Амерички поглед на људска права
Амерички рани радови
Демократија је, после много векова „избивања из историје“, оживела поткрај 18. века; најпре у Сједињеним Америчким Државама, кроз Декларацију независности од 4. јула 1776, а потом у Француској, кроз Декларацију права човека и грађанина од 26. августа 1789. године.
Америчка демократија родила се у условима америчког рата за независност, на почетку последње четвртине 18. века, кад је извесни Ричард Хенри Ли из Вирџиније рекао у Конгресу да „ове Уједињене колоније јесу и имају право да буду слободна и независна држава“ (лат: Андре Мороа, Повијест Сједињених Америчких Држава, Загреб 1960, 120) и кад је прихваћен предлог да се донесе Декларација независности. Мимо подужег низа уопштених ставова мање трајног значења, кључним прогласом треба сматрати онај који се тиче једнакости, слободе и среће: „Ми сматрамо, да су очигледне и неоспорне ове истине: да су сви људи створени као међу собом једнаки; да им је Створитељ дао становита неотуђива права; да међу та права припадају право на живот, право на слободу и право на постизавање властите среће“ (Исто, 121). Овај проглас неки његови тумачи сматрају „полазном точком свих демократских покрета на свијету, почевши од Француске револуције“, будући да се њим утврђује „да је сврха сваке владавине, да се зајамче човјекова права; да се овлаштења сваке владе морају темељити на пристанку оних, којима та влада управља; да је дужност народа, кад нека влада престане гарантирати сва та права, да је измијени или сруши“ (Исто, 122).
На једном месту, пак, речено је да има „неких ‘очигледних истина’ у овом кратком параграфу, а оци-оснивачи Америке били су их у потпуности свесни. Једна од таквих је и тврдња да су људи створени једнакима, али да нису сви једнаки. Ово значи да људи једнако имају приступ правима на живот, слободу и власништво, без обзира на њихов друштвени положај, боју, националност, пол или веру. То не значи да су људи једнаки по способностима, личним вредностима и да својина међу њима треба једнако да се дели“ (лат: Ралф Еперсон, Невидљива рука – Увод у историју завере, Београд 1999, 17); записано је то у књизи чији мото упозорава на опасности које прете америчкој слободи!
Али, зато, није у Декларацији записано да је америчка независност настала „на крви, костима, земљи и поседима више од 100 милиона убијених и мучених Индијанаца, првих власника ове земље“ (Олег Платонов, Тајна светска влада – Зашто ће пропасти Америка, Београд 2001, 6); били су, истина, први власници, али је баш на њиховим животима утемељено доцније америчко робовласништво; утемељио га је Кристифор Колумбо, тако што је са својом пратњом заробио петсто Индијанаца и послао у Севиљу, у Шпанију, да их продају. Колумбо од те продаје није добио очекивани део, само је посмртно добио признање да се на „његовом“ робовласништву почела рађати америчка демократија (Исто, 10).
Срећа или власништво
Мада је неким реалистичнијим Американцима милије било да је Декларација, поред живота и слободе, гарантовала и власништво, њен аутор Томас Џеферсон (1743-1826) више је волео да се човеку гарантује право на постизање властите среће. Та прилично неодређена формулација учинила је Декларацију идеалистичком, због чега је Џеферсон веровао да ће Американци прихватити као извесно да је револуција изведена једнако за све.
Са тим у вези, на једном другом месту прочитаћемо да „оно што је ова деклерација садржавала била је филозофија демократије, филозофија која никада раније није била изражена у тако речитом и кратком облику. Има ствари, говорили су Американци, у које ниједан паметан човек не може сумњати, то су истине које су очевидне: сви људи су створени једнаки, сви су људи једнаки пред богом и пред законом. Тиме се не каже да у Америци није било неједнакости, јер ње није било између богатог и сиромаха, између мужа и жене, између белог човека и Црнца, али чињеница да друштво не остварује идеал у потпуности, не значи да је тај идеал рђав“ (лат: Ален Невинс, Хенри Стил Комаџер, Историја Сједињених Америчких Држава, Суботица 1953, 73). Да се америчка схватања декларисаних једнакости, које је Џеферсон сматрао очигледним, не би довела у сумњу („ако су сви људи створени једнаки, зашто ми видимо да су сви неједнаки“), било је потребно рећи да „има ствари… у које ниједан паметан човек не може сумњати“. Како ниједан човек не воли да се сумња у његову памет, свима је „постало јасно“ да оно што је Џеферсону било очигледно мора постати очигледно и свим осталим Американцима; био је то трик којим је означен почетак нечега што је много касније постало познато као испирање мозга.
Кад је већ речено да су живот, слобода и тежња ка срећи неотуђива права, права са којима су сви људи рођени и која они не могу изгубити, било је потребно да тај принцип почне да „ври у свести Американаца“. По Џеферсоновим речима, задатак је свих влада „установљених међу људима, да гарантују та права, а да те владе држе своју власт пристанком оних којима управљају. Да једну владу која би дошла дотле да уништи тај циљ – народ има право да измени или обори и да постави другу, чије ће основе бити на горњим начелима (живота, слободе, тежње ка срећи – ИП) и да организују своју власт тако, да она буде више у стању да обезбеди свима сигурност и срећу“ (Исто, 73). Из таквог тумачења проистекао је и став да свака влада почива на „договору“ да су људи најпре живели у „природном стању“, да су у том стању били у сталној опасности и да су се зарад сопствене сигурности удружили и установили власт која треба да чини добро а не зло и која им, у складу са таквим уверењем, штити живот, слободу у тежњу ка срећи. „Онога часа кад једна влада престаје да испуњава задатак ради кога је постављена – она не заслужује више потпору или послушност грађана. Кад људи могу образовати владе, они их могу и растурати, јер имају права да промене или оборе рђаву владу и поставе другу. Ова промена вршила се увек насиљем и проливањем крви и сматрала се као револуција. Али ево сад Американци кажу: да то није ни револуционарни ни насилни поступак, већ један правичан и поштен поступак“ (Исто, 74).
Условна толерантност
Но, исти тај Џеферсон говорио је да у револуционарним временима мора постојати нетолерантност према мишљењима оних који нису на „победничкој страни“. Као и Џеферсон, и Вашингтон, и Адамс, и Пејн, веровали су „да не може да буде толеранције према озбиљним разликама у мишљењу у погледу независности, нити прихватљиве алтернативе потпуном подвргавању патриотској ствари. Свугдје постоји неограничена слобода да се она хвали, али не и да се критикује“ (лат: Ноам Чомски, Контролисана демократија, Подгорица 1999, 505-506). Отуда, све до Првог светског рата постојала је у Сједињеним Државама „незнатна основа за слободу говора“, а тек је 1964. године један стари закон о бунтовним списима био оборен у Врховном суду. Читава два века после америчке револуције, суд је најзад усвојио став који је 1776. године бранио један отац-оснивач, да свака слободоумна влада мора дозволити неистомишљеницима да „саопште своја мишљења, сачине своје планове и спроведу сваки начин опозиције без стварног револта, прије него што би извршна власт могла да дозволи себи да их спријечи у томе“ (Исто, 505-506).
Неједнакост у власништву
Поштапалицом о тежњи ка срећи врло се лако могла прикрити човекова тежња за једном заиста врло жељеном, али зато потпуно неостварљивом једнакошћу: једнакошћу у власништву. Неједнакост у власништву производила је неједнакости у најразличитијим облицима, укључујући и неједнакост у праву гласа. Јер, иако је амерички Устав (написан пре краја 1787), барем начелно, народу признао суверенитет, ништа није учињено да се истом том народу, у целини, осигурају грађанска права. „Гласачко право утемељено на имовинском стању, готово никог није вријеђало због великог броја малих посједника. Замисао о подјељивању бирачког права свима грађанима сматрало се револуционарном замисли, коју би прихватило свега неколико изједначитеља. Становиште, што су га заузели Утемељитељи (четрдесет петорица оних који су учествовали у формулисању америчког Устава, међу њима петнаесторица робовласника, а нико као представник фармера и радника – ИП), било је, да би грађани без земље, будући да немају што изгубити, могли доћи у напаст да их примаме најбесмисленији покуси, па би тако били изложени на милост и немилост демагогâ„. Представник Вирџиније у новоствореној држави, један од оних који су допринели и уједињењу и писању америчког устава, отворено је признавао таква страховања: „Зар не би интереси посједника били преслабо заштићени у таквим будућим изборима?… Кад би у Енглеској данас цијело становништво имало право гласа, посједовање земље дошло би у питање. Био би изгласан закон о подјели земље“ (А. Мороа, Наведено дело, 171).
То, као најзначајније, да би се, постепено, тековине америчког система владавине све више усавршавале. „Велики нови демократски талас који се као право море уздигао за време Џексонове владе – надмашио је у многоме висину коју је била достигла Џеферсонова демократија… Обичаји и начин живота демократизовали су се; било је мање церемонија и мање старања о тачности. Странци су се зграњавали гледајући како сви жваћу и пљуцкају дуван, каквом брзином гутају своја јела, како су неуљудно радознали, како је широко распрострањена уображеност, хвалисање и велика нервоза код свију становника градова на Северу. А друштвени живот одликовао се безобзирношћу и насиљем. И као што је природно у једној таквој земљи која се брзо развија, уносан посао је изгледао важнији од човечјег живота… Двобоји су били врло чести, и често, без икаквог другог покушаја да се изравна ствар, породичне свађе решавале су се ножем или пиштољем како на Југу тако и на Северу. У крајевима где су судови и полициски службеници уживали слабо поверење, линчовање је, разуме се, било ухватило корена… Живот је у многом погледу постао демократичнији. Рађала се јевтина штампа“ (А. Невинс, Х. С. Комаџер, Наведено дело, 132-133).
Мада, без обзира на то колико био усавршен амерички систем владавине, Абрахам Линколн, један од оних који су са самог врха владали Америком, рекао је да „исто онако, као што не бих хтио бити роб, тако не бих хтио бити ни господар. Тако ја схваћам демокрацију“ (А. Мороа, Наведено дело, 300).
Збрисати Индијанце
У превеликој бризи за стицање америчке независности и утемељење уставних начела, нико од америчких политичара није рачунао с Индијанцима и њиховим правом на територију, нити с истином да је и Индијанцима „Створитељ дао становита неотуђива права; да међу та права припадају право на живот, право на слободу и право на постизавање властите среће“, оно што су творци Декларације о независности предвидели за себе и припаднике своје расе. Уништење индијанске расе био је основни предуслов да се до краја примени тек усвојена Декларација о независности.
У тим раним годинама Сједињених Држава, велечасни Тимоти Двајт, председник колеџа Јејл, иначе човек пуританских погледа, једну своју поему посветио је свирепом покољу индијанског племена Пекота. Колонијалисти су, пише он, на Пекоте гледали „са великодушним оком“ и настојали су да задобију њихово пријатељство; можда би се то и остварило да их „у пријатељским намерама“ нису омели „лажни канадски пријатељи“, због чега Американци нису имали другог избора него да све Пекоте масакрирају, и жене, и децу, и мушкарце. Тај „придобијачки“ неуспех Џеферсон је приписао „милосрдном плану који смо овдје спроводили за срећу исконских урођеничких становника у нашој близини, енглеских непријатеља“, али је „због заинтересоване и непринципијелне енглеске политике сав наш труд да се спасе ови несрећни људи, пропао“. Енглези су, каже Џеферсон, „завели (Индијанце) да узму сјекире против нас“; они су, дакле, а не Американци, били криви и одговорни за „ову потврђену бруталност, ако не и за истребљење ове расе у нашој Америци“. Због тога, Џеферсон је подстицао своје истомишљенике да крену у освајање Канаде, а Џон Адамс се њим сложио, јер би „заузимање Канаде ућуткало Индијанце заувијек (што би била) велика благодет и за њих и за нас“ (Ноам Чомски, Наведени рад, 58-59).
Иста теорија о одговорности других примењена је и „кад је генерал Ендрју Џексон дивљао Флоридом уништавајући стварно већи дио свог становништва и стављајући шпанску провинцију под контролу САД. Његову крволочну кампању против индијанског племена Семинола бранио је Џон Квинси Адамс у једном писму шпанском министру Џорџу Ервину“. То писмо, „одавно познато као једно од најзначајнијих државних докумената у историји америчких спољних послова“, Џеферсон је означио као једно „између најмоћнијих које сам икада видио и што се тиче логике и стила“. Дивећи се, заправо, том документу, Џеферсон није само оправдавао Џексонову агресију и бруталност, већ се врло трудио да дипломатским вербализмом о „логици и стилу“ код европских политичара очува и, можда, поврати „коректно мишљење о нашем (америчком) моралу“ (Исто, 58-59).
А стварни мотив за тај брутални рат против Индијанаца био је амерички експанзионизам и, наводно, „коришћење Флориде као склоништа за разбијешњене Индијанце и америчке робове“. У тој раној фази америчке државности, „уклањање Индијанаца, ропство, кршење уговора и употреба војне силе без одборења Конгреса“, Адамс је оправдавао коришћењем уобичајених фраза о самоодбрани. Кривица за све што се дешавало, по његовом тумачењу, лежала је у сплеткарењу Енглеза у Флориди; енглески агенти и трговци су током рата 1812. године подстицали „све одбјегле Црнце, све дивље Индијанце, све пљачкаше, и све издајнике своје земље“ да се укључе у рат против Сједињених Држава до истребљења. По истој логици, „сви индијански ратови због којих смо били ојађени (Американци) очигледно налазе трагове у подбадању енглеских трговаца или агената“. Адамс се упорно трудио да код међународног суда оправда америчке поступке против „нехуманог непријатеља“ и, позивајући се на праксу 18. века, изјављивао да се „оправдање ових принципа налази у њиховој спасоносној ефикасности против терора и примјера ради“ (Исто, 59).
Због такве логике водећих америчких личности могло се десити да за време врховног судовања Џона Маршала (дуже од тридесет пет година, све док 1835. није умро) буде истребљено неколико милиона Индијанаца (О. Платонов, Наведено дело, 22-23). И могло се десити да 1828. године за председника Сједињених Држава буде изабран Ендрју Џексон, „ветеран ратова са Индијанцима у Њу Орлеансу“, „у Тенесију ловац на Индијанце“, онај што нешто касније „грубо исели Индијанце из Џорџије“ и потом даде опште право гласа, али само мушкарцима (А. Невинс, Х. С. Комаџер, Наведено дело, 119, 130. и 132).
Може бити да је баш ова последња околност подстакла „границу“, снагу која је највише допринела изградњи (или барем зачећу) америчког начина живота, да се упусти у немилосрдно истребљење индијанског света. За „граничаре“, један енглески путник записао је да је „то смела, енергична раса људи, која живи у бедним колибама, утврђеним за време рата против Индијанаца. Они мрзе Индијанце, али много личе на њих у погледу облачења и обичаја… Али пушка је главно средство њиховог опстанка“ (Исто, 136). Карактер ових граничара „имао је нарочито трагичне последице у њиховим односима са Индијанцима. Они су се стално провлачили на индијанске земље, не водећи рачуна о закљученим уговорима; они су уништавали племениту дивљач коју су Индијанци чували за своју исхрану и одевање. Многи су били готови да убију Црвенокошца при првом сусрету. Кад су Индијанци покушали да се бране – дошао је рат… Најгрознији ратови били су они који су вођени против Крикса на Југу, а у којима Ендрју Џексон однесе крваву победу, затим против Семинола у мочварима и на граници Флориде и против племена Текумсеха и Индијани.
„Млади капетан Абрахам Линколн био је капетан у рату са Црним Соколом, који је вођен кратко и изузетно сурово. Неки претставници индијанских племена Црни Соко и Фокс („купљени“ ситним, светлуцавим предметима – ИП) били су уступили федералној влади своја права својине на земљу која је обухватала око педесет милиона јутара. Али поглавица и већина племена оспоравали су важност овог уступања земље. Пред претњом да ће бити употребљена сила, Црни Соко испразни кукурузна поља и пресели се на десну западну обалу Мисисипија. Ту га пак снађе глад и оно идућег пролећа пређе реку да би се придружило Винебагосима из Висконсина, која су му племена била савезник, а да би с њима гајио кукуруз. Племе се у свом наивном поверењу надало да ће његове пријатељске намере бити добро схваћене. Али Бели их одмах нападоше. Црни Соко морао се повлачити, и понудио је мир, али милиција у јачини од две хиљаде људи није хтела да зна о томе. Ови очајни људи били су гоњени преко Висконсина чак до Мисисипиа, где су мушки, жене и деца били немилосрдно уништавани кад су покушавали да пређу реку. »То је била грозна слика«, писао је један од милиционера, »видети ситну децу, рањенике, како се муче и превијају од ужасних болова, па и ако су били дивљаци и непријатељи«. Такви су били људи ‘са границе’ у својој рђавој и жестокој природи“ (Исто, 139).
Етничко чишћење као амерички изум
Занемарујући подвалу да се радило само о људима „са границе“, иако су у склопу управо дате приче поменута два будућа америчка председника, дописаћемо овде да „мисао о једном општем пребацивању Индијанаца с Истока на ону страну реке Мисисипи ка Великим Равницама, за које се мислило да су неподесне за белога човека, била је усвојена званично под Монроем и енрегично настављена под Џексоном. Конгрес опуномоћи председника да изврши замену индијанских старијих поседа на Истоку за земље на Западу. Била је створена ‘Индијанска држава’ која се протезала од границе Канаде до Тексаса. То је била област у коју су одбачени Индијанци без великих тешкоћа. Али на Југу, где су племена била многобројнија и моћнија, Индијанци дадоше снажан отпор и последице тога биле су трагичне. Племена која су се звала »пет цивилизованих народа«, а наиме: Крики, Чичасоуи, Чироки и Семиноли волели су јако своју постојбину. Многи међу њима, нарочито Крики и Чироки, већ су били усвојили пољопривредну културу, постали фармери, озидали себи добре куће, стекли домаће стоке, подигли воденице и своју децу слали у мисионарске школе. Индијанци су се грчевито држали за своју земљу до краја и често су уступали само сили. Они су се кренули на колима или су одлазили пешке и страдали су од глади, болести и непогода. Многи су успут помрли, али ипак 1840 године готово сви Индијанци источно од реке Мисисипи су пребачени на своја нова насеља“ (Исто, 139-140).
Наравно, ни Север није занемарен, пошто је амерички генерал Ентони Вејн 1795. године „тешко поразио Индијанце и отјерао их с подручја данашњег Детроита и Чикага“ (Исто, 190).
Истине ради, многи Индијанци нису могли бити протерани са своје земље, нарочито они који су уништени путем епидемија, преко ћебади заражених великим богињама или другим опасним болестима, на пример, али и продајом отрованих пића (Ноам Чомски, Година 501– Конквиста се наставља, Нови Сад 1998, 27; О. Платонов, Наведени рад, 12-13).
И све то под видом демократског ширења на Запад.
Па ће Токвил рећи да „сва индијанска племена која су некад живела на територији Нове Енглеске: Нарагансети, Мохиканци, Пекоти, живе још само у сећањима људи; Ленапи, који су пре сто педесет година дочекали Пена на обалама Делавера, данас су ишчезли. Срео сам последње Ирокезе: просјачили су. Сви народи које сам поменуо простирали су се некад до морске обале; сада треба заћи више од стотину миља у унутрашњост континента да би човек срео Индијанца. Ти дивљаци нису се само повукли, они су уништени. Што се више домороци удаљују и изумиру, на њихово место ступа и увећава се један огроман народ. Никад се међу нацијама нису видели такав џиновски развој, ни тако брзо уништење“ (Алексис де Токвил, О демократији у Америци, Нови Сад 1990, 276).
Бизони истребили Индијанце
Мада су се трудили да кривицу за уништење Индијанаца пребаце на побијене бизоне („уништење бизона проузроковало је пропаст индијанских племена, којима су те животиње давале храну и кожу, од које су израђивали своје шаторе и одјећу“) и Буфала Била („постао је велики опскрбник радничких екипа, па их је хранио бизонским месом“), они којима у свему томе није било тешко препознати злочин младе америчке демократије стигли су да признају и још понешто: „Бијели сточари и фармери одузели су им (Индијанцима – ИП) дивљач и преотели (ваљда отели, јер је та земља припадала Индијанцима – ИП) њихове земље. Индијанци су се додуше борили, али су морали узмицати. Тај индијански проблем био је тежак. На крају грађанског рата (1864) остало је између Мисисипија и Стијењака (Стеновитих планина – ИП) још око двије стотине двадесет и пет тисућа урођеника. Многа племена била су цивилизирана. У најбољој вјери склапала су са Сједињеним државама уговоре, који су им признавали власништво становитих подручја. Затим су бијелци од њих тражили право пролаза. Племена су им то допуштала. На то су долазили сточари и фармери и приморавали Индијанце да им продају своју земљу. А ако су то Индијанци одбили, Блиједа лица би их напросто поклала. У Орегону су бијелци 1871. уз помоћ паса, послије праве ловачке хајке, опколили Индијанце у некој пећини, па су их све поубијали, и мушкарце, и жене, и дјецу… Војска је жељела да поведе прави рат и цијело питање оконча. ‘Једини добар Индијанац је мртви Индијанац’, говорио је Шеридан. А Шерман је рекао: ‘Морамо против Сијукса поступити осветнчком ревношћу, а ако устреба, морамо их чак потпуно истријебити, без разлике: и мушкарце, и жене и дјецу’… Пред страховитом снагом бијелаца Индијанци су се најзад морали помирити својом судбином. Посљедњи ратни сукоб између бијелаца и Индијанаца догодио се 1890… Године 1901. чланови пет цивилизираних племена добили су америчку националност. Најзад, год. 1924., један је законски пропис Конгреса формулирао одлуку, по којој је сваки Индијанац, рођен на америчком подручју, одсад амерички грађанин“ (А. Мороа, Наведено дело, 345-346).
И Мексиканци су непожељни
Не само против Индијанаца, Сједињене Државе ратовале су и против својих мексичких суседа; од њих су огњем и мачем „преузели“ Калифорнију, на крајњем западу америчког континента, у којој се 1846. године налазило целих 1.200 (хиљаду двеста) страних досељеника, углавном Американаца; баш због те „велике“ цифре, „неки људи су мислили да ће Калифорнија пасти као гњила крушка у раширене руке Сједињених Држава, т. ј. да за то не мора бити примењена сила“ (А. Невинс, Х. С. Комаџер, Наведено дело, 149). Можда би се тако нешто и десило, али је у међувремену избио сукоб између Сједињених Држава и Мексика око границе у Тексасу. „За Сједињене Државе то је био кратак и славан рат… Према уговору о миру који би закључен, Сједињеним Државама би уступљена не само Калифорнија, него и велики простор између ње и Тексаса, звани Нови Мексико… Укупно, у том делу и у Тексасу Сједињене Државе задобише око 918.000 квадратних миља“ (Исто, 149).
Сједињене Америчке Државе „интервенисале“ су и после тога, а нарочито пре бољшевичке револуције. Тако је, на пример, амерички председник Вудроу Вилсон, онај који је крајем Великог рата са својих 14 тачака успостављао нове политичке односе по Европи, „напао Мексико и Хиспаниолу (Хаити и Доминиканску Републику) – гдје су његови ратници убијали и уништавали, успоставили поново право ропство, срушили политички систем, и (те) државе су се чврсто смјестиле у руке инвеститора САД… Ранијих година, освајања и интервенције су предузимани у одбрани против Британије, Шпаније, и немилосрдних индијанских дивљака – према декларацији о независности – у ствари, против било кога ко би био на путу“ (Ноам Чомски, Контролисана демократија, 57-58).
И тако даље.
Злочин и „морална начела“
Природом „високих моралних начела“ на којима је заснивана „сеча Индијанаца“, неко се бавио теоријски а неко практично. Тако ће, рецимо, Хуго Гротиус, „водећи хуманиста и зачетник модерног међународног права у XVII веку“, формулисати тезу да је „најправеднији рат… онај против дивљачких бештија, а после њега рат против људи који сличе бештијама“. Таквом схватању знатан су допринос дали и оци Америке, па је „прагматични“ Џорџ Вашингтон 1783. записао да ће „постепено ширење наших насеобина… довести до тога да се дивљак, исто као и вук, повуче будући да су и један и други грабљиве животиње, иако им се обличја разликују“. На истој линији налази се и схватање Томаса Џеферсона, који вели „да ће ‚заостала племена’ са пограничних територија »поново да падну у беду и варварство, претрпе губитке у људству кроз ратове и немаштину, тако да ћемо бити приморани да их протерамо заједно са дивљим животињама у Стеновите планине«; исто је било и са Канадом, где би, по његовој визији, после освајања, сви Црнци били протерани у Африку или на Карибе и земља би остала без ‘мрље и мешавине’. Годину дана после Монроове доктрине (објављене 2. децембра 1823. године – ИП), председник је позвао да се Индијанцима помогне да ‘превазиђу све предрасуде према својој родној груди’, тако да ‘ми постанемо у стварности њихови доброчинитељи’ тако што ћемо их пребацити на запад. Пошто нису дали пристанак, Индијанци су пребачени силом.“ Такво насиље касније је добило законску форму: „Откриће (континента) донело је ексклузивно право да се Индијанцима одузме право становања, било куповином њихове земље, било освајањем“ будући да је „закон који регулише… односе између освајача и освојених уопште неприменљив када се ради… о индијанским племенима… неукротивих дивљака чије је занимање рат и чији опстанак зависи углавном од шуме“. Сличне је погледе о томе заступао и Теодор Рузвелт који је, примера ради, „грозан и кукавички масакр у Сенд Крику, Колорадо 1864, нацистички по својој бестијалности“, оценио као „један од најисправнијих и најкориснијих чинова који су се икад одиграли у пограничним крајевима.“ Са друге стране, „тај мисионар племенитог ума“ означавао је као дивљаке и бандите све оне народе који су покушали да се одупру инвазији и ширењу америчких „доброчинитељских“ претензија. Са њим су сагласни и Винстон Черчил, који је сматрао да је употреба бојних отрова „сасвим подесна“ у борби против „нецивилизованих племена“, и Лојд Џорџ, који је одбијање енглеске дипломатије да на конференцији за разоружање 1932. прихвати забрану бомбардовања цивила подржао речима да су Енглези морали „задржати право да бомбардују црнце“ (Н. Чомски, Година 501… 28-31).
Лепу потврду америчког „доброчинитељства“ представља уништавање Индијанаца ширењем епидемија, на пример, преко ћебади заражених великим богињама или другим опасним болестима, али и продајом отрованих пића (Исто, 27; О. Платонов, Наведни рад, 12-13). У реторици данашњих креатора светске судбине то се обично назива „хуманитарна помоћ“ и она се најчешће своди на расподелу хране и лекова чији су рокови употребе давно прошли и чије је уништавање у земљама порекла неупоредиво скупље од транспорта до оних који ће њима бити – отровани!
На крају, обичан амерички свет из најраније фазе америчке демократије имао је срећу што америчка револуција борећи се за независност, није стигла да се непосредно бави разарањем породице, укидањем религије и брисањем националних особености; то све дошло је на ред касније.
Не само код њих, већ и у „осталом„ свету.
Кроз такозвани нови светски поредак.
Илија Петровић / Балканска геополитика
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.