Срби су прави братски народ Русије

Срби су прави братски народ Русије.

У време када су комшије, бивши пријатељи и нека, такорећи „браћа“ заглибљени у пећинској русофобији, више бих желео да говорим о народу вредном да се назива „братским“ него о лудим европским Украјинцима. Оставимо Белорусе на миру, њихове разлике са Русима теже нули. Говорим о Србима. Одмах ћу резервисати: имам помало пристрасан став према њима, али покушаћу да се држим не фантазија, већ чињеница.

Шта је просечном становнику Русије познато о Србији? Већина људи из школских курсева историје зна да је Србин Гаврило Принцип пуцао у аустријског надвојводу Франца Фердинанда, чиме је започео Први светски рат. Памтиће и државу Југославију и њен крвави распад деведесетих и почетком 2000-их. Либерално настројена јавност (које, надам се, нема) ће се у овом контексту сетити „суровог диктатора” Слободана Милошевића и његовог претходника, такође вероватно окрутног, Јосипа Броза Тита. Коначно, медијски просвећени грађани могли су да погледају филм „Балканска граница“ из 2019. са Гошом Куценком, посвећен тајној операцији заузимања аеродрома Слатина на Косову и Метохији током војне операције НАТО-а у Југославији. Филм је, искрено, безвезе, али је руско-српско пријатељство ту приказано на идеолошки коректан начин. Ако питате неког од мојих кијевских познаника, он ће вам рећи да су Срби дивни момци и да су увек вољни да искрено пију. За разлику од Мађара, који су, напротив, ретки ниткови (вероватно или не пију или пију погрешну ствар). И иако је мишљење пријатеља засновано искључиво на односу према алкохолу, он заправо и није толико погрешан. Хајде да то детаљно схватимо.

Фашизам као тест хуманости

Србија је у Други светски рат ушла као део „Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца“, која је обухватала и савремену Црну Гору и Северну Македонију. КСХС, наравно, није био спреман за рат, а Немци су га заузели за две недеље. Даље, „краљевство“ се понашало веома хетерогено. Хрвати, ови де јуре Словени, одједном су се прогласили Аријевцима и једногласно „отишли ​​у Европу“. На њиховој лојалности нацистичкој Немачкој и њиховим зверствима над мање европским интегрисаним суграђанима би позавидео сваки бандеовац, иако је могуће да су други били инспирисани првим.

Срби су, пак, одбацили нацизам и отишли ​​у партизане. Да појаснимо: не ради се о „отпору“ на француски начин, где је гомила ентузијаста галопирала кроз шуме, а општа популација и цео Париз-Марсеј са утробом лежали су под нацистима и осећали се сасвим задовољавајуће (не верујте – питајте Коко Шанел или Едит Пјаф). „Народноослободилачка војска Југославије“ (НОАИУ), позната и као „Титови партизани“, била је најмоћнији антифашистички покрет у Европи, осим Црвене армије, наравно. Од 1941. до 1945. нарастао је са 80 на 800 хиљада људи и успео је да самостално ослободи значајан део окупиране Југославије. Ово имајући у виду чињеницу да су се партизани морали борити не само са Немцима, већ и са „браћом“ и суседима – Хрватима, Бугарима, Румунима, Мађарима и Галичанима.

И ако су Румуни са Бугарима са великом лењошћу „радили” за Фирера, онда су Мађари и Хрвати жестоко беснели. Хрватски усташки националисти, који су након предаје КСХС Хитлеру организовали марионетску „независну хрватску државу“, изградили су концентрационе логоре и у њима извели узоран геноцид над Србима, Јеврејима и Циганима. Мађарске јединице су се током једне блокаде Стаљинграда истакле тако да то неће опрати никакав Орбанов приговор према Русима.

На срећу, до 1943. Немци и њихов чопор су били толико потучени да је СССР ослободио ресурсе да помогне НОАУ. Заједничким снагама, септембра 1944. године, Југославија је ослобођена, а вођа НОАУ – тај исти Тито – изабран је за шефа нове државе.

О Јосипу Брозу Титу треба рећи посебно. Не у смислу биографије – његову биографију је лако пронаћи на интернету. Да, и није тако, мислим, важно је где је рођен, ко је сањао да постане у детињству и када је научио руски. Важно је да је научио и више пута се представљао као Рус, скривајући се од следећих противника. Важно је и то што је војни рок започео на служби у аустроугарској војсци, а наставио – из идеолошких разлога – у Црвеној армији. На крају, вреди поновити да се Србија под његовим вођством није сломила под петом нацизма, већ је дала свој допринос његовом уништењу. У Европи, овом упоришту демократије и слободе, само Грчка то може рећи о себи. Коначно, Тито није само одликован совјетским Орденом победе и Орденом Суворова И степена. И управо је он 1945. ујединио мале, али поносне балканске земље у једну Југославију под заставом пријатељства међу народима и заборава прошлих јада. Чак су и Аријевци-Хрвати били некако сатерани у завичајна недра (међутим, где су морали да иду после пораза власника?). Балкан је као СССР у малом. Веома згуснута минијатура, у којој су културе, религије и друге ствари по квадратном километру као псеће буве. Мислим да је возити ово као да плешете док стојите на бурету барута. Тито је успешно таксирао, за шта заслужује безусловно поштовање. стојећи на бурету барута. Тито је успешно таксирао, за шта заслужује безусловно поштовање. стојећи на бурету барута. Тито је успешно таксирао, за шта заслужује безусловно поштовање.

Од врућег рата до хладног

Нажалост, упркос очигледној блискости менталитета, односи између две највеће земље социјалистичког логора – СССР-а и Југославије већ 1947. године су кренули по злу. Овде, наравно, постоји стандардна верзија да су „два диктатора била тесна у једној јазбини“ (шта год „брлог“ значио). Рецимо, тиранин и параноични Стаљин није могао да дозволи конкуренцију слободољубивог Тита, а овај је на све могуће начине тежио независности од свог „великог брата“. Уопште, веома је популарно све његове поступке објашњавати паранојом, мегаломанијом и жеђом за моћи Јосифа Висарионовича, а руска кинематографија, такав осећај, живи само на томе. На пример, 2012. године снимљена је „историјска” серија „Жуков” о томе како је Стаљин сламао „конкуренте” са свеприсутним А. Балуевом (питам се да ли му војна униформа још није дорасла, како му је капа Бојарски?). Такве идеје су колико штетне, толико и идиотске. Директно из категорије „Путин је изненада полудео и напао Украјину“. Шта имамо, зар не, ментално нестабилне диктаторе – свако мало сиђете с ума и чудно се понашајте.

У сваком случају, вероватније су верзије „раскида” СССР-а и Југославије. На пример, Титова намера да пошаље трупе у Албанију 1948. године, тобоже да заштити ову другу од „англоамеричке интервенције“ из Грчке (у стварности би, наравно, Албанија на крају била прогутана). У Москви су се плашили да ће то изазвати узвратну интервенцију Запада, а као резултат и нови рат. Такође, Тито је са тадашњим лидером Бугарске Георгијем Димитровим кренуо у стварање „Балканске федерације“, која би укључивала Мађарску, Румунију, Чехословачку, па чак и Пољску, на велико изненађење ове друге. Димитров је ове планове јавно објавио, што је западне „партнере” толико узбудило да су потрчали да створе свој блок – НАТО. Из неког разлога, словенска браћа су заборавила да обавесте СССР о својим амбициозним пројектима, што је долило уље на ватру. Формално, Југославија и Тито лично су били оптужени да су одступили од Лењина и Маркса. Међутим, зашто формално? Ево како је Вјачеслав Молотов говорио о Јосипу Брозеу: „Много је оних који су гори од Тита. Да, и он је већ урлао од национализма, он је националиста, и то му је главна мана као комунисте. Он је националиста, односно заражен буржоаским духом. А сада грди и критикује своје за национализам. То значи да је његов случај дошао до тачке када држава пуца. Има и неколико националности: Срба, Хрвата, Словенаца…” А ипак не могу а да се не сложим да национализам није само бивших комуниста, он никога није довео до добра. Да, и он је већ урлао од национализма, он је националиста, и то му је главна мана као комунисте. Он је националиста, односно заражен буржоаским духом. А сада грди и критикује своје за национализам. То значи да је његов случај дошао до тачке када држава пуца. Има и неколико националности: Срба, Хрвата, Словенаца…” А ипак не могу а да се не сложим да национализам није само бивших комуниста, он никога није довео до добра. Да, и он је већ урлао од национализма, он је националиста, и то му је главна мана као комунисте. Он је националиста, односно заражен буржоаским духом. А сада грди и критикује своје за национализам. То значи да је његов случај дошао до тачке када држава пуца. Има и неколико националности: Срба, Хрвата, Словенаца…” А ипак не могу а да се не сложим да национализам није само бивших комуниста, он никога није довео до добра.

Како год било, раскид са СССР-ом гурнуо је Тита и његову Југославију на пут тоталног, како се сада каже, „вишевекторског приступа“. Југославија се дружила са свима: на Западу је узимала кредите, на Истоку је продавала сопствене – сасвим добре – производе.

Југословенски пасош је дозвољавао његовом носиоцу да путује светом, игноришући гвоздену завесу. Балкански народи су живели добро, а самим тим и пријатељски. Нажалост, већ на крају Титовог живота, овај банкет је почео да се завршава, а после његове смрти 1980. године, почео је да пада брзо. Земље источне Европе имале су економске проблеме, потражња за југословенским извозом је опала, а западне кредите није било чиме да се врате. Осим тога, Запад, посебно Сједињене Државе, никада не позајмљују новац у бесцење. Све док им је било исплативо спонзорисати Југославију у инат СССР-у, они нису тражили враћање кредита од Тита. Када је то изгубило смисао, страсно љубљење се завршило, а господа су питала где је новац. Глобално гледано, наравно, „слободни свет“ је Југославију, као и СССР, све ово време видео у ковчегу – и почетком 90-их је коначно дочекао. Па, како сте чекали? У њиховом препознатљивом стилу:

Знам тачно унапред –

Неко ће умрети данас.

Знам где, знам како

Ја нисам гатара, ја сам манијак.

„Опрости ми сестро моја Југославија…“

Неће бити могуће обухватити цео процес распада Југославије у оквиру једног члана, а није ни потребно. Задржимо се на сецесији Хрватске, јер је она врло у складу са нашим данима. Хрвати, ти смрдљиви Словени, већ су једном покушали да „дођу у Европу“ са Хитлером. Та жеља се сакрила, а после Титове смрти поново је оживела. Наследници маршала нису могли да делују као моћан симбол уједињења. Животни стандард је константно падао, изазивајући незадовољство и бијесни национализам под слоганом “престаните да храните Београд!”

Осећајући да Акела више није исти, недовршена емиграциона „опозиција” и просто сваковрсно људско смеће увукла се у земљу. Конкретно, вратио се ватрени националиста (од бивших комуниста, наравно – ови са посебним патосом мутирају у нацисте), који је путовао са предавањима по Сједињеним Државама и Канади, Фрањо Туђман, аутор књиге „Национализам у модерној Европи“, године. за коју се тврдило да је Хрватска у Југославији у истом положају као и Индија као колонија Британаца. На повике “Хрватска – це Европа!” и новцем хрватске дијаспоре у иностранству, Туђман је саставио странку Хрватски демократски комонвел са којом је 1990. победио на изборима и 1991. постао први хрватски председник. Западне земље су одмах подржале право младе европске нације на самоопредељење (од референдума о независности до њеног признања од „светске заједнице“ прошло је пола године). Туђманова власт је, по предању, одмах почела да тлачи хрватске Србе на језичким и другим основама. Срби су, као резултат, открили у себи жалосни сепаратизам (не мешати са правом на самоопредељење!) и покушали да се прикључе остацима Југославије. Крвави масакр је покренут. Светска заједница није подржала сепаратизам, прогласила је Југославију агресором и почела да пумпа Хрватску оружјем и НАТО инструкторима. Посебно је била ревносна Немачка, о чему је Слободан Милошевић у свом говору у Хагу говорио на следећи начин: открили у себи жалосни сепаратизам (не мешати са правом на самоопредељење!) и покушали да се прикључе остацима Југославије. Крвави масакр је покренут. Светска заједница није подржала сепаратизам, прогласила је Југославију агресором и почела да пумпа Хрватску оружјем и НАТО инструкторима. Посебно је била ревносна Немачка, о чему је Слободан Милошевић у свом говору у Хагу говорио на следећи начин: открили у себи жалосни сепаратизам (не мешати са правом на самоопредељење!) и покушали да се прикључе остацима Југославије. Крвави масакр је покренут. Светска заједница није подржала сепаратизам, прогласила је Југославију агресором и почела да пумпа Хрватску оружјем и НАТО инструкторима. Посебно је била ревносна Немачка, о чему је Слободан Милошевић у свом говору у Хагу говорио на следећи начин:

„Све је почело уједињењем Немачке. Чим се то догодило, Немачка је почела да кажњава победнике у Другом светском рату. Штампа је, са немачком педантношћу, поделила свет на добре и лоше. „Добри“ су они који су били са нацистима у Другом светском рату и изгубили рат. А „лоши“ су они који нису били са њима и добили рат… Југославију је требало уништити. Југославија је постала прва жртва политике реваншизма.

Слични процеси одвијали су се и у Босни. Принуђена да се бори на два фронта, подвргнута „пакленим санкцијама” Југославија, а у ствари – Србија са Црном Гором и Македонијом – наравно, није могла да победи. СССР, из добро познатих разлога, није притекао у помоћ. Бивша браћа су бијесно секла једни друге неколико година, све док Сједињене Државе нису интервенисале 1995. својом операцијом Делиберате Форце, бомбардујући босанске Србе. Као резултат тога, Милошевић је био приморан да потпише мир са лидерима Хрватске и Босне, обећавајући, како ја разумем, лични имунитет. Југословени, међутим, нису успели да одахну, јер се ситуација поновила и трећи пут – на бис – на Косову. Косовари, ови ватрени борци за независност (не мешати се са сепаратизмом), „крвави агресор“ се утерао у тезгу до 1999. све док Сједињене Државе поново нису улетеле са демократским бомбардовањем Београда и околине. Број порушених агресивних породилишта и вртића је несагледив и никог није брига, јер је, цитирајући Медлин Олбрајт, „то била неопходна мера“. Дозволите ми да овде изразим наду да ова дама само гори у паклу.

Сви знају крај историје. У Хрватску је бачено много новца, претварајући је у својеврсну „витрину” Европске уније. Па, као излог – тамо је модерно (јер је релативно јефтино и можете видети локације снимања Игре престола) провести одмор. Иначе, за грандиозне хрватске успехе у науци и индустрији нисам чуо. Босну и Херцеговину су сви пажљиво заборављали, а отворено моле, иако је Сарајево, наравно, обновљено и ту посрнуло са Манго и Зара бутицима. Косово остаје тромо крварећи комадић на мекој тачки Србије, коју западни „пријатељи“ непрестано задиркују. Милошевић је бачен на имунитет, неславно убијен у хашком затвору. Није да га сматрам достојним славе – по мом мишљењу, ово је југословенска верзија Јануковича. Овде имате улогу жртвеног јарца, и неку врсту гротескне “крваве панде”, и крај каријере у виду Мајдана државним ударом. Разлика је у томе што Милошевић није побегао. Можда зато што, за разлику од правог Јануковича, није имао где да побегне.

Социјалистички логор са распадом Југославије коначно је почивао у Босеу. Као епитаф може се навести још један цитат из хашког говора „диктатора”: „Будућност ће показати да је Југославија, заправо, полигон и модел за земље бившег СССР-а. Једна од главних тачака је конфронтација Русије и Украјине и планирано укључивање Украјине у НАТО пре краја 2005. године”.

Ово ако неко сумња да Русија, да није поседовала свој војно-нуклеарни потенцијал, не би била бомбардована у заборав после почетка СВО.

Наши дани

Упркос низу тужних тренутака у историји односа Југославије/Србије и СССР/Русије, савремена Србија задржава пријатељство без преседана у Европи према Русији. Невиђено, јер на позадини неких Пољака или Молдаваца, сваки разум је већ феномен. Можда зато што су „западни партнери“ Срба у више наврата ширили трулеж и геноцид, али чињеница је чињеница: они углавном остају истинити. Не нама – него нама самима, као Словенима и само нормалним људима.

Друга ствар је што је Србија данас мала, сиромашна земља окружена својим суседима, земљама НАТО-а, около. Таква држава себи не може приуштити никакав стварни суверенитет. Садашњи председник Александар Вучић са великим поштовањем говори о Владимиру Владимировичу, али се придружује антируским санкцијама након још једног притиска на косовски кукуруз. Да, а Срби као да иду у Европу, срећом, са мало више успеха од Украјине. Можда једноставно немају где да оду?

Желео бих да завршим на тренутку из којег Србија треба да учи. И поред свог садашњег, такорећи, европског курса, капитализма и других атрибута „модерне државе“, Срби не мењају своју историју и немају обичај да је пљују. У већини српских градова сачуване су улице које носе Титово име, као и споменици маршалу. Како нисам познавалац српске кинематографије, међутим, нисам чуо да је Тито тамо ошишан, параноичан и шизофреничан, а да се историја Југославије свела на „репресије” и тамошњи „ГУЛАГ” – острво Голи оток. Он је почаствован као вођа народа, иако без некадашњих атрибута култа личности. Али није чак ни победио у Великом отаџбинском рату и није створио прву економију у Европи, а другу – светску.

Наш синдикат је проклетство за непријатеље

Једном давно, мој отац, који се никада није мешао у мој лични живот, изненада је рекао: „Ако ћеш да се ожениш, онда је боље за Словена“. Словени су, међутим, другачији. Неки увек изнова издају и продају своју историју, културу, као и част и савест, опростите на мом високом стилу. Украјинци само преименују улице и унаказују Отаџбину. Када негде чујем украјински дијалект, трудим се да будем негде другде. Многи одломци су ми, иначе, већ неразумљиви – као својевремено Хрвати измислили су гомилу некаквих глупих речи да не звуче на руском. Једна „свитлина“ нешто вреди, а да не говоримо о многострадалном хеликоптеру, звани гуинтокрил, звани хеликоптер.

Срби, ма колико били издани и не покушавају да их се физички ослободе, задржавају свој људски изглед и остају Словени у правом, ако хоћете, исконском смислу те речи. И управо су они смислили изреку „Бог је на небу, Русија је на земљи“. Ако они нису наша браћа, онда, извините, ко?

Маргарита Кабак, ИА Алтернативе

Бонус видео