ПРОКУРАТОР ДЕВЕТЕ ВЕРЗИЈЕ

– Хало! Полиција! Одмах шаљите до зуба наоружану патролу (снајпери, митраљези, минобацачи, с-400 и домаће краткортзајне, приде) да хватају човека са разнобојним очима, који је лично упознао Понтија Пилата, и ону двојицу из његове пратње: више него сумњивог пензионисаног карираног хоровођу и мачка који хода на две ноге и хоће да плати бус-плус карту у трамвају! Овде песник Бездомни. Зовем из луднице!
Општепознато је да је у време извођења ове напетости, друг Булгалков, истрајно разрађивао и Осму верзију романа-параболе.

Девету верзију, креирао је Воланд лично, а како то последично бива, радња приче, волшебно пратећи свог јунака (поступком догуравања цара до дувара Србије) сместила се у друштво, у коме влада поткупљивост, разврат, идолопоклонство, себичност, доушништво, издајство, сатанство, саможивост и остале тековине поотвараних поглавља за ЕУ-материну.

Наравно, о Деветој верзији се ћути (и у јавности, и у тајности). Заметена је, попут досијеа Вука и Данице Драшковић, у удбашком предворју њиховог скромног дневног боравка. Претпоставке су, да је Дана затурила ту документацију, кад је оно прикупљала папире за кандидатуру на положај шефа удбе; да су га, у плавим кесама, „развлачили“ ражаловани официри по истим оним трамвајима у којима мачак, који хода на две ноге, жели да плати бус-плус; а није мали број оних, који тврде, да удбашки досијеи о удбашима и нису неки практикуми значајни за узгој србског парадајза из Албаније у старопазовачким стакленицима, под будним оком министра војног.

Прати ме, поштовани читаоче, ако мислиш да из ове дигресије, изађемо констатацијом да је у Деветој верзији прокураторска проблематика прилично упрошћена, јер прокуратор Девете верзије, нема проблем пилатовштине (не каје се и не сумња у своје одлуке).

Прокуратор Девете верзије сумња у свог министра полиције, и стално га зивка и запиткује га: где је био и шта је радио његов тата, а прокураторов министар полиције му одговара да његов тата није био нигде и није радио ништа. Потом, прокуратор искаче на телевизор и обавештава грађанство да је министар полиције невин, и да му тата није био нигде и није радио ништа.

Тад грађанство охане, и устреми се на министра финансија.

Својим будним оком, прокуратор који не спава, на миг грађанства крене да сумња у министра финансија.

Том побудом побуђен, прокуратор Девете верзије, зивка Мићу-телектуалца, и запиткује га: зашто га продаје? И тако, све док му Мића-телектуалац призна да га не продаје, па прокуратор, преко својих државних новина, обавести грађанство, да га Мића-телектуалац не продаје, те да је купац ухапшен – брзом акцијом министра чији тата није био нигде и није радио ништа.

На ову вест одушевљено грађанство отрпи још два појављивања прокуратора Девете верзије, на државној и на неколико националних фреквенција. (Напомена: у Деветој верзији небоземна је разлика између „државног“ и „националног“. Крај напомене!)
Прокуратор Девете верзије, у чврстој вери да не сме да му тиња ни најмања сумња у своју власт и у исправност својих поступака и одлука, и у још чвршћој намери да вазда постоји, методом: сумњам – дакле постојим, сумња у чланство своје странке.
Том побудом побуђен, прокуратор организује Конгрес на којем величанствено запрети чланству да ће их све посмењивати. Такву изјаву чланство поздрави салвом незадрживих аплауза. Прокуратор Девете верзије о том узвишеном догађају обавести грађанство, једном спонтаном изјавом за Дневник: Не дам чланове своје странке!
Поштовани читаоче, свако даље рашчивијављање Девете верзије прети да изазове сумњу прокуратора, па ћемо овде закључити да прокуратор Девете верзије, чак ни на миг грађанства, никад не сумња у народ. А и зашто би? (Питам ја себе.)

Народ му је бездомни, склон је песништву, приде. И ма колико се народ Девете верзије приказивао узбуњивачки напето, из луднице се, заслугом горепоменутог Воланда, нема куд. Како то и рече узбуњивач с почетка откровења Девете верзије, кад се, у покушају бекства из тренутне лудничке ситуације, главом залетео према завеси на прозору:

– Тако, значи! И оваква сте стакла набавили!

Јасмина Буква

(Објављено у штампаном издању сатиричног часописа ЈЕЖ )