Србска црква и данас на искушењу

• Обичан србски свет, онај кога зовемо Живом Црквом, своју православну духовност испољавао је поштујући породичне култо­ве: крсне славе, брак, рађања, сродство, упокојења, култове пре­дачке јер Небеска Србија није ништа друго до сви наши преци од почетка настањени у њој.
• Нажалост, та Жива Црква није увек имала потпору у њеним предводницима, онима које уопштено називамо јерархијом. Потврд­у за то налазимо и у књизи Бранка Павићевића, Књаз Данило I Петровић Његош : Књаз црн­о­горски и брдски 1851-1860, Бео­град 1990.
• Влади­ку су опту­жи­вали неки његови сара­д­ници за пријеку на­рав, за же­стоке обра­чу­не са свим лицима која се нијесу поко­ра­вала ње­говој вољи и схва­тањима. Дешавало се… да су за Вла­ди­чине владавине многи људи кажњени најстрожим казнама само (због то­га) што се у њих по­сум­њало да би могли на­правити нешто што није било у складу са његовом вољом

Поглед у затамњену прошлост

Само подсећања ради, реч-две о приликама које су, углавном без неких битнијих разлика, пре сто педесетак или двеста-триста година владале по целој Србској Земљи, према томе и у Старој Црној Гори, и у Бр­дима, и у Старој Херцеговини, и у Србскоме Приморју, у време када је свештенство, паро­хијско или монашко, представљало најбројнији а понегде и једини интелектуални слој у србском народу.

Скоро по правилу, свештенички позив у крајевима које управо поменух обављан је као породично наслеђе, због чега је писме­ност у том кругу почесто била на нивоу онога попа Мића из Гор­ског вијенца: ум… дам… ам… би… ну… но… на… ша… ра… чија је писменост пропраћена стихом „лијепо ли ова сабља чита“. Ипак, такви ка­кви су били, они су своје братственике и племенике окупљали око себе на црквеним свечаностима, а често су их предводили и у боје­ве. Са тим у вези, једном се, у време Другог балканског рата, када је видео како су су Бугари злочиначки понашали према србској нејачи, Никола Велимировић (1881-1956), тада суплент београд­ске Богословије и учесник у србским ослободилачким ратовима, потоњи Свети владика Николај Охридски и Жички (Лелићки), одрекао свога миротворства и рекао да му је тек тада постало јасно због чега су србски свештеници за турска земана испод мантије имали кратку пушку или сабљу а на дохват руке и дугу пушку.

Обичан србски свет, онај кога зовемо Живом Црквом, своју православну духовност испољавао је поштујући породичне култо­ве: крсне славе, брак, рађања, сродство, упокојења, култове пре­дачке јер Небеска Србија није ништа друго до сви наши преци од почетка настањени у њој.

Нажалост, та Жива Црква није увек имала потпору у њеним предводницима, онима које уопштено називамо јерархијом. Потврд­у за то налазимо и у књизи Бранка Павићевића, Књаз Данило I Петровић Његош : Књаз црн­о­горски и брдски 1851-1860, Бео­град 1990, у наводу да је руски дипломата Јегор Пет­рович Кова­ље­в­ски за време свог бо­равка на Цетињу (1838) „има­о прилике да чује мишљење ис­такнутих пр­в­а­ка Црне Горе о владици Раду, Петру Другом, њего­вој нарави и склоностима, његовим методама управ­ља­ња и начи­ну обрачуна са онима који нијесу по­штовали његову во­љу. Влади­ку су опту­жи­вали неки његови сара­д­ници за пријеку на­рав, за же­стоке обра­чу­не са свим лицима која се нијесу поко­ра­вала ње­говој вољи и схва­тањима. Дешавало се… да су за Вла­ди­чине владавине многи људи кажњени најстрожим казнама само (због то­га) што се у њих по­сум­њало да би могли на­правити нешто што није било у складу са његовом вољом. За ври­јеме његове ‘стро­ге владе’ по­бјегло је мно­го лица из Црне Горе на турску те­ри­торију, гдје су, по правилу, наилазили на добар при­јем код тур­ских власти, спрем­них да од црногорских избјеглица стварају личне неприја­те­ље Влади­чине и велике противнике ње­го­ве политике. Да би на не­ки начин сприје­чио оваква настојања тур­ских власти, Владика је при­бјегао ‘завјереничком методама’, па је по Црној Гори и другдје тражио лица да организују убиства таквих про­тивника, не жале­ћи сред­ства за такве сврхе. Тако је у Црној Го­ри било ство­ре­но ‘суверено увје­ре­ње да се од казне Вла­дичине не може сакри­ти’, па се стога сва­ко без роптања покора­вао“.

Мада је Коваљевски могао поверовати да је у неким од тих прича о Петру II било и зависти оних који су о ње­му „знали све или понешто“, он је врло лако запазио да је црк­ве­ни живот у Црној Гори био скоро замро, да су цркве потпуно за­пуштене, да у неким црквама једва да постоји по једна или две ико­не и да се цетињска митрополија „налази у жалосном стању“.

Иако је тестаментом владике Петра II владичество оставље­но Данилу Станкову Петровићу Његошу (1826-1860), владичином синовцу, он је претходникову предсмртну жељу презрео и, у сво­ме безбожништву, призвао са­та­ну: у четири наврата, увек на велике хришћанске празнике: по једном на Тројичиндан и Аранђеловдан и два пута на Петровдан, предузео је терористичке походе на тро­је србских Брда, а митро­полијски трон држао је упражњен седам година. Било је нагове­шт­аја да ће Данило, непосредно по поврат­ку из Русије, за владику црногорског и брдског именовати Нико­дима Раичевића, архиман­дрита острошког, али је све завршено на наговештају. Тек 1858. го­дине, књаз Данило се „досетио“ да то „рад­но ме­сто“ попуни, тако што је за новог митрополита изабрао је­ромонаха Никанора Ива­но­вића (1825-1858-1860-1894), сабрата ма­на­сти­ра Савине, родом из Дрниша а порек­лом из Његуша. Због то­га што се августа 1860. године није појавио на сахрани Даниловој, ми­тр­о­полит Никанор био је одмах сме­њен, а на његово место до­шао је архимандрит Иларион Рогановић (1828-1860-1882), до тада настојатељ манастира острошког.

Заједнички против Срба

Више речи биће изговорено о зби­ва­њима чији сведок може бити и понеко од оних којима се буде дало да ово прочитају.

Јуна 1935. године, у затвору у Сремској Митровици, „вођство Хрватског народног Усташког покрета и вођство Комунистичке странке у Краљевини Југославији, овлашћено и споразумно са свима Хрватима легалних и илегалних формација“, споразумели су се да „на себе… преузму дужност заједничке борбе и међусобно помагање у сваком случају потребе до постигнутог циља: РАСПАДАЊЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ДРЖАВЕ И СВЕГА ШТО ЈЕ СРПСКО И ПРАВОСЛАВНО“. Образложено је то жељом „Хр­ва­т­ског народа да ће икада доћи час ослобођења испод српског јарма“, и историчним објашњењем „Југословенске Комунистич-­ке странке… да комунизирање Балканског полуострва не може доћи док се не сломи кичма српства и православља, јер је познато да су то два фактора која су омела продирање Османлија на запад и Аустрије на исток“.

У једној својој књизи мемоарског карактера, Милован Ђи­лас (1911-1995), зван и „Принц Политбироа“, један од најзна­чај­нијих кому­ни­стичких идеолога југословенског ратног времена, ка­зује да су ус­та­ше пристале на сарадњу са србским комунистима, и признавале их, само због тога што су сматрали да су они, „постајући кому­ни­сти пре­стали бити Срби“ (Споменица Динарске четничке диви­зије 1941-1945, Друга књига, Оренџ­-­вејл/САД 1998, 90).

У духу поменутог споразума, Јосип Броз (1892-1980), познати­ји као ДругТитоЈашеНаЧелуКолоне, у улози генералног секр­е­тара Комунистичке партије Југославије, пред сам рат (после два­десетседмомартовског пуча) издао је поверљиву директиву свима партијским комитетима да пруже „сву нужну подршку усташама, Македонцима, Албанцима и другим националним организаци­јама уколико би оне могле допринети што бржем збацивању сада­шњег режима. Помоћ треба пружити и црногорским сепарати­стима, ако прихвате антиројалистичку линију у Црној Гори“. Са таквим „заслугама“, он је могао остати у Загребу радећи партиј­ски посао све до краја маја 1941. године, када је, без икаквих „гра­ничних“ проблема, прешао у Београд. „Неки Срби-комунисти ужи­вали су госто­при­м­ство усташке државе… Светозар Вукмано­вић се слободно кретао по НДХ, па се чак и лечио у усташкој бол­ни­ци. Својим везама омогућио је Кардељу да добије усташку про­пус­ницу да из Сара­је­ва отпутује у Љубљану, да успут сврати у За­греб и тамо, са зна­њем усташких власти, с Владимиром Веле­битом, остане два месе­ца“ ( Споменица Динарске четничке дивизије 1941-1945, Прва књига, То­рон­то/Канада 1993, 460-461).

Комунистичка ратна стратегија

Као упечатљив траг парти­занске ратне „технологије“ ос­тала је наредба Врховне партизан­ске команде (Строго Пов. број 39. од 27. децембра 1941), коју је свим партизанским команданти­ма и политичким комесарима на поло­жајима упутио Арсо Јовановић (1907-1948), до рата капетан пр­ве класе Југо­сло­венске краљевске војске, у рату начел­ник Штаба исте те Ко­манде, потоњи генерал-пуковник Југословенске армије.

У наредби је недво­сми­с­ле­но ис­так­нуто да је „личност Драже Михаи­ловића и његов ошт­ри дух јасно увидео право стање ствари и знао је јасно и разговетно да прикаже југословенским народима пого­тово српском са ким и у ком правцу југословенски партизани воде борбу. Поред овога његова личност и храброст окупила је око себе све­укупни српски народ и све најбоље борце; због чега морал, поуз­да­ње и вера у по­бе­ду слабе сваког дана код наших бор­бе­них једи­ни­ца, а тим пре што сви резултати наших до сада во­ђе­них бор­би са чет­ницима, забеле­жени су код ове команде као по­све равни нули. Последице овак­вих по нашу ствар поражава­ју­ћих неуспеха, без об­зира на изнете чињенице, односно ауторитета Ми­хаиловића, вођ­ство ове коман­де у многим правцима може са пра­вом пригова­ра­ти партизанским командантима и пол(итичким) ко­ме­сарима, а на­име: што се нису до сада стриктно придржавали комунистичке иде­ологије и да су се у до­садашњим војним и поли­тичким акци­ја­ма као и у правцу пропа­гандистичком у свему пока­зи­вали кукави­ч­ки и не­спо­собни својих задатака и положаја за које су се за ове дане пу­них двадесет го­ди­на спремали…

…С тога, а под претњом смртне казне, НАРЕЂУ­ЈЕМ:

1. Да се команданти и пол. комесари, официри, подофицири, каплари и војници свих родова имају безусловно у будуће у свим правцима придржавати и покоравати комунистичкој идеологији.

2. Дражу Михаиловића и његове војне и политичке сарад­ни­ке треба што пре ликвидирати (види наредбу ове Команде од 11. дец. 1941. г., под строго пов. број 14).

3. Против окупатора комунистичке јединице не могу се борити, зато што је окупатор и сувише јак, што је способан и спре­ман да уништи једним замахом нашу целокупну организацију, ако то интереси буду захтевали. Снаге окупатора су врло јаке и свака на­ша борба против окупатора унапред је осуђена на пропаст. (Били су комунисти у праву, јер и званични немачки подаци казују да је немачка вој­на сила у окршајима по Југославији од 1941. до 1945. године имала мање од тридесет хиљада погинулих, рањених и несталих војника; зна ли се то, мора се поставити питање с ким су то партизани ратовали без­мало четири године – ИП).

4. Такође и са усташама бесмислено би било са наше стране да се води ма каква војна акција с обзиром на њихово модерно наоружавање од стране окупатора, а друго што усташе у овом по нас згодном времену истребљују српски народ који је у огромној већини против нас. Наш задатак није у томе, да се организује борба против окупатора и усташа, јер бисмо у том случају потпу­но ос­лабили сасвим узалудно завршну фазу борбе за наше ослобођење када ће нам снага бити најпотребнија. Окупатора има да скрше и отерају из наше земље светски догађаји и Совјетски Са­вез, наша мајка. Живео СССР! За нас је комунисте најважније у томе: орга­ни­зовати покрет и прикупити снаге против четника. Четници су наш први непријатељ, против кога треба употребити сва могућа и немогућа средства ради њиховог уништења, јер на други начин њихов отпор не може се сломити.

5. Да би се код окупатора могао изазвати већи гњев и реакција против српског народа, командантима стављам у дужност да из својих подручја и борбених јединица изаберу најпоузданије и најхрабрије другове којима ставити у задатак, да с времена на време из заседа убијају по једног или више окупаторских војника, како би окупатор на основу тога предузимао репресалије против непослушног српског народа и његовог вођства“…

Ово последње као „логи­стичка подршка“ немачкој наредби да се за једног погинулог не­мачког војника стреља сто Срба а за једног рањеног педесет, што је октобра 1941. године завило Крагујевац у црно.

Примена управо цитиране Наредбе

Из исте кухиње јер је је­дан од потписника био Милован Ђилас, члан Политичког бироа КПЈ, члан Врховног штаба и опуномоћени делегат Централног коми­те­та за Црну Гору са ванредним овлашћењима (други пот­писник био је Владо Мартино­вић Бајица), 5. фебруара 1942. годи­не изашла је Наредба КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак, под ознаком „Строго повјерљиво“, у следећем тексту:

„НАРЕЂУЈЕМО:

Командантима и политичким комесарима са подручја: Колаши­на, Мојковца, Берана, Бијелог Поља и Андријевице, да одмах без размишљања и тражења неких додатних објашњења под хит­но организује напад на васојевићко племе јер су они велики – Срби.

Њих треба најстрожије казнити убијајући све редом, све за кога се зна да није за нашу идеологију. Не руководећи се на пол и старост, жене и дјецу, не питајући никога за кривца. Куће конфисковати, а потом запалити, стоку заплијенити.

Уколико би неко од партизанских војника покушао да не поступи по овој наредби, команданти имају такве на лицу мјеста стрељати.

Приликом напада на Васојевиће партизанска војска мора добро водити рачуна, да не дође до сукоба између њих и окупатор­ске војске, коју наше партизанске јединице не смију да нападају, при­др­жавајући се строго наредбе Врховне партизанске команде из­да­те 27.12.1941. године а са којом су упознати сви наши коман­данти и политички комесари и повјереници“.

Макар колико ова наредба била „строго повјерљива“, убрзо су „послате поруке свим вођама устанка (у Васојевићим) да се спремамо за одбрану од комунистичке напасти…. јер се прочула вијест да су комунисти у Андријевачком срезу основали Комски одред. Нека шака комуниста и мали дио омладине која је пришла комунистима. Тај Комски одред… по свом садизму, дивљаштву и не­човјечности превазишао је све партизанске одреде у Црној Гои… Најважнији задатак тог Комског одреда је прављење спискова за ликвидацију и сама ликвидација“ (Миро Микетић, Кроз пакао и натраг, Београд 2010, 71).

На истој тој линији била је и „инструкција“ Врховног штаба Народно-ослободилачке војске и партизанских одреда Југославије (НОВ и ПОЈ), са потписом њеног врховног команданта, маршала Југославије већ поменутог ЈахачаСаЧелаКолоне, издата Главном штабу НОВ и ПО Србије, 5. фебруара 1944. године, са „Положаја“:

„Када будемо ушли у Србију, постријељат ћемо све кулаке и домаћине, а нарочито све индустријалце.

Имовину великосрпске буржоазије, поглавито индустријске објекте и творнице, ћемо пренијети у Хрватску и Словенију.

Наријеђујем особито строго понашање према српском народу, који је, у више наврата показао непослух и оданост монархији, коју ми желимо искоријенити.

Посебно скрећем пажњу друговима из ПО Србије да дјелују оштро и без сентимената према својим рођацима и пријатљима, јер је опћи циљ изнад свих наших емоција. Дапаче, другови из ПО Србије морају показати већу строгост од других.

Према припадницима ЈВуО и четничким јединицама не показивати никакву милост“.

Комунисти као ратни победници

Према сведочењу Душана Биланџића (1924-2015), некадашњег партијског и самоуправљачк­ог теоретичара који се исто­ри­јом бавио по „партијској ли­нији“, Јосип Броз је, десет дана по ослобођењу Београда, „на сједници Политбироа Комунистичке партије Југославије рекао: ‘Ми се у Србији морамо понашати као окупатори’. Зашто? Зато што је Србија листом била против федеративног уре­ђења Југославије… Шта Тито ради? Успоставља диктатуру. Про­тив београдске чар­ши­је. Против свих странака. И разјурио их је… Наравно да је био диктатор. И деспот. А шта он хоће? Има визију. Хоће сломити великосрпске претен­зије. Зашто се не жели призн­а­ти још једно велико дјело, можда управо његов највећи гријех у очима великосрпс­ких идеолога? Створио је три нове државе, плус двије полудр­жаве: државе Ма­ке­донију, Босну и Херцеговину и Црну Гору, те покрајине Косово и Војводину… Зато да би бло­кирале велико­срп­ску идеологију“.

Ван сваке сумње, „бло­кадом великосрпске идеологије“ обухва­ћена је и Србска православна црква, чије се разарање убраја у понајзначајније комунистичке успехе: чини се да су комунисти по­сле рата поруши­ли више православних цркава, попали­ли више ма­настирских библиотека и злостављали више архи­је­реја и све­ште­нослужитеља него сви срб­ски крвници заједно за време њего­вог тра­јања. Тиме су они стали иза личног Хитлеровог наређења коман­данту југоис­точног фрон­та Александру фон Леру: „Уни­шти­ти српску интелигенцију, обезглавити врх Српске православне црк­ве, и то у првом реду патри­јар­ха Дожића, митропо­лита Зимо­њића и епископа жичког Николаја Велимировића, као и мона­хе и мо­нахиње српских манастира“.

Због таквог званичног комунистичког односа према Србској Цркви, патријарх србски господин Га­врило (Дожић, 1881-1950), Морачанин родом, упутио је Јосипу Брозу, 16/29. мар­та 1949. године, један протест. Користећи тада расположиве податке о њеној злој судбини, он је ис­такао:

– од почетка рата по­страдало је 550 свештеника и по­рушено преко 250 храмова и ма­настира;

– још није васпостав­ље­но црквено јединство, због тога што нова власт не дозвољава пра­во­славним свештеницима да се врате у своје парохије по Маћедо­ни­ји;

– један епископ и преко шез­де­сет свештеника тада се налазило на робији, пет архијереја је зло­стављано, а црквене литије и бад­њачке поворке се спречавају;

– бројни храмови су обесвећени, де­мо­лирани и претворени у мага­зи­не с најразличитијом наменом;

– у Шуљму, у Срему, храм је пот­пуно опустошен, а неки безбожници користили су га, исто као и путир за причешће, за врше­ње нужде;

– чак и после више деценија боравка и рада у неким парохијама, мно­ги свештеници протерани су у своја родна места;

– у Горњо­кар­ло­вачкој епархији, где су уста­ше за време рата уништиле 145 цркава и 44 капеле, после рата је срушено још шест цркава;

– цркве се ру­ше и по Србији;

– одузимају се црквена имања и парохијски домови;

– законом о аграрној ре­фор­ми Цркви је одузето 20.000 хектара зе­мље;

– од манастира је тра­жено да своја имања унесу у радне задруге, а на име „обавез­ног откупа“ разрезивана су давања која се ни­су могла испунити, па је тако од манастира Војловица тражено да испору­чи огромну количину меса или да уђе у радну задругу;

– спречава се штампање верских публикација (једино је Гласник Србске Пат­ри­јаршије допуштен у малом тиражу), а већ при­премљен слог православног календара био је растурен;

– испред митрополита цр­ногорско-приморског Јо­а­никија (Ли­повца), убијеног полови­но­м 1945. године у једној ја­рузи под Бу­ку­љом, током „истраге“ де­фи­ловали су „комуни­сти­ч­ки крвници… и сваки је на свој начин ис­ка­љивао свој злочиначки парти­зански нагон према окованом ми­тро­политу: неко у шамарању, не­ко у чупању браде, неко у пљу­ва­њу, а мајор Василије Чиле Коваче­вић донео му је путир пун свеже крви од уби­је­них четника (како је он то рекао) и тражио је од митро­по­лита да се ‘причести’ том крвљу“; баш као да се васпитавао на „све­т­ло­м примеру“ свог великог претходника из Француске револуци­је, глумца Гра­мона, чувеног по томе „што је лобање гиљоти­ни­ра­них разбијао, вадио из њих мозак, па онда у њих сипао крв мучени­ка и пио је као вино из пехара“;

– патријарх Гаврило (Дожић) умро је 1950. године „изненада“;

– Јоаникијев наследник на ми­тропо­лијској столици Арсеније (Брадваревић, 1883-1963) злостављан је и 1954. године осу­ђен на затворску казну на једанаест и по година, коју му је Врховни суд Црне Горе „великодушно“ преполовио (5,5) година, због тога што је „нанео увреду като­ли­ч­кој црк­ви у Југославији тиме што је рекао да је она благословила ге­ноцид над српским народом“; неке појединости о томе, ја сам правовремено сазнавао јер су са мном у исти разред Гимназије ишле две сестре којима је Митрополит био мајчин ујак;

– епископ Варнава (Настић) годину дана касније осуђен је 1955. на 11 година, а  умро је 1964 – „под врло чудним околностима“;

– па­тријарх Викентије (Проданов) умро је 1958 – „под врло загонетним околностима“;

– и тако даље.

То ће рећи да су немилосрдно прогоњени сви Срби неспремни да јеванђео­ску науку замене оном коју је проповедао друг Маркс (1818-1883). „У том смислу“, били су забрањени сви црк­вени православни обреди, комунисти су толерисали вер­ска и на­ционална права сва­ком осим Србима па су, према све­до­чењима људи који су војску слу­жили непосредно после рата, у службене евиденције је­дино њих уписивали као „Југословене“ и „без вере“, а у неко по­сле­ратно време у Црној Гори у матичне књи­ге рођених могла се уписати свака националност новорођен­чета осим србске. Тако су комунисти ства­рали нове нације чији дана­шњи предводници твр­де да са Србима никад ни­су били ни у сусед­ству, а камоли да су (да­леко било!) некад и сами били Срби. Комунисти су, уз то, директно одлучивали и о избору патријарха и о избо­ри­ма влади­ка (зато није ни чудно што је међу србским архи­јерејима било и оних за које би се пре могло рећи да су „другови из ко­ми­тета“ него духовни­ци), а тиме припремили и терен за раз­бијање Србске православне цркве уопште: из ње се већ издво­јила тако­звана Маће­донска пра­вослав­на црк­ва, а пред нама, у нашем вре­мену, ствара се и „аутофе­ка­л­на Црногорска православна црква“, при чему ће, како сада стоје ства­ри, ови наводници ‡ брзо сами пасти! Ону прву за сада је признао једино Ватикан, а ову другу ваљда нико осим актуелне црногорске комунистичке власти, „прикривене“ под називом демократска партија социјалиста.

И јасно је зашто је све то чињено: „велики комунистички учитељи“ добро су знали да ће један народ најсигурније уништити ка­да му разоре темеље ду­ховности, културе и националног памћења и када га преведу у „нешто друго“, па су тако Срби „прево­ђени у Југословене“ или у „друге нације“ док се свима осталима нико ни­је мешао у оно што су били или што су имали. Истих схватања био је и њихов настављач Адолф Хитлер (1888-1945?) који је написао да „народ коме уништите споменике, за две генерације престаје да постоји као народ“.

Због тога је србски историчар уметности Миленко Николић, већ скоро пола века „на привременом раду“ у Немачкој, и рекао да „сви могу да ка­жу оно што нису, само Срби не могу да кажу оно што јесу“.

Илија Петровић