Одећа као форма очувања културе!

Расправе, а потом и забране, у неким европским држава исламских бурки већ неколико година пажњу јавности држи на одећи, тј. одбијању неких народа или припадника религије да се европеизује и облачи по европском стандарду. Одећа, јасно је, није само извор прихода. Она је (и) обележје припадности одређеној култури, религији, цивилизацији, али и сексуалној оријентацији. Ово је нарочито видљиво на Блиском истоку и Европи, као два супротстављена пола по многим, па и модним питањима. Промена је велика, јер данас одећа манифестује припадност космополитској градској средини са незаобилазним гламуром и спектаклом, али и припадност геј заједници.

Арапи на Синајском полуострву очување стила облачења сматрају делом свог националног идентитета и оним по чему се разликују од Јевреја. Уколико би се одећа променила становници би постали, како се тамо мисли, «европски безлични». Уједно се може рећи да је ово и одговор на јеврејску традиционалну моду, која се све више обнавља и добија подршку у Израелу. На пример, особености женске одеће на Синају (код муслимана) је таква да одражава њен социјални статус: плаве хаљине носе старије жене, удате носе црвене, а девојчице носе хаљине светлијих боја.

Но, ни други делови планете нису без размишљања на ову тему. Познати руски геополитичар, Александар Дугин објавио је студију о «Метафизици моде», а на неколико државних универзитета Русије одбрањене су докторске дисертације на ову тему. Основна теза Дугина је да савремена мода показује степен европеизације државе у политичком смислу. Своје запажање почиње информацијом од 28. августа 1698. године, када је Петар Велики издао царски указ о обавези свих дворјана да брију браду и носе сакое и хаљине на европски начин. Данас је могуће да се то доживљава као историјска анегдота, али са становишта историје идеја, културологије и социологије, то је био веома симболичан и индикативан догађај. «Овде се суочавамо са веома важном темом – метафизиком моде. Ради се о томе, да је национална ношња – начин одевања, и јасно одређени спољашњи изглед, део културолошког стремљења једног народа. Кроз спољашњи изглед изражава се идентитет. Одевни предмети, фризуре, карактеристични украси, обрасци на одећи, крој и различити атрибути оличавају у себи припадност појединца ка нечему циљаном, уопштеном, ка јединству и сврсисходности».

Дугин је савршено у праву. Када су се Молдавија и Влашка ујединиле у Румунију нису имале Румуне, него већинско словенско становништво, које је имало словенску народну ношњу, црквенословенски језик, нереформисано православље и ћирилицу. Требало је, дакле, створити Румуне. Први корак на том путу било је стварање особене народне ношње «Румуна», која би их разликовала од Словена, да би потом уследило укидање црквенословенског језика и стварање «румунског», као и увођење другог писма – латинице. Тиме су изграђене основе за формирање нове нације. Народна ношња је органски део народног бића, као и језик, пише Дугин «То и јесте језик, визуелни језик културе. По спољашњем изгледу ми одмах препознајемо, са ким имамо посла – са доктором или свештеником, са ученицима или ливцима. Али исто, као са професијама и половима, по одећи ми често препознајемо припадност народима и цивилизацијама. Са чалмом – Индус, са јермолком – Јеврејин, брада од недељу дана – Кавказ».

Када погледамо историју ношње Руса, видимо да се она није много разликовала између обичног народа и племства. Други су имали само богатије украшене кошуље (рубашке), обавезно заједно са појасом или кафтаном – код кнезова украшених везом код простог света обичном. Обавезно са брадом. Жене са хаљинама и марамама. Као што је приметио кнез Николај Сергејевич Трубецкој, у древној Русији, код аристократије и простог народа одећа се, разликовала само по употребљеним материјалима од којих се одећа шила и правили украси. Али је крој био исти и код сиромаха и код цара. У томе се огледало јединство руске културе, свеприсутност руског кода. То јединство нарушио је Петар први. Тиме је задао ударац руском идентитету. «Руски код је био разбијен». Петров указ је означио: престани бити Рус! Ви сте сада део евроатланске католичко-протестантске цивилизације. Будите љубазни промените свест. Никаквог више Трећег Рима. Никаквог византизма. Заборавите на Свету Русију. Од сада сте европска земља у развоју. Зато узмите бритву и холански шнајдер: нисте више Руси! Сада сте Европејци. Наравно, тицало се то само елите, аристократије, бојара и дворјана. Петра се нису тицали прости људи, сељаци и трговци.

Дугин у овом чину Петра првог види далекосежну последицу јер је овим указом о облачењу ломио психологију целој владајућој елити. Упросечавао је права и статусе потомака древних породица, као и људи који су се истицали у свим видовима службе. Пред лицем Петровог апсолутизма, који је парадирао духовним знамењем Ивана Силног, сви су били једнаки – и кнез и новобогаташи, и истински херој и улизица.

Петров удар био је по руској елити. Њој је било зацртано да престане бити руска или да умре. Петар Први је почео да гради потпуно ново друштво, другу, пост-руску цивилизацију. Епоха до Петра и после Петра – то су две различите културе. До Петра – етничка руска, после Петра – државна руска, односно руска само по неким особинама, а по осталим западна.

Отуђење елите од народа приметили су раније и други словенофили, а цео XIX век је утрошен на то да би се поново сјединиле обе половине руског друштва – под симболом повратка Светој Русији. Последњи Романови појављују се не само са бакенбирдима, већ и са руским брадама. Нису то више само Императори Русије, већ и руски цареви. Нажалост, нису успели да доврше ту конзервативну, словенофилску, истински Руску идеју. На крају Дугин констатује: «Спољашњост, то је израз унутрашњег. Данас није толико битно облачимо ли руску ношњу макар у изузетним случајевима, али сваки Рус би требало да је има у својој гардероби. Да бисмо се присећали ко смо».

Морамо констатовати да Дугин није усамљен по овом питању. Данас можемо видети да бројни интелектуалци истичу важност очувања народне ношње као елемента националне културе, националног духа, на нашу жалост више и Ирану и Блиском истоку, Индији и Израелу него у Европи.

Руски етнолог и социолог, Игор Леванов, на пример, у свом истраживању обратио је пажњу на повезаност ношњи и религије. Све велике религије регулишу правила облачења, односно моде. Ово је, како истиче ауторке студије «Како се морају облачити жене различитих религија» важно посебно за оне жене које се удају за мушкарц друге вере, што неминовно доводи до промене начина живота, што може бити толико стресно да угрози и брак.

Основно правило је, скоро код свих религија, да одећа не сме бити провокативна. У хришћанству одећа мора бити чиста, да не саблажњава друге, али и да очува унутрашњу чистоту. Такође одећа мора одговарати полу. «Мушкарац не сме да носу женску, а ни жена мушку одећу» (VI Васељенски сабор, 62 правило). Патријарх Кирил је новембра 2006. године критиковао неке православне вернике за «прекомерно полагање на спољни изглед, при чему одступају од православља, односно ово даје негативан утисак о православљу целини».

Према речима патријарха Кирила естетика у Цркви има вeлики значај, у том смислу важан је и спољни изглед верника, «јер њихова одећа не значи ништа, већ начин живота». Одећа православних мора да буде чиста, лепа и уредна и да не доводи друге људе у искушење, посебно оне недовољно оцрквљене. Одећа може бити савремена, лепа, али да уважава одређена ограничења и да се уважавају околности и прилике у којима се носи.

Ислам има веома строга правила, а основни циљ ношњи је да нагласи скромност и умереност у односима између мушкараца и жена, али и да наметне одређени стил понашања. Жена одећом не треба да изазива страст код туђег мушкараца, што значи да мора да носи хиџаб, који покрива цело тело са изузетком лица и руку.

Код јудаиста постоје три правила облачења жена: одећа мора да покрива оне делове теле који не треба да се показују. Сукња мора бити тако одмерана да покрива колена, рукави најмaње да покривају до лаката, а такође и леђа морају бити покривена; одећа не сме бити јарких боја, тј. да буде упадљива. Жене се због тога не треба да облаче у црвену одећу; одећа мора бити достојенаствена и да не буди страсти. Мушкарцима се сугерише ношење одела са белом кошуљом «закопчаном до грла», без кравате и са шеширом или капом чији је обод раван. Такође брада је обавезна.

У докторској дисертацији «Традиционална одећа у обредима и представама Долгана» (малоброји турскојезички народ Краснојарског краја Русије), аутора Анатолија Савинова истиче се да одећа у животу овог народа има важну улогу социјалног и сакралног нивоа, а одговора представама о томе како треба живети и шта се са душом човека догађа после смрти.

У традиционалној, народној одећи (ношњи) акумулиран је богати духовно искуство, народна веровања и представе. Обичаји и веровања повезана са ношњом представљају посебан ниво погледа на свет. Одећа (ношња) се посматра не само као одевни предмет, већ као знак, симбол, који предаје важну информацију о човеку, његовом узрасту, занимању и на крају о његовом социјалној и етничкој-религиозној припадности. Одећа је обично вишефункционална, тако има и ритуалне, религијско-мистичке функције, које чине посебан систем знакова и порука.

У народну ношњу се обично уграђују етнокултурни феномени који одражавају многе догађаје из прошлости, као што су свадбе, ратови, религиозна искуства итд.

У другој докторској дисертацији, ауторке Марије Михејеве, «Социјалне функције одеће» посебна пажња је посвећена европској концепцији одела и моде уопште кроз призму арпских и руских аутора и друштвне реалности овог дела света. У том смислу се одело посматра као начин симболизације социјалних промена, али и форма социјалне компетентности. Сам дизајн одела се посматра као образац мењања социокултурних односа, али коришћењем средстава за масовну комуникацију, одела мењају и систем вредности, естетске стандарде и формирају особен поглед на свет (идеологију).

Психопатолошко друштво затире мужевност и то манифестује и препорученим стилом одевања
Управо начин и стил у облачењу демонстрира социокултурне образсце. Уколико је то клaсично одело са белом кошуљом («тзв. бели оковратници), јасно је да се ради о менаџерима различитих профила, политичарима и другима, свакако људима који се баве непроизводним занимања. Уколико одећа има елементе окултног ради се о следбеницима рок музике или самим рок музичарима који следе ову религију. Ако је у питању униформа, то је одело полицајаца, ватрогасаца, свештеника или војника. Одећа је, другим речима, материјализација идеја и система вредности. Колико је планета била под утицајем западног стила облачења сведочи својеврсна американизација и протестантизација одеће, чији је највећи досег прихватање фармерица као дневне одеће, а у пословном свету сакоа и костима као одраза свеколике протестантизације и протестантског виђења и вођења бизниса.

Истраживачи моде, односно ношњи овде иду и корак даље, као што то чини Катарина Клингсајс, која говори да данас, супротно религијским ставовима, власт намеће гламур, који у условима живота у граду има посебно значење. Световна власт овде преотима власт над народом (и верницима), те сукоб религиозног и световног по питању одеће је сталан. Прво у граду је одећа укључена у невидљиве механизме власти (зато је отимају од верских заједница). Истраживањем моде (одећа, стила облачења) заправо се може доћи до сазнања како власт (државна, религијска, корпоративна) невидљивим механизмима на нашим телима утискује свој печат, да би означила социјални положај сваког појединца, као и идеологију и вредности којима тежи. У том смислу одећа представља одраз «симболичког насиља и власти», при чему људи, мање више добровољно у томе учествују.

Мода, тачније индустрија моде је само један од техника владања над људима, при чему намеће одређено знање и идеологију понашања и деловања. Овде је кључан стереотип који се, између осталог, намеће и модом «да је важан наћин живота који водимо», и, друго, «да је поседовање одређеног (одевног) предмета потврда тог жељеног начина живота». Уколико се не следи овај модни дискурс долази до различитих етикетирања и омаловажавања онога ко не следи «идеологију и семантику модне индустрије».

Гламур као особени део моде код нас, али и неким другим државама добија на значaју после 2000. године када се јасно запажа да «идеологија гламура и спектакла делује на свакодневно понашање људи», при чему особен статус појединца подразумева слеђење идеологије гламура. Но, чему она води понајбоље сведоче догађаји повезани са модним дизајнером за мушку колекцију Шпанцем Паломом Спаином, који је проглашн 2016. године за «најбољег мушког модног дизајнера», при чему су похвале пљуштале са свих страна. По критикама модног магазина Вогуа (и, наравно, других модних магазина), направио “највероватну, најдивнију, најдекадентнију и најизопаченију” мушку колекцију. Спаин је «једноставно», својом модном колекцијом подишао хомосексуалцима и обукао мушкарце у женску одећу, поништивши њихову мужевност, уз, наравно, уважавање гламура.

Ако на крају уваживши поставку др Анатолија Савинова да одећа народа «има важну улогу социјалног и сакралног нивоа», те да се у одећи «акумулира духовно искуство и поглед на свет» шта (добро и паметно) можемо рећи о савременој моди која нам долази са Запада?

Ништа него констатовати да је познати филозоф, Освалд Шпенглер са изнетим тезама у својој књизи “Пропасти Запада“ у праву («У овом тренутку многи, ако не и већина нас, схвата да је нешто труло у држави нашој високо цењене западне цивилизације»). У семантичком смислу да се ради о очигледној и узнапредовалој декаденцији, а у психолошком да је на делу операционализација патолошког ума и, коначно, да је болесна мода својствена истом таквом друштву.

ИЗВОР: Центар академске речи / Зоран Милошевић