Писмо Браћи: Смоква крај пута литија у србској Црној Гори

Ових се дана много спекулише о томе да ли митрополит Амфилохије и остали главари цркве у Црној Гори контролисано манипулишу србским Народом Божјим који се, неочекивано за све, после скоро вековног мртвог сна пробудио и једнодушно устао у епску борбу на последњој линији одбране своје Слободе – пред дверима Храма. И већ се полако јављају разногласја о томе како треба одговорити на ескалирајући државни тероризам, прве напрслине у монолиту народнога духа.

Како нама, непотпуно и лажно информисаним слабовидим људима, знати шта се заиста са Народом и црквом чини, и ко га води а ко га заводи?

У тој се борби, не једном, из главе и душе простог Народа чуло питање упућено главарима цркве: Зашто Црква не укаже на личност, или политичку опцију, за коју ће се гласати на блиским наредним изборима? Одговор на то питање био је, отприлике (о.Гојко Перовић…): црква не може то да учини јер се црква политиком не бави, одбацујемо сваку политизацију црквеног протеста, политика је прљава работа, није посао цркве да се у то меша…

Ту о.Гојко одговара не из своје главе, него у име цркве, односно јерархије, јер је свештеник само представник епископа. И не говори истину.

Јер, јесте посао цркве да се меша у политичку судбину Народа, јер Народ јесте Црква. И кад је црква историјски била интегрисана у империјални политички систем којег више нема јер је с антихришћанским предумишљајем разорен, она – црква, лаос – је бирала световног владара, односно акламацијом изабирала новога цара, помазивала га на царство, и обавезивала му се на верност.

Такозвано “одвајање цркве од државе” пројекат је зидарске религије, мафијашког масонског култа новог светског поретка, којим су клерикалци те религије најпре украли државу (=власт), Дом од Народа Божјег, а затим, пузећом инфилтрацијом, кренули и у преузимање Храма. Господа клерикалци са обе стране линије раздвајања (између “државе” и “цркве”) до сада су се, прећутно, џентлменски саглашавали око тог “мировног споразума“, као око нечег што “нема алтернативу” односно што представља “догмат” (респективним формулацијама, са аспекта “државе“ и са аспекта “цркве“, речено).

Међутим, у овом часу кад је досад у јаду згрчени Народ Божји устао, и, по заповести Божјој једнодушно, подигао главу исправивши се у својој пуној висини, која је мера раста пуноће Христове, одједном се показала јасна истина – све је његово, народно: и Дом његов, Држава односно власт над Домом (держава на старом сербском језику значи власт), и Црква, јер је он Црква.

А лаж зидара са обе стране невидљивог и непостојећег мисленог зида, остала је огољена, свима јасно видљива у својој наказној, скаредној и слаботињској ругоби и мизерији. Другим речима речено, лажни цар којем су слуге његове са обе стране координисано држале гаће – остао је го. И дрхти.

У Црној Гори је зло међу Србима кренуло, па у Црној Гори треба и да се заврши, ако Бог да.

A како би све то зло могло, ако Бог да, да се ипак добро заврши, неочекивано видимо ми данас (и ту на ум слеће дивна реч хришћанског оптимизма, Владике Николаја – “Шта је језик србски? Шта србски зборити? То су чет’ри речи: све ће добро бити!”). То је пут који је Сама Десница Божја отворила и показала Народу Христовом – промена Десницом Вишњега (Псалам 76:11).

На наступајућим изборима у Црној Гори црква треба да саборно изабере и предложи једнога кандидата за народну власт. Тај кандидат не мора да буде политичка или јавна личност. Штавише, и боље је да не буде. Идеално, требало би да буде прости честити домаћин, од Соја, Богу вјеран и Цркви послушан, у мудрости, чојству и јунаштву освједочен, и на жртву за ближњега спреман. И, најбоље, који власт уопште не жели. Таквих је много у србској Црној Гори, и није проблем да се нађу. Ако владике не умију, нека пусте народу да кандидата сам нађе и саборно изабере, и нека му се онда не мијешају у избор.

И тада, кад буду избори, да сав овај дивни јуначки Народ који кротко и достојанствено овијех дана ходи за Крстом и Христом, изађе и гласа за тога једнога. Ни то није проблем – јер ако је народ толико послушан свештенству данас, и све чини по благослову, још ће више по благослову и сложно учинити када дође пресудни час избора.

И ту је крај окупационој власти сатаниста.

А тада се већ могу и мирно и легитимно повући и промијенити сви окупаторски пасји закони, укључујући и овај посљедњи (посљедњи им био да Бог да), о отимању црквене имовине. И ако су сатанисти одвојили цркву од државе, Хришћани на власти их могу опет саставити, у свезу за коју их је Бог промислио – да несливено и нераздијелно буду једно.

Ако се то, ипак, не деси, онда је јасно. Висока господа која држе власт у цркви у Црној Гори вјерни су службеници господара овога света. И само шетају Народ водећи га у круг за голеш планину – да све стадо буде на окупу, тихо-мирно, кротко, угојено, и њиховом богу приступачно.

Зато, мили свети Народе Божји у Црној Гори и Брдима, у Приморју и Старој Херцеговини – тражи од својих владика плодове својега молитвеног труда у Винограду Христовом и свом, који нелењиво и трудољубиво чиниш у ове зимске дане, ограде му с пјесмом утврђујући! Тражи плодове, припадају ти! Гладни смо, огладњесмо сви (Матеј 21.18), и ви и ми са вама!

И по плодовима које ти дају, владике своје познај.
А ако је неплодна та смоква, и не дадне ти плод, нека је Богом проклета, и да никад више од ње не буде рода до вијека!

Евсевије П.

О Савиндану 2020. (7528.)