јован И. Деретић пише да се “Румуни­ја данас не убраја међу словенске земље, зато што њен зв­а­нич-­ни језик припада гру­пи латинских језика. Па и поред тога Румуни етнички припадају сербиској раси, бар осамдесет посто, а остало је мешави­на разних раса и народа. Пре румејског (римског – ИП) освајања, на про­ст­о­ру Румуније се налазила држава Дачка. Дача­ни су једно сербиско пле­ме чија је престолница била у Сарбиге­уши, једној тврђави на брегу Гр­адиште. После освајања једног дела Дакије и њене пре­сто­л­нице, Тра­јан је успоставио румску (римску – ИП) Провинкију Дакију 107. године. н. е. У тој новој по­крајини Трајан је населио сеобаре из источног дела Царевине, не из Италије. Серби у тој Пр­о­винкији Дакији морали су да гово­ре ру­меј­ски, односно латински је­зик. Што значи да су били постали Вла­си. Цар Аурелијан је по­вукао, између 271. и 276. године, све ро­ман­ско станов­ништво из Да­кије, па и један део сербиских Влаха, и напустио Дакију, ко­ју је би­ло много тешко бранити. На простору бивше Провинкије Да­ки­је остало је само нешто мало сербиских Влаха. Други део тих ис­тих Влаха пресељен је у земље јужно од Дунава, све до Теса­ли­је. Од десетог до три­на­естог века настају у Дакији кнежевине са станов­ништвом које је го­во­рило сербиски и један диалект латин­ског је­зика. Потом се појављују као веће кнежевине Влашка и Молда­вија. У тим кнежевинама је преовла­ђи­вао сербиски језик, који је уједно био и црквени језик, све до краја осам­наестог века. Тада су у Влашкој дошли на власт Грци Фанариоти (Грци који су у Турској били на високим положајима и имали велик утицај на цариградску Патријаршију – ИП) и они су укинули сербиски језик у Влашкој цркви. Употреба србице као писма задр­жала се у Влашкој и Молдавији све до доласка нове не­мачке ди­настије Хохенцолерн-Сигмаринген 1866 године. Руму­ни­зација и на­водна лати­ни­зација Вла­шке и Молдавије почиње од 1833. годи­не под ути­ца­јем Фрушке (Францу­ске – ИП) и њу су во­дили вла­шк­и пари­ски студенти”.

Због свега тога, Новаковић с правом каже да “Румуни нису етничка заједница (народ), већ политички конструкт, који је осмишљен да раздвоји Русе и Србе. Додатни аргумент овој тврдњи представљају и збивања током 1838 (и неколико година раније), када су новоформиране партије стварале своје програме. На пример, програм Влашке ‘националне партије’ залагао се за осло­бађање Влашке и Молдавије од Османлија (Турака) и прогла­шење независности, затим стварање заједничког руководства које би ујединило две државе у ‘Велику Дакију’, а не Румунију”.

И, даље, румунизацији Молдавије погодовали су и економски и културни притисци на њено становништво, што је ове натерало да савезнике потраже у Аустрији и, нарочито, Пољској. То је “савезништво” допринело да се православни Молдавци подвргну ри­мо­католичкој пропаганди и мисијама које су, још с краја 16. века, почеле да их “подучавају” како су они римског, а не србског и сло­венског порекла. Та је “наука” и довела дотле да се у 17. веку молдавско (и влашко) православље повукло из јурисдикције Охридске архиепископије. Како то Новаковић каже, “то је било неопходно у борби за православне вернике, како би се унеле унијатске и римокатоличке књиге, штампане на тзв. румунском јези­ку. Са овим књигама почео се ширити и појам ‘румунски језик’ који у првој фази није означавао језик ‘румунског народа’ (кога још није било), већ назив за писани језик чије норме су биле фор­миране за оне православце који су примили унију”.

Да закључимо:

– Срби су први хришћани;

– У Србији, у Сирбијуму (Сремској Митровици), подигнут је први храм (православни);

– Рајска земља Постања на Фисону (Дунаву) налази се у Шумадији (Мезији) и Источној Србији (Дакији);

– У тим је крајевима, почев од мезолита (средњег каменог доба), почела да се развија прва цивилизација;

– А све то најважније је “оправдање” савременом римокатоличком свету што против Срба (и Руса) и православног света води рат до истребљења, онако како је Карл Маркс (1818-1883), првобитни сатаниста а потоњи “оснивач научног социјализма” и један од твораца Комунистичког манифеста, стварног упутства за уништење Срба и Руса, и србског и руског православља, пре сто педесетак година изјавио да “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и пото­пити је на дно, Ев­ропа би постала чистија”. За почетак, као проба за Русију.

Бројне појединости које Срђан Новаковић саопштава у овоме свом раду, за многе читаоце представљаће откриће, али би до­бро било ако би оне подстакле србске духовнике од пера, или историчаре од каријере, да их обраде у посебним публикацијама, за свет који данас познајемо као Румуне, Влахе, Молдавце, Бесарабе, Русе и Србе.

Ако претходно признају да су сви они, и Румуни, и Власи, и Молдавци, и Бесараби, и Руси, и Срби, изникли из истог народносног корена и развијали се на истом народносном стаблу, све док србски непријатељи нису успели да их, неке раније а неке касније, “препознају као нешто различито”.

Илија Петровић