Света Грета и еко-фашизам у најави

Све је више оних који о Грети Тунберг, без трунке ироније, говоре као о „Светој Грети“, а њена апокалиптична упозорења о глобалном загревању третирају као непогрешиво Свето писмо једне нове еко-религије у рађању. Оно што је почело испред зграде шведског парламента пре више од годину дана као школски штрајк због климе једне својеглаве и размажене скандинавске девојчице у рекордном року претворило се моћан глобални покрет са милионима чланова. Грета је, наводно, испрва само желела да натера владу своје земље да испоштује петогодишње циљеве који су одређени париским споразумом из 2015. о клими (смањивање штетних емисија гасова „стаклене баште“ и задржавање повећања глобалне просечне температуре знатно испод два степена Целзијуса у односу на прединдустријски период).

А онда су се у читаву причу умешали светски медији који су је преко ноћи лансирали у стратосферу, правећи од ње глобалну икону еколошког покрета и гласноговорника читаве генерације младих људи забринутих због могућих катастрофалних последица климатских промена. Грета је добила прилику да са говорнице Уједињених нација добрано изриба и изгрди светске лидере („упропастили сте ми детињство“ и „како се усуђујете?“), гостовала је у најпопуларнијим телевизијским емисијама и давала интервјуе најутицајнијим листовима, а време између организовања масовних протеста и демонстрација прекраћивала је дружењем с холивудским звездама који су у томе видели згодну прилику за морални егзибиционизам и политички коректну самопромоцију.

ЗАШТО БАШ ГРЕТА? Свако ко иоле познаје природу и методологију рада и деловања најмоћнијих светских медијских кућа и корпорација, највећим делом концентрисаних у власништву само неколико породица, свестан је да се овакав муњевити продор у строго контролисани глобални информативни простор, као и незапамћени медијски замајац какав је Грета добила, не могу ни под разно десити спонтано, а још мање случајно. Јасно је да неки врло моћни и утицајни кругови гурају Грету и њене следбенике у саму жижу светских збивања.

Пре него што се позабавимо нагађањима ко би то могао бити и зашто, треба се осврнути и на главног актера приче. Зашто баш Грета? Хрватски публициста Нино Распудић у изврсном тексту „Гретенизам – последњи стадијум капитализма“, луцидно раскринкава стратегију која стоји иза злоупотребе ове шведске тинејџерке која болује од Аспергеровог синдрома. „Зашто је глобална олигархија на пиједестал истакла Грету? Ради се о моралној уцени – ако се усудиш рећи нешто против тога што с најистакнутије светске говорнице проповеда апсолутно неупућен и некомпетентан субјект, ти се иживљаваш над јадним дететом и безосећајан си према аутистичној цурици. Грета поручује да учити, ићи у школу није најважнија ствар већ је деци пречи климатски активизам. При томе не крије пубертетски презир према старијима, у њеном свету одрасли су кривци и не ваљају, а млади су све схватили. Користећи је као маскоту, мејнстрим медији на Западу пумпају осећај надолазеће катастрофе, најављују апокалипсу, терају на обраћење на нову религију, покајање, пост и жртву, наравно под њиховом палицом.“

Стварање генерацијског јаза и нетрпељивости, али и подстицање контролисане побуне младих, најчешће студената, против старијих, познат је модус операнди глобалистичких снага који се примењује још од генерације беби-бумера и пролећа/лета 1968. када је антиратни протест због Вијетнама искоришћен за подстицање индивидуализма, контракултурног релативизма и разбијање традиционалног европског система вредности.

Када видите та млада лица у еколошком трансу и прочитате екстремне поруке „старијима“ исписане на транспарентима које носе Гретини следбеници („Ви ћете умрети од старости, а ја од климатских промена!“, „Даље руке од моје будућности“, „Моје сутра је важније од вашег данас“) не можете а да се спонтано не присетите антологијске сцене из гаја у филму „Кабаре“ (1972) Боба Фосија, када припадник Хитлерове омладине сав озарен и окупан сунцем пева песму о томе како „сутрашњица припада њему“. Култ младости, али и фанатично осећање непогрешивости и искључивости који негују ови млади еко-фашисти многе су подсетили на рани период нацистичког покрета. Уосталом, и Хилтер је био својевремено проглашен за „Тајмову“ личност године (1938), у време док је још међународна финансијска олигархија веровала да је он прави човек да порази комунизам, освоји ресурсе на истоку и уједини Европу. Хитлер је, као и Грета, био познат по хистеричним и театралним наступима, а био је и вегетаријанац који не пуши и обожава животиње и природу. Надајмо се ипак да аријевка Грета није склона „коначним решењима“ за оне који не деле њене ставове о глобалном загревању, мада је недавно изазвала прави мали скандал када је наговестила тоталитарне тенденције и током протеста у Торину изговорила да „лидери морају да буду одговорни или ће, у супротном, бити постројени уза зид“. Касније се на твитеру правдала да је направила грешку у преводу са шведског на енглески, и да се она апсолутно противи сваком насиљу, али многи, попут америчког председника Доналда Трампа, нису били убеђени у њене добре намере. Уосталом, ако се спас планете постави као највиша могућа вредност, која надилази чак и појединачни људски живот, онда је само питање тренутка када ће се, у име природе и очувања ресурса и животне средине, кренути с елиминацијом главног загађивача, а то је човек.

КО ВУЧЕ КОНЦЕ? Велика је вероватноћа да је Грета само изманипулисана марионета глобалистичких снага које се обично колоквијално називају сорошевским, иако је јасно да је и Џорџ Сорош одабран, баш као и Грета, да буде омражени фронтмен шпекулативног, транснационалног капитала који путем мрежа својих агената и невладиних организација делује у правцу ограничавања националних и државних суверенитета и формирања тајне светске владе која би, из западних центара моћи, контролисала све светске политичке процесе и виталне ресурсе. Еколошка борба, онако како је заговарају Грета и њене лакомислене присталице, пружа им прилику да ставе шапу на нови, уносни извор прихода у виду додатних еколошких намета и пореза, огромних трошкова прелажења на зелене, чистије видове енергије (соларна, ветар, нуклеарна), али и морални легитимитет и оправдање да санкционишу нове економске силе у настајању (Кина, Индија, Русија, Бразил) које бележе највеће порасте емисија CO2, што је резултат убрзаног индустријског развоја и наглог богаћења средње класе у тим земљама.

Постоји огромна количина лицемерја, цинизма и двоструких стандарда, тих неизбежних лајтмотива светске политике и међународних односа, у геополитичкој инструментализацији и употребној вредности читавог циркуса око Грете. Постоји такође и оправдана сумња и бојазан да се читава кампања и води како би се извршио притисак на земље другог и трећег света да не користе своје ресурсе како би комфор и dolce vita на Западу и даље био колико-толико одржив, то јест да је цела глобалистичка зелена борба само још једно оруђе светске полиције да одреди којој држави може бити дозвољен индустријски развој, а којој не. У земљи попут наше, у којој је индустријска производња готово замрла, коју су осиромашеним уранијумом засипали исти они који данас Грету тапшу по рамену и која је доживела катастрофалан пад животног стандарда, форсирање Гретине „зелене приче“, уз перфидно игнорисање везе између стандарда, развијености и загађења, делује заиста апсурдно и неукусно. Ми и многи други народи широм планете смо прескочили оно „златно доба“ Запада и ускочили одмах у постмодерни и постматеријалистички Гретин вагон борбе против климатских промена. Дакле, на нама је да решавамо последице оног живота који нисмо ни стигли да окусимо.

То би било као када би вас коначно пустили на ексклузивну забаву, пред сам фајронт, када је већ све пиће попијено а храна поједена, а онда од вас захтевали да равномерно учествујете у трошковима. Најава доношења еколошке таксе коју ће од идуће године плаћати сви грађани Србије потврда је да „Света Грета“ и њени спонзори озбиљно рачунају и на наш допринос. С друге стране, иако можда не симпатишемо превише Грету и њену еко-фашистичку „децу кукуруза“, такође није паметно упадати у замку потпуног негирања тезе да је човекова животна средина озбиљно нарушена и да се клима опипљиво променила. Готово потпуни нестанак прелазних и благих годишњих доба, осетан пораст просечне годишње температуре, честе и наизменичне суше и поплаве, рекордни нивои загађености ваздуха који дишемо довољни су показатељи да је климатско стање алармантно. Нема дилеме да је крајњи час за еколошко освешћивање и најхитније удружено глобално деловање, али исто тако ваља имати на уму да морализаторску тапију на потезање ове теме, држање лекција и, недајбоже, наметање било каквих мера и „решења“ не могу имати представници исте оне цивилизације која је својом необузданом похлепом и расипничким понашањем довела читаво човечанство и планету на ивицу амбиса.

Марко Танасковић / Печат