Још о Друговима Својих Другова

Енгелс и панславизам

Док су се Маџари трудили да свој цивилизацијски заостатак иза аустријских Немаца некако накнаде, и кад је поново почео да се буди политички покрет за немачко уједињење, Фридриха Енгелса, ЈедногОдДруговаСвојихДругова, брине панславистички покрет аустријских Словена:

„Пансла­визам је, по својој основној тенденцији, уперен против револуционарних елемената Аустрије и стога од самог почетка реакционаран. Панславизам је ту реакционарну тенденцију одмах доказао двоструком издајом: тиме што је једину словенску нацију која је досад иступала револуционарно, Пољаке, жртвовао својим ситним националним ограниченостима и тиме што је себе и Пољску продао руском цару.

Директни циљ панславизма је успостављање словенске империје… под руском влашћу… (коју би) држали… апстрактно својство словенства и такозвани словенски језик… Али где постоји словенство осим у главама неколико идеолога, где ‘словенски’ језик осим у фантазији… и приближно у старословенској литургији руске цркве коју ниједан Словен више не разуме“ јер су они, „с малим изузецима, увек имали над собом неки страни несловенски језик као књижевни језик. Панславистичко јединство је, дакле, или чиста фантазија, или пак – руска кнута…

…Време панславизма било је у 8. и 9. веку, кад су Јужни Словени још држали целу Угарску и Аустрију те угрожавали Византију. Ако се онда нису могли одупрети немачкој и мађарској инвазији (ваљда је само Енгелсу позната некаква „маџарска инвазија“ на српске крајеве у 8. веку, у време кад у Панонији и није било Маџара, или Угара – ИП), ако онда нису могли постићи независност и формирати чврсту империју… како да то постигну сада, после хиљадугодишње подјармљености и денаци­онализације?

…Јужни Словени, које су већ хиљаду година теглили Немци и Мађари, дигли су се 1848. на успостављање своје националне самосталности само зато да би тиме истовремено угушили немачко-мађарску револуцију. Они представљају контрареволуцију“ (К. Маркс и Ф. Енгелс, Дела, Том 9, Београд 1977, 145-146, лат).

У таквим односима, према Енгелсовој процени, „хабзбуршка династија, која је своју моћ утемељила уједињавањем Немаца и Мађара у борби против Јужних Словена, продужује сад последње тренутке свог постојања уједињавањем Јужних Словена у борби против Немаца и Мађара“.

Била је средина јануара 1849. године кад је то писано, и, без обзира на тадашњу снагу „контрареволиције“, Енгелс је веровао да ће „Мађари бити спасени ако се одрже неколико месеци… Ако ипак падну, пашће славно као последњи јунаци револуције од 1848, и само на кратко време. Тада ће за тренутак словенска контрареволуција са свим својим варварством преплавити аустријску монархију, и бечка камарила ће видети каквог има савезника. Али при првом победоносном устанку француског пролетаријата… аустријски Немци и Мађари постаће слободни и крваво ће се осветити словенским варварима. Општи рат који ће тада избити… уништиће ове мале тврдоглаве нације (на другом месту биће то „мале нације са биковском главом“ – ИП) не остављајући им ни имена. Блиски светски рат учиниће да с лица земље ишчезну не само реакционарне класе и династије него и цели реакционарни народи. А то је такође напредак“ (Исто, 146-148).

Разумљиво је што се Енгелс очекујући такав „напредак“, изругује са једним манифестом Словенског конгреса одржаног у Прагу нешто раније и његовим залагањем „за слободу, једнакост, братство свих нација“ (Исто, 226). Сматрајући демократске панслависте различитих словенских народа „тобоже демократским, револуционарним фракцијама“, и „рат против Мађарске“, односно српску борбу за самосталност изричито називајући контрареволуцијом, он тврди да је „болно искуство научило људе да се ‘европско братство народа’ не остварује празним фразама и пустим жељама, него само темељним револуцијама и крвавим борбама; да се не ради о братству свих европских народа под републиканском заставом, него о савезу револуционарних народа против контрареволуционарних, савезу који се не остварује на папиру, него само на бојном пољу… ‘Правда’, ‘човечност’, ‘слобода’, ‘једнакост’, ‘братство’, ‘независност’ – досад у панславистичком манифесту нисмо нашли ништа друго до ових више или мање моралних категорија, које додуше врло лепо звуче, али у историјским и политичким питањима не доказују апсолутно ништа. (Не каже да ли су исте те пароле ишта значиле у Француској револуцији – ИП). Панслависти су… могли увидети да се са свим пустим жељама и лепим сновима не да ништа учинити против гвоздене стварности… А ипак нам они још и сад, у јануару 1849, долазе са истим старим фразама, о садржају којих је западна Европа, захваљујући најкрвавијој контрареволуцији, изгубила сваку илузију“ (Исто, 224. и 226).

Ако већ човечности, слободи, једнакости, независности, „овим мање или више моралним категоријама“ не придаје политички значај, разумљиво је што Енгелс правда „политичку романтику и сентименталност“ демократских панслависта: „Сви они припадају народи­ма који су или, као Јужни Словени, по читавом свом положају нужно контрареволуционарни, или су, као Руси, од револуције још јако удаљени и стога још, бар засад, контрареволуционарни“ (Исто, 227).

Само два месеца касније, своју оцену о „привременој“ руској контрареволуционарности, Енгелс је могао исправити и упозорити да се победа бечке и берлинске контрареволуције не сме поновити; било је то нешто као „револуци­онарна“ претња Русима и одговор на неке извештаје са саме средине априла 1849. године, који су казивали да се „с оне стране границе“ налази руска војска и да „пола милиона наоружаних и организованих варвара само чека прилику да упадне у Немачку и да од нас (од Енгелса и од његових сународника – ИП) направи кметове православног цара… Али кад Немачка једанпут буде осетила руску кнуту, она ће се ипак понашати нешто друкчије“ (Исто, 361).

И, да би такво мишљење нечим поткрепио, он се позива на своје раније писање у броју 194. Нових рајнских новина: „А што се тиче такозваног панславизма… без обзира на добронамерне самообмане демо­кратских панслависта, у стварности нема друге сврхе него да расцепканим, историјски, књижевно, политички, комерцијално и индустријски од Немаца и Мађара зависним аустријским Словенима даде упориште с једне стране у Русији, с друге стране у целокупној аустријској монархији, управљаној од словенске већине и зависној од Русије. Изложили смо како такве нацијице, које историја већ столећима вуче за собом против њихове воље, нужно морају бити контрареволуционарне и како је цео њихов положај у револуцији од 1848. доиста био контрареволуционаран… Засад су управо оне нације за које манифест специјално захтева независност – специјални непријатељи демократије“ (Исто, 227-228).

Пошто су у манифесту поменути и они Словени „који живе у Угарској“, а Срби су против Маџара већ ратовали за своје осамостаљење, мора се из тога закључити да се и на њих односи ова „специјална ознака“. Јасно, и за њих важи тврдња да их „историја већ столећима вуче за собом против њихове воље“, али се не може заобићи примедба да Енгелс барата историјом по потреби: кад му одговара он се позива на њу, а када то чини Словенски конгрес, уз реч „историја“ ставља упитник (Исто, 226).

Да не би испало како није био довољно јасан у својој причи, и да би оправдао своје расправе о „отпацима народа“, „олупинама народа“, „распрснутим нацијицама“, „умирућим народностима“, „варварима“ и сличним „дивљим“ народима, Енгелс мора да неке ствари понови. „Понављамо: осим Пољака, Руса и у најбољем случају Словена у Турској (он избегава да их назове Србима – ИП), ниједан словенски народ нема будућности, из простог разлога што свим осталим Словенима недостају примарни историјски, географски, политички и индустријски услови самосталности и животне способности. Народи који никад нису имали властиту историју, који од тренутка чим су се попели на први, најсировији степен цивилизације већ доспевају под туђу власт или их тек туђи јарам приморава да се подигну на њега, немају животне способности, неће никад моћи да дођу до било какве самосталности“ (Исто, 228), а до сопствене државе понајмање.

„А то је била судбина аустријских Словена (у које Енгелс сврстава и „такозване Јужне Словене у правом смислу речи“, опет не помињући Србе, ни оне у Угарској, ни оне у Далмацији, ни оне у Славонији, још мање оне у Војној Крајини – ИП)… Где је историја илиријских Словенаца, Далматинаца, Хрвата и Шокаца? После0000 ЏИ века изгубили су последњи привид политичке независности и били делом под немачком, делом под венецијанском, делом под мађарском владавином. И из тих одрпина хоће да скрпају снажну, независну, за живот способну нацију“ (Исто, 228).

За сваки случај, ако би Енгелсовим „аустријским Јужним Словенима“, односно Србима, пало на памет да се уједињују са „оним другим Србима“, Бошњацима (опет Србима) и Морлацима (такође Србима), он се не устеже да међу све њих „баци коску“: „Зацело би могли (ујединити се – ИП) кад… не би постојала још и прастара мржња аустријског граничара (не уме да каже: Србина – ИП) према турским Словенима (лепше му тако него да помене Србе – ИП) с оне стране Саве и Уне; а ти људи који већ столећима једни у другима гледају лупеже и бандите мрзе се, упркос својој племенској сродности бескрајно више него Словени и Мађари“ (Исто, 229).

Шта о томе каже Друг Маркс

Обичном свету увек се сугерисало да је Маркс писао Комунистички манифест, а да је Енгелс „при томе најприсније учествовао“. Такође, уверавају нас да, „како је Маркс у почетку педесетих година још слабо владао енглеским језиком, Енгелс пише за њега чланке о њемачкој револуцији и контрареволуцији у New York Tribune“ (Енциклопедија Лексикографског завода, Загреб 1969, том 2, 273). У једном од издања Марксових и Енгелсових дела штампаном 1961. године у Институту марксизма и лењинизма у Берлину, испод свих текстова објављиваних у Новим рајнским новинама и Њујорк трибјуну означен је прави аутор; у највећем броју случајева то је Енгелс, чак и кад се ради о књизи Револуција и контрареволуција која се увек објављује под Марксовим именом. „Указивање на ову чињеницу нема намјеру да постави питање њиховог различитог гледишта, јер у погледима на улогу Југославена у револуцији 1848/49, као и у опредјељивању историјске судбине Југославена није било разлике између Маркса и Енгелса“ (Енвер Реџић, Аустромарксизам и југославенско питање, Београд 1977, 6).

Заиста, ако је Енгелс говорио о „издаји“ и „реакционарству пан­славизма“, Маркс је читаву тему „продубио“ једном новом анализом: „Поједини словенски језици разликују се један од другог колико и енглески, њемачки и шведски, па кад су почеле дебате (на пансловенском конгресу у Прагу 1848. године – ИП), није било заједничког словенског језика којим би се говорници могли споразумети. Покушали су с француским језиком, али и њега већина није разумела, и тако су јадни словенски ентузијасти, чије је једино заједничко осјећање била заједничка мржња на Нијемце, морали на посљетку да се споразумијевају омрзнутим њемчким језиком као јединим језиком који су сви разумјели“ (Карл Маркс и Фридрих Енгелс, Револуција и контрареволуција, Сарајево 1974, 66-67 лат)!

Јован Скерлић (1877-1914), књижевни историчар и критичар, човек који је своју политичку каријеру започео као социјалиста скоро опседнут Светозаром Марковићем и Васом Пелагићем, о сличностима између Енгелса и Маркса има сопствено мишљење. Он тврди да је Маркс, када се ради о „класичким“ ставовима према Словенима, Србима нарочито, „као и у толико других тачака своје сложене доктрине, и у овом питању… погрешно схваћен и популаризован“ (Ј. Скерлић, Сабрана дела, књига 7, Фељтони, скице и говори, Београд 1964, 254). Он се при томе позива на један Марксов допис Њујорк трибјуну, објављен 21. априла 1853. године, у којем, као најбоље решење за балканско питање, предлаже да Балкан припадне балканским народима, или, „тачније говорећи: Балкан балканским Словенима“ (Исто, 255).

По Марксовом схватању, како га тумачи Скерлић, западноев­ропско залагање да се Турска одржи на Балкану не значи ништа друго него подршку турском тлачењу балканских народа. „Прво, непобитан је факт да је полуострво, које се зове само европска Турска, природно наслеђе југословенске расе. Од дванаест милиона становника, седам милиона припадају њој. Има већ 1200 година како она његово земљиште држи у својим рукама. Ако оставимо на страну једно малобројно становништво које је, иако словенског порекла, усвојило грчки језик, онда као такмаци Југословенима остају турски и арнаутски варвари, који су се одавно показали као упорни противници сваког напретка. Насупрот њима, Југословени, који сачињавају језгро полу­острва, једини су носиоци цивилизације. Они, додуше, још нису конституисали ниједну нацију, али у Србији они већ представљају снажно и сразмерно организовано језгро једне нације. Срби имају своју историју, своју литературу… (а) хришћани у Тракији, Македонији, Бугарској и Босни сматрају их као центар око кога ће се сви окупити у будућим борбама за независност. Може се тврдити да ће непосредни руски утицај на Словене у Турској бити све више потискиван што се више буде учвршћивала Србија и српска националност. Јер је Србија, да би могла утврдити свој национални положај као хришћанска држава, морала узети од Западне Европе њене политичке институције, њене школе, њена научна знања, њене индустријске изуметке. Овим се и објашњава та аномалија да је Србија, иако је под руским патронатом, још од свога ослобођења уставна монархија.

Ма коликим везама крвно сродство и заједничка религија спајала Русе и Југословене, њихови ће се интереси ипак мимоићи онога дана кад се Југословени ослободе. Трговачке потребе, које произилазе из географског положаја ових двеју земаља, чине ову ствар јасном. Русија, компактна земља, без обале, производи данас поглавито аграрне продукте, можда ће доцније и индустријске. Грчко-словенско полуострво је истина сразмерно малог обима, али његове простране обале запљускују три мора, од којих и оно једним влада; оно је поглавито трговачка земља са транзитним саобраћајем, иако и она има најбољих средстава за своју независну производњу. Привреда Русије тежи монополу, привреда Југословена експанзији… Турци, Југословени и Грци имају, у ствари, више заједничких интереса са западном Европом но са Русијом…

С друге стране, Словени у Турској грдно много пате у ропству у коме их одржава мухамеданска класа спахија, који су у исти мах и војници и које они морају да издржавају… Но, и руски владајући систем, уколико није комбинован са феудалним институцијама, шта је друго до једна милитарна окупација, где су грађанске власти и судска хијерархија организоване на војничкој основи и где народ све то има да плаћа! Али, ко мисли да такав један систем одговара и југословенском карактеру, тај нека прегледа историју Србије од 1804. (године). Карађорђа, оснивача српске независности, народ је напустио, а Милоша Обреновића, који је обновио независност, најурио из земље уз грдњу и псовку; зато што су обојица покушали да уведу руско-аутократски систем, са његовим пратилицама: корупцијом, полумилитарном бирокрацијом и пашинском експлоатацијом“ (Исто, 254-255).

Скерлић нас уверава да је овај Марксов текст „тако ласкав по српску нацију, врло значајан и јако интересантан по модерну Србију и по српску демократију“, мада цела Марксова прича одише оним што су, и пре и касније, он и његов саборац Енгелс мислили и говорили о Словенима; све остало је варка. У првом су плану речи које само на прво читање делују као похвала Србима (које најчешће и не зове тако!): „Југословени“ из Србије једини су потенцијални носиоци цивилизације на Балкану, они имају своју историју, своју литературу и могли би бити у центру будућих српских борби за независност, можда као инспиратор а можда и предводник. И ове и друге Марксове ласкаве речи о Србима, које се као магла мотају планином, могле би проћи да није читавог низа замагљених ставова о Русима: залажући се за одржање Турске, Западна Европа олакшава Русима да продру на Балкан; Русија је захваљујући европској „кукавичкој ратној дипломатији“ стекла изузетан положај на Балкану (Исто, 255); што више буду јачали Србија и српска националност, утолико ће бити већи руски утицај на Словене у Турској; иако под руским патронатом, Србија, да би опстала, мора од Западне Европе преузети њена „цивилизацијска“ достигнућа; само због тога што су њихове вође (Карађорђе и Милош) биле наклоњене руско­-аутократском систему и његовим „пратилицама“, Срби су их прогнали из Србије.

Не говори, дакле, Маркс о „добрим“ Србима, нити он својим ставовима противречи Енгелсу. Он се до краја супротставља руском утицају на Балкану и њиховим крвним и религијским, православним везама са Србима, лако препознатљивим и по чињеници да Енглези за Русију имају назив Раша, а то је много блиско Рашкој! У том рату против Словена (Руса и Срба) све је дозвољено, јер, „ако се збиља некад хоће да жање, мора се обратити највећа пажња када се обрађује земља и када се сеје семе“. Не би се смело дозволити да се понове догађаји из 1848. године, кад је радничка класа у Француској била поражена и кад је „победа француске буржоазије била у исти мах победа Истока над Западом, победа варварства над цивили­зацијом“ (К. Маркс и Ф. Енгелс, Наведено дело, 125).

Овај Марксов текст писан је уочи Кримског рата, у приликама које су се тада најјаче европске силе, Француска и Енглеска, желеле искористити да „источно питање“ реше у сопствену корист. Све се тада вртело око питања ко ће имати најјачи утицај у Турској и ко ће, према томе, контролисати најважније путове према Истоку; „ово питање имало је огромну важност, јер је престиж на Истоку значио и огроман престиж у Европи“ (А. В. Јефимов, Историја новога века од Француске револуције до Париске комуне 1789-1870, треће издање, Београд 1947, 114).

Енглеске и француске војне припреме за предстојећи Кримски рат Маркс је уздигао до потребе да „радничка класа“ поведе револу­ционарни рат против руског царизма, кога је увек сматрао ослонцем европске реакције. Сумњајући у спремност тадашње владе у Енглеској да зарати против Русије и отворено подстрекавајући на рат, он је у једном чланку од 20. септембра 1853. године писао да „берзански пословни људи и буржоазија који тргују за рачун целог света, заступљени олигархијом у влади, издају Европу Русији и стога, да би се пружио отпор царевим претензијама потребно је пре свега збацити срамну власт ових ниских, ропски услужних и подлих обожавалаца веау д’ор“ (златног телета). Она већ поменута прича о „добрим“ Србима само је саставни део Марксових општих погледа на словенски свет и, у складу с тим, неопходне потребе да Запад сузбијајући руски утицај на Балкану и потискујући отуд Турке, подјарми Србе. Њему се тада учинило да би и прилике у Србији томе ишле наруку јер се, како каже, „у славенској ортодоксној Србији“ поја­вила „протуруска, напредна партија (природно веома скромна у својим ре­формским идејама), чија је глава… Гарашанин“ (према Енвер Реџић, Наведени рад, 14).

Кримски рат још није био почео, а Маркс заступајући тезу да је статус кво у Турској неодржив и да Турци нису баш најспособнији да на Балкану учврсте сопствену превласт, признаје да „Србин, Бугарин, босанска раја (опет Срби – ИП), словенски сељак из Македоније и Тракије (и ово је Србин – ИП) има више националних симпатија, више додирних тачака, више средстава духовног саобраћаја са Русима него са римокатоличким Јужним Словенима који говоре једним језиком“ (Коста Милутиновић, Маркс и Енгелс и Јужни Славени, Радови 1964/1967, Задар 1969, 180 лат). Наравно, Маркс још не зна шта ће проистећи из сукоба који наговештавају војничко решење источног питања, али, за сваки случај, он подробно третира руско-српске односе. При томе, не може се мимоићи констатација да је у Србији „политичка самосталност уродила новим потребама“ и да јој је „наметнула већи саобраћај са Западном Европом“. По његовој логици, од највећег значаја за Србију јесу настојања Илије Гарашанина и његових истомишљеника да Србија не постане руска губернија или, у најмању руку, руска колонија на Балкану, него слободна независна држава у којој „цивили­зација почиње да хвата корене“. Буде ли руски утицај потиснут са Балкана, буде ли леша турскога „мртвог коња“ (Исто, 179. и 181), буде ли Србија и даље „полунезависна“, ето прилике Марксовим Немцима да Србију учине зависном!

Тумачећи Марксово схватање балканског питања и његов „руски“ смисао, немачки социјалистички писац Макс Шипел (1859-1928) објаснио је да „иза борбе балканских народа за независност лежи скривена опасност од руске хегемоније“, и да се „зато треба борити против националних подвала балканских држава, докле год револуционарна европска слобода, без обзира у којој националној одећи, не заузме престо Босфора“ (Ј. Скерлић, Наведено дело, 253-255).

Поразом у Кримском рату, Русија је остала без неког битнијег утицаја на европску политику, а од њеног протектората над хришћанским народима на Балкану, што ће рећи и над Србијом, остало је само сећање. Улога руског царизма као „европског жандарма“ престала је, а о руској „контрареволуционарности“, с обзиром на прохујала „револуци­онарна“ времена у Немачкој, више није имало смисла говорити. Што се Јужних Словена тиче, односно Срба, било да се радило о Србима „угар­ским“, или „аустријским“, или „турским“, они су остали без свог руског протектора. Била је „укинута“ и нада да би протекторат могао васкрснути, јер је граница енглеског и француског утицаја у Турској (према томе и у српским крајевима под Турском) постављена тако да није давала наде ни Русији ни Србима.

Са Марксовог и Енгелсовог гледишта, ни на Русију, а нарочито не на Јужне Словене, односно Србе, није више требало трошити време. По њиховом мишљењу, већ је била остварена „револуционарна“ парола са саме средине фебруара 1849. године која је позивала на физичко, или биолошко, уништење Словенства: „Нека тада буде борба, ‘неумољива борба на живот и смрт’ са Словенством; борба до истраге и безобзирни тероризам“ (К. Маркс и Ф. Енгелс, Наведено дело, 237).

Бавећи се руским „господством“ на Балканском полуострву, Енгелс не може а да се не присети како је у револуцији 1848/49. године, Аустрија, „тај истрајни и тврдоглави противник руски баш на граници балканског полуострва, био доведен маџарским и бечким устанком до ивице пропасти. Да су Маџари изашли као победиоци из ове борбе, онда би то дало новог маха целом револу­ционарном покрету у Европи“ (Ф. Енгелс, Спољашња политика руског царства, Београд 1896, 31). И не може а да се са жаљењем не присети како су на Берлинском конгресу „Румунија, Србија и Црна Гора повећане и оглашене независнима заузимањем Русије“ и да су јој због тога „богме обвезане“, те да је Турска, „губитком толиких предела изнемогла и дужна, била у потпуној зависности од Русије тако, да су, по руском врло правилном појимању, Босфор и Дарданели били код ње још само на привременом чувању, а стварно већ припадали Русији. Изгледало је дакле, да Русија треба само да избере моменат који јој се буде чинио најзгоднији па да се дочепа и ‘кључа своје куће’, кључа свога главнога циља – Цариграда“ (Исто, 39-40).

Поверује ли се свим тим Енгелсовим тврдњама о руским плановима и циљевима, онда се као сасвим разложно мора прихватити и његово „читање“ руске штампе, по коме испада да „цела Русија само сања о освајачкој политици царевој; ту нам је све шовинизам, све панславизам, све ослобођење Хришћана од турског и ослобођење Словена од маџар­ско-немачког јарма“ (Исто, 43). Све ове особености руске толико су значајне за будуће европске односе, да би њиховим остварењем дошло и до нестанка Хабзбуршке монархије. Друкчије речено, основни предуслов за даљи опстанак Аустрије јесте да она „служи као баријер руском напредовању ка Цариграду. Кад Босфор не буде више у опасности од Русије, и Европа неће имати никаква интереса да својом снагом и својим угледом подржава овај шарени комплекс од најразличнијих народа. Исто ће тако за Европу бити без интереса и све тако звано источно питање, то значи да ли ће се Турска још и даље задржавати на земљишту словенском, грчком и албанском, а и борба око тога, коме ће припасти улаз у Црно море, јер ово нико више неће бити у стању да монополише на штету целе Европе. Маџари, Румуни, Срби, Бугари, Арнаути, Грци и Турци успеће најпосле сами, без страног уплитања, да рашчисте своје несугласице, заокруже своје националне границе, а своје унутрашње осносе удесе по сопственој вољи. Према свему овоме јасно је, да је највећи непријатељ аутономије и слободног груписања народа између Карпата и Јегејског мора баш исто оно царство (руско – ИП), које је, под видом неког ослобођења тих народа, радило, да утврди своју владу над целим светом“ (Исто, 46).

Е, а да се тако нешто не би десило, треба у Русији срушити цара и увести „какво представништво народно“. После тога ваљало би створити руско-француски савез, „као природан и врло користан… да појача револуционарни покрет у Француској, и биће добит за цео пролетаријат, који се за ослобођење бори… Тиме онда отпадају и сви они наговори за наоружавање, које је Европу у грдан логор претворило, и које нам намеће рат… Свим тим добија Запад могућност, да се развија на својој природној основици, слободно, без страног уплитања, и да се бави задатком, који му је сама историја наметла: сударом између буржоазије и пролетаријата и прелазом капиталистичког друштва у социјалистичко. Пропаст самовласти цареве у Русији и непосредно ће помоћи да се овај процес обави. Онога дана, кога се овај последњи снажни грудобран европске реакције поруши, дуваће и Западном Европом са свим други ветрови“. Не деси ли се тако нешто, каже Енгелс, Европа ће уклизати, „као каквом веома нагнутом равни, у пропаст једног светског рата, какав се до сада још није видео. И само је једно може у томе зауставити: промена система владавине у Русији“ (Исто, 47-48).

Енгелсу се заиста мора признати да је врло рано наговестио будућа ратна догађања у Европи, али је потпуно омануо у погледу њихових узрока и повода. Као добар германски националист, он је сталним понављањем приче о „руској реакционарности“ и „руској опасности“ вешто прикривао намере Немачке и Аустрије да ојачају свој политички и економски утицај у читавој Европи, али и да се територијално прошире на рачун словенских народа, не само оних јужно од Дунава и Саве, што би им био тек први корак у будућем продору на Исток. Обећавајући вечити мир у Европи уколико буде срушено руско царство, Енгелс је својом причом припростом западноевропском свету уливао страх од наводне сталне руске опасности, док је Русима и Србима, мало више припростим, усађивао илузије о благостању без руског цара, без „реак­ционарне“ Русије и осталих „реакционарних“ Јужних Словена, односно Срба, без војске, без вере, без породице и без отаџбине. Германски поход на Исток не би се могао извести ако се не оствари све поменуто руско и српско „без“. Дотле, онај предложени руско-француски савез довео би до револуције у Француској и, сасвим сигурно, до слабљења француског утицаја на пангерманску идеју. У Европи би, значи, тада постојао само германски утицај и велика би била само Немачка, Енгелсова германска домовина.

За крај

Без обзира на то што ће се о помињаним ДруговимаСвојихДругова, или о сваком од њих појединачно, у званичним историчарским и идеолошким круговима изрећи понекад и која негативна реч, неким додатним објашњењем увек ће се показати да се свака „класичка мисао“ може сматрати „пуним поготком“. Примера ради, своје теорије о „великим“ и „малим“ нацијама, о „реакционарним“ и „револуционарним“ народима, о „отпацима“, „олупинама“, „варварима“ и „цивилизацији“, Енгелс је доми­шљао на „аустријском националном материјалу“. У том склопу наћи ће се и југословенствујући закључак брозовске „науке“ да је он „свакако погрешно поступао одричући могућност малим, неразвијеним, тзв. неисторијским народима да иду путем прогреса“, али ће се оправдање што неке његове „историјске анализе“ представљају „научни промашај“ наћи „у прилазу историјској материји који не дозвоља­ва никакав поремећај у европским односима створеним током вишесто­љетног и хиљадугодишњег развитка“. Ову „мисао“ заиста је тешко разумети, али ће се она додатно објаснити ставом да је Енгелс, као „велики дијалектичар… био непоправљиви скептик када су у питању способности малих нација за историјски прогрес. Пошто су оне историјски заостале, остваривање њихових интереса долази по правилу у сукоб са историјским тежњама великих нација, чије оживотворење носи општи прогрес. А општем прогресу, чији је протагониста европски пролетаријат, тј. пролетаријат западне и средње Европе, неизбјежно мора да буду под­ређене тежње неразвијених за националним ослобођењем. У тој перспек­тиви неразвијени, заостали са својим националним тежњама представљају конзервативну историјску снагу, насупрот великим народима који су доказали велику активност у историји и потврдили своју животну способност. Ако имамо у виду да мали народи, аустријски Славени, ‘отпаци’ и ‘олупине народа’, у доба револуције 1848. године нису имали модерних друштвених класа, буржоазије и пролетаријата, да је у то вријеме пролетаријат био историјска реалност европског Запада и Средње Европе, да је већ био снажно иступио са својим револуционарним захтјевима, да су ту нову снагу заиста могле да покажу само велике западноевропске и средњоевропске нације, усљед чега су представљале прогресивну историјску снагу, онда ћемо разумјети историјске корјене Енгелсове тезе да су покрети малих народа за националним ослобођењем 1848. били историјски регресивни, јер су угрожавали револуционарни покрет великих и развијених“ (Е. Реџић, Прилог разматрању Енгелсове теорије о историјским и неисторијским народима, Философија број 3, Београд 1967, 40).

Из свега тога произилази као „неоспорно да Енгелс није гријешио тврдећи да велике и развијене нације представљају носиоца општег прогреса, који је он видио у лицу европског пролетаријата“, али, зато, све то посредно мора значити да се оправдава и његов општи став о регресивности, односно реакционарности малих народа.

И Срба међу њима.

Илија Петровић / Балканска геополитика