Економска безбедност државе

У теорији се проблематизују два аспекта проблема економске безбедности, и то: економска безбедност државе (као политичке творевине) и економски аспект националне безбедности. Економска питања, дакле, постала су неотуђиви део представа о националној безбедности. У једном броју држава у први план се поставља питање безбедне доставе сировина, као и безбедност и средстава за доставу тих сировина (гасоводи, нафтоводи, а у последње време и водоводи). У другим државама, опет, у први план се ставља тежиште на заштиту од економске шпијунаже, а код трећих тежиште је на економском суверенитету. Јасно је да овде интереси диктирају и приоритете државне и националне безбедности.

Испрва се под појмом „безбедност“ подразумевала физичка заштита територије државе од спољашњег оружаног напада. Иако и овај аспект није превазиђен ни данас, пре свега код малих, мало насељеним и сировинама богатих држава, схватање појма безбедности је еволуирао у нове правце и садржаје. У том смислу важно је нагласити да је већ током XVIII века, у Великој Британији, почело да доминира мишљење да је безбедност државе неодвојива од економског благостања, у првом реду од трговине. Уопштавање овог схватања познато је као теорија и пракса меркантилизма.

Меркантилизам је скуп идеја о економској политици који је доминирао европским земљама од шеснаестог до краја осамнаестог века. Основна идеја меркантилизма је да се богатство једне земље заснива на количини новца (племенитих метала) у њеном поседу и да је стога потребно да држава предузме све мере које ће повећати његов прилив у земљу и смањити његов одлив из земље.

Меркантилизам не представља кохерентну економску теорију, па ни кохерентан програм економске политике, већ скуп сродних идеја о томе како регулисати економску активност како би се повећала количина новца у земљи. Неке мере меркантилистичког правца су:

• држава треба да свим средствима подстиче извоз, а дестимулише увоз; ради подстицања извоза треба формирати државне трговинске корпорације, са страним земљама склапати трговинске уговоре о привилегованом положају, отварати трговинска представништва и слично; царине треба да буду високе на финалне производе, а ниске на увоз сировина; ради ограничавања увоза треба користити и увозне квоте и дозволе, манипулисати курсом страног новца итд,

• земља треба да постигне економску самодовољност, па у томе циљу треба подизати домаћу производњу повластицама и подстицајима разних врста; држава треба да обезбеди капитал за нове производње, ослободи их од цеховских стега и пореза, створи монополе на локалним и колонијалним тржиштима и обезбеди титуле и пензије успешним произвођачима; држава треба да забрани извоз напредне опреме и алата, како би спречила друге земље да развију производњу и постану трговински конкуренти,

• пољопривреда треба да буде напредна како би увоз хране био учињен непотребним и како би сељачка газдинства представљала добар извор пореских прихода,

• поморска моћ земље требало је да обезбеди инострана тржишта, али и да обезбеди домаће од иностране конкуренције кроз административна ограничења које ће држава примењивати према страним превозницима,

• колоније су требале да буду извор јефтиних сировина и потрошачи финалних производа,

• становништво треба да буде велико ради насељавања колонија и јачања радне снаге код куће, и слично.

Меркантилизам је заснован на потпуно погрешним схватањима. Основно од њих је да, како би се рекло језиком теорије игара, трговина представља игру са нултом сумом, односно да неко (једна земља) може да профитира само на рачун другога и његовог губитка. Међу првим критичарима нашао се Дејвид Хјум, који је с правом говорио да гомилање новца у једној земљи неминовно доводи до повећања цена, а оно до раста увоза и одлива новца. Касније је Адам Смит, у књизи Богатство народа (1776), уверљиво показао да је трговина, и економска кооперација уопште, активност која свима доноси добитак. Показао је, такође, да подела рада доноси повећање ефикасности производње, а наличје поделе рада је трговина. Стога није добро трговини постављати ограничења и регулацију како су то чинили меркантилисти. Смит, Хјум и остали припадници класичне економије тврдили су да богатство земље не лежи у количини племенитих метала, већ у количини производних ресурса (земља, рад, капитал итд.) и њиховом ефикасном коришћењу, чему је данас доказ Јапан. (2)

У XIX веку економска димензија безбедности и међународних односа била је повезана са дилемом „протекционизам – слободна трговина“. Немачки економиста Фридрих Лист заговарао је високе царинске баријере, апелујући и на патриотско осећање („купујмо домаће“), како би се спречио продор јефтине стране робе, која уништава домаћу производњу, представљајући то као „економску агресију“.(3) На тај начин се протекционизам претварао у елемент националне безбедности. (4)

Управо конкуренција Велике Британије и Немачке, односно њихових роба (Немачка је била јефтинија), разматрало се с краја XIX века као ахилова пета „краљице мора“, што се, на крају, претворило су сукоб и било један од повода за Први светски рат.

Синтагма „економска безбедност“ први пут се почела употребљавати у години велике депресије. Наиме, 1934. године, по Указу тадашњег Председника САД, Рузвелта, створен је Федерални комитет за економску безбедност. Овај Комитет бавио се економском безбедношћу појединаца, а највише питањем незапослености. До данашњег дана у англосаксонским државама појам економске безбедности се односи на заштиту појединца и њихових домаћинстава од сиромашења и губљења финансијске стабилности.

Током „хладног рата“ појам економске безбедности се враћа на некадашње значење: обухвата заштиту држава припадница једног од два блока, посебно од последица „трке у наоружању“. При томе, што је посебно важно, схватање безбедности доживљавало се тако да је захтевало учешће органа репресије (оружаних снага, обавештајних и других специјалних служби).

После краха биполарног (блоковског) света, економска моћ нације и државе почела је стицати релативно самостални значај. Интерес за „националну економску безбедност“ пробудио се на свим меридијанима.

У контексту биполарности (која се поново успоставља), главни теоријски проблем састоји се у проналажењу равнотеже између расхода за одбрану и економске ефикасности и конкурентности националне економије.

У пракси економски аспект националне безбедности тесно је повезан са трговином: зависност од увоза важних производа или сировина схвата се као знак зависности држава од државе или држава из којих се увози. Овде се ради о животно важним робама: храни, енергији, „стратешким“ сировинама, друго, о зависности од увоза високе технологије и, треће, од увоза оружја. Иако, дакле, Запад не престаје да прича о глобалном тржишту, он заправо примењује протекционизам, који се остварује нецаринским баријерама, субвенцијама (пре свега у области пољопривредне производње) и голом физичком силом (НАТО – агресије). (5)

Познато је, на пример, да НАТО забрањује својим чланицама, између осталог, производњу оружја, већ их приморава да то купују у САД, Великој Британији или некој другој моћнијој савезничкој држави.

Једна од најбољих илустрација западног схватања економске безбедности, јесте зависност развијених држава од увоза сировина, пре свега нафте и гаса. „Нафтни шок“ 1970. године оставио је изузетно дубоке последице, а део тога могли смо да видимо и кроз судбину Ирака, Авганистана и Либије, а вероватно и Сирије и Ирана. Овде је умешан НАТО, који голом физичком силом и пљачком обезбеђује јефтине сировине за Запад.Све се ово ради, иако економисти упозоравају да је то чисто економско питање које треба да се решава економским методама – кооперацијом држава, диверсификацијом доставе енергената итд.

Манипулације са економском безбедношћу
Често се безбедност погрешно тумачи, посебно од великих, богатих и утицајних транс-националних корпорација и њихових лобиста, па се неке држава и НАТО мешају чак и тамо, где се не ради о угрожавању економске безбедности, већ о класичном ризику. Међутим, НАТО и тада интервенише физичком (војном) силом, штитећи западне компаније и од ризика (који се пребацује на слабије државе и партнере), а који се, иначе, подразумева у тржишном пословању.

Само неколико година после краха биполарног света енглески истраживач, В. Кејбл, је показао да се у западној литератури појам „економска безбедност“ не само повезивао са коришћењем војне силе, него се и тумачио у конфронтационом духу. Ове чињенице познате су у теорији међународних односа као „геоекономика“. Припадници овог теоријског правца тумачили су међународне економске односе као „хладни рат“, чији су главни актери САД, Европска унија и Јапан. Геоекономика види у светским економским односима „игру са нултим резултатом“, у којој успех једног, обавезно значи губитак за остале.(6) Овакви подухвати обично се скривају уза маске о пооштравању „конкурентности“. Јер како то тумаче у Америци, „свака држава, попут велике корпорације, конкурише на светском тржишту“. (7) Владе теже да повећају конкурентске способности својих компанија, што је потпуно природно. Међутим, геоекономика, поред тога, предлаже отворени протекционизам уз помоћ субвенција за извезену робу, вештачких снижавања пореза и других такси, као и једностраних лиценцних ограничења.

На тај начин, неки економисти и социолози долазе до закључка да иза западног тумачења појма „безбедности“ обично стоји жеља појединаца и корпорација да пребаце свој комерцијални и (нормални) ризик на леђа владе.

Но, има још један интересантан аспект. Наиме, амерички теоретичари су као аспект безбедности државе почели да посматрају и „националну животну снагу“ (national vitality), која се схвата као способност друштва да решава најважније проблеме, пре свега оне из сфере социјално-економских питања. Суштина је у томе да нестанком СССР-а САД нису имале „слику непријатеља“, што је оставило народ без „јавног осећаја циља у међународним пословима“. То је довело до умањења економског раста, што се одражава и на будућу снагу државе, а посебно се одражава на стварање услова за изолационизам и одвајање од остатка света. На тај начин, унутрашњи економски проблеми постају део националне безбедности. (8)

Класификација угрожавања економске безбедности
У зависности од државе до државе разликују се и опасности који се односе на економску безбедност. Но, заједничко свим разматрањима је да истичу следеће проблеме:
1. Повећање социјалне диференцијације (раслојавање на мали број богатих и велики број сиромашних), односно повећање нивоа сиромаштва, што води ка нарушавању социјалног мира и друштвеног сагласја око општих друштвених и политичких циљева заједнице и државе. Увећање сиромаштва у градовима доводи до повећања криминалних активности, наркоманије, организованог криминала, проституције, трговине „белим робљем“, децом, људима и људским органима…

2. Деформисање структуре националне економије, што доводи до следећих негативних последица: ослонца на немилосрдну и нерационалну експлоатацију сировина (дрвета, земљишта, воде, руда…), смањењем конкурентности произведених роба, рушење технолошког јединства постојећих привредних субјеката, распад образовног и научног система, као и научне заједнице, освајање од иностраних компанија унутрашњег тржишта, посебно по питању прехране, лечења становништва, његовог образовања, информисања, итд, одстрањивање домаћих компанија са локалног тржишта и увећање социјалних давања из буџета по овим основама (отпремнине, плаћање радног стажа итд.);

3. Повећање неравномерности у социјално-економском развоју региона (неки региони сиромаше, други се богате. На пример Херцеговина и Крајина у Републици Српској, прва сиромаши, друга се развија. Север и Југ Србије, где се први развија, а други сиромаши).

4. Криминализација друштва и економске делатности, што је изазвано растом незапослености, срастањем државних службеника са организованим криминалом, слабљење система државне контроле и слично. (9)

Механизми за остваривање економске безбедности
Мере и механизми економске политике морају бити тако конципирани да спрече спољашње и унутрашње факторе у својим намерама да угрозе економску безбедност земље. То су, пре свега:

1. Разматрање и издвајање (мониторинг) фактора који у највећој мери могу да угрозе економску безбедност земље;

2. Разрада критеријума и индикатора економске безбедности. За државну стратегију овде је, дакле, важна: динамика и структура друштвеног производа, обим и темпо производње, регионална структура привређивања, као и улагања по регионима; стање ресурса, производног и научно-техничког потенцијала државе; способност прилагођавања привреде унутрашњим и спољашњим променама; стање буџета и кредитног система и квалитет живота становништва.

3. Рад државе на остваривању економске безбедности обухвата: разрада мера за излазак државе из зоне опасности и организација рада и реализација мера за превазилажење постојећег (непожељног) стања. (10)

Закључак
Схватање економске безбедности државе не постоји ван простора и времена, оно се увек јавља као одраз уверења и представа о опасности за државу од било каквих економских фактора, који утичу на положај државе у свету и у светској подели посла.

Суштина економске безбедности састоји се у нормалном функционисању економског система у целини и могућностима безконфликтног и нормалног укључивања привредних субјеката у економски систем, како у земљи, тако и у оквиру светске економије. Кључну улога овде, како видимо, има држава. У том смислу десуверенизација државе, посебно економских и политички слабих држава, не може да прође без угрожавања економске безбедности и свега што такво стање доноси.

(1)Види: К. Х. Ипполитов, Экономическая безопасность: стратегия возрождения России. Российский Союз предприятий безопасности, Москва, 1996.; Упор.: Глобализација и економска криза, зборник радова, приредио Зоран Милошевић, Слобомир П Универзитет, Бијељина, 2010.

(2) Ekelund, Robert B. and Robert D. Tollison. Mercantilism as a Rent-Seeking Society: Economic Regulation in Historical Perspective. College Station: Texas A&M University Press, 1981.
(3) Лист, Даниель Фридрих, http://ru.wikipedia.org/
(4) Види: Зоран Милошевић, Србија, Придруживање Европској унији и источна политика (неких) нових чланица Европске уније, Политичка ревија, бр. 2, Београд, 2011.; Зоран Милошевић,Европска унија и Русија – стратешко партнерство или стратешка заблуда?, Политичка ревија, бр. 4, Београд, 2008.

(5) Види: Зоран Милошевић, Заблуде о НАТО пакту, у зборнику: Србија: безбедносни и институционални изазови, Приредио: Радослав Гаћиновић, Институт за политичке студије, Београд, 2009, стр. 63 – 76.

(6 )V. Cable, What is International Economic Security?, International Affairs. Vol. 71. No. 2 (Apr. 1995). P. 312.

(7) Исто.

(8) J. Kirshner, Political Economy in Security Studies aftter the Cold War., Review of International Political Economy. Vol. 5 No 1. Spring 1998. P. 64 – 91.

(9) О Государственной стратегии экономической безопасности Российской Федерации (Основных положениях). Указ Президента Российской Федерации от 29.04.96 г. №608

(10)Основы экономической безопасности (государство, регион, предприятие, личность)./Под ред. Олейникова Е.А. М, ЗАО “Бизнес школа “Интел-Синтез”, 1997.

ИЗВОР: Балканска геополитика / Зоран Милошевић