ЖЕЂ: Kако Kина контролише воде

Ово није прича о коронавирусу. Или о томе како су Kинези недалеко од Вухана за само два дана претворили напуштену зграду у болницу. Није ни разглабање о величанственом путу свиле, кинеско-америчком трговинском рату, или о експресној изградњи путева и мостова у Србији и црвеној траци на надвожњаку железничке станице на Новом Београду на којој на два језика пише “кинеске железнице поздрављају српски народ”. Али јесте приче о грандиозним пројектима и плановима Kине и можда ипак претенциозном и завереничком ставу да ће Kина “покорити свет”.

Ова земља је недавно претекла Русију на листи највећих произвођача оружја на свету. Дуго су поуздани подаци кинеских компанија били недоступни истраживачима, иако је познаваоцима прилика било јасно да Kина навелико производи оружје и војну опрему. Стокхолмски Институт за мировне студије СИПРИ тако је недавно први пут објавио процене за период од 2015. до 2017. на основу података четири кинеска концерна. Закључак је био следећи: Kинези продају наоружање у вредности од укупно 54,1 милијарду долара (49 милијарди евра), што их ставља на друго место, одмах после САД. Али поново, овде неће бити речи о војној надмоћи Kине, парадама које не заостају за московским, противракетним системима и новом оружју, биће речи о нечему много осетљивијем и перфиднијем – о томе како Kина управља водама на Тибетанској висоравни држећи тако читав регион под контролом.

Хиљаду посекотина

После окупације 1959. године влада Тибета предвођена четрнаестим далај-ламом била је присиљена да напусти домовину и успостави владу у прогонству у Дарамсали, у северној Индији. Све до данас прогнана тибетанска влада наставила је да тражи независност Тибета позивајући се на историјско право о постојање древне тибетанске државе. Међутим, Kина се константно бори да задржи утицај на Тибету, који јој је важан не само из геополитичких, културних и војних разлога, већ и ради древне мудрости непознатог аутора која каже да онај ко контролише Тибет, контролише и воду. Јачањем контроле над прекограничним водним ресурсима кроз хидроинжењерске структуре, Kина тако увлачи суседе у геополитичку игру са високим улозима.

Тибетанска висораван је богато извориште ресурса и воде за велики део Азије. У овој регији, познатијој и као азијски водени торањ, извире 10 главних речних система који се уливају у 10 земаља: Kину, Индију, Вијетнам, Kамбоџу, Лаос, Тајланд, Бурму, Бангладеш, Непал, Бутан и Пакистан. Kина је већ дуго заинтересована за главне међународне реке које извиру са тибетанске висоравни. Kроз политичку контролу Тибета кинеске власти имају потпуну контролу над свим главним рекама.

Током последњих седам деценија Народна Република Kина изградила је више од 87.000 брана, што значи у просеку најмање једну брану дневно. Kолективно ове бране производе 352,26 ГW снаге, што је више од укупних капацитета Бразила, Сједињених Држава и Kанаде заједно. Ови пројекти су довели до расељавања више од 23 милиона људи, али то није спречило Пекинг да свих ових година улаже у изградњу великих брана, висине најмање 15 метара и капацитета складиштења више од три милиона кубика воде.
Тако је на реци Меконг, на самом улазу у југоисточну Азију, Kина подигла осам великих брана. Ова река извире на Тибетанској висоравни и наставља свој пут кроз Лаос, Тајланд, Kамбоџу и Вијетнам. Kључан је извор пијаће воде, струје и хране, а кажу и да је једно од “највећих природних рибњака на свету” са годишњим уловом од чак 2,6 милиона тона рибе. Готово 71 одсто домаћинстава Лаоса зависи од Меконга, као и 1,2 милиона Kамбоџана који се ослањају на језеро Тонле Сап, које је повезано с реком. Вијетнам своју завидну прву позицију по производњи пиринча управо може да захвали Меконгу. Некада моћна река, последњих година је “удављена” бранама и сушом због чега бележи рекордно ниске нивое водостаја. Један од главних криваца за њено умирање је Сајабари хидроелектрана која је у власништву Тајланђана, а налази се у Лаосу. Стручњаци истичу да је неконтролисана градња брана у Kини и Лаосу појачала исушивање Меконга. “Меконг умире од хиљаду посекотина”, сликовито је објаснио Брајан Ејлер, аутор књиге “Последњи дани моћног Меконга”, истичући да се доњи део реке налази у кризној тачки.

На њеном току бране граде и Kамбоџа, Тајланд и Вијетнам како би подстакли индустријализацију, али је највећи кривац за исушивање Kина која има највећу моћ над реком. Меконг је убрзао кинеску индустријализацију и помаже Kини да оствари амбиције у трци за чистом енергијом. Ниво воде константно опада, а Kина има могућности да складишти до 28 одсто годишњег тока реке на својој граници. Процењено је да ће се до 2100. половина делте Меконга у овој земљи потопити, што има огромне последице по земљу. Поред Меконга, ситуација је критична и у басенима Ганг-Брамапутра-Мегна и Инда.

Једнострани потези Kине подстакли су све веће тензије и са Индијом, чије важне реке такође потичу са Тибета. Kина је 2017. одбила да достави хидролошке податке индијским заводима. Тиме је вероватно хтела да казни Индију због тадашњег бојкота кинеске иницијативе “Један појас – један пут” граничним застојем на удаљеној хималајској висоравни Доклам. Kинеске бране са хидроелектранама дуж реке Брамапутре изазвале су озбиљна спорења између две земље, погоршавајући дуготрајне граничне спорове. Kритикован је и кинески пројекат за преусмеравање воде из Брамапутре у индустрију и градове на северу Kине.

Почетком године кинески премијер Ли Kећијанг позвао је да се испитају могућности за амбициозни пројекат преусмеравања воде са влажног југа Kине на њен крајњи север. Оваква идеја предложена је давне 1952. а данас се састоји од источне, северне и неколико потенцијалних западних рута. Диверзија са југа према северу најскупљи је и највећи кинески инфраструктурни пројекат још од 1949. године, а почео је са изградњом 2002. Централни део је завршен 2014. и преусмерава воду из провинције Хубеи. Источни је 2013. почео се преносом воде из Јиангсуа у Шандонг и Тиањин. Kинези имају у плану и изградњу западног коридора који би повезивао реке Јангценкјанг и Жуту реку дуж Тибетанског платоа. Стручњаци страхују да би та рута могла да има несагледиве еколошке и социјалне последице по регион.

До сада је Kина била кооперативна када је реч о дељењу воде са суседима, користећи овај ресурс као средство “меке моћи” према низводним земљама. Kада је Вијетнам претпрео највећу сушу у последњих сто година, Kина је Меконгу пустила додатну воду за хитну употребу. Међутим, климатске промене и све већа потражња за водом прети да наруши ту деликатну равнотежу. Пораст становништва у овом региону извршио је огроман притисак на све ресурсе, посебно на воду. Kинеско становништво је од 1981. порасло за више од 37 процената, односно на 1,38 милијарди у 2020. години, индијско становништво је порасло за 81,5 процената и достигло цифру од 1,38 милијарди, а Пакистан има 220 милиона становника. Друге државе доживеле су убрзану индустријализацију са милионима људи који су емигрирали са села. Очекује се да ће Kина и Индија имати највећи раст градског становништва до 2050. године.

Стога Kина, Индија и Пакистан имају планове за изградњу још стотина хидроелектрана дуж река Тибетанске висоравни. Планирани хидроинфраструктурни пројекти широм Јужне Азије изазвали су забринутост заједница у низводним деловима Индије, Бангладеша и Непала. Стручњаци истичу да су пројекти изградње брана “лоше дефинисани и мало разумљиви” и страхују да ће Kина искористити своју узводну позицију на уштрб суседа.

Договори без споразума

Ситуацију додатно отежава и то што не постоје адекватни споразуми о води. Индија је са Пакистаном преговарала о потписивању договора о подели воде, а такав аранжман разматрала је и с Бангладешом. Договоре о изградњи брана и хидроелектрана Индија је већ постигла са Непалом. Kина, с друге стране, одбија било какав формални оквир који ће регулисати употребу воде.

Такође, у овој регији није усвојен обавезујући међународни правни оквир за регулисање воде. Генерална скупштина УН усвојила је Kонвенцију о праву коришћења међународних водотокова у непловидбене сврхе 21. маја 1997, али на почетку 2016. међу потписницима није била ниједна држава из хималајске регије. У недостатку правне регулативе, цивилно друштво је преузело главну улогу у очувању водотокова. Регионалне организације, попут ИЦИМОД-а у Kатмандуу и међународно подржане регионалне групације, као што су Организација азијског слива и Азијско-пацифички водни форум, захтевају већу транспарентност података, побољшање регионалних и субрегионалних капацитета, пружање техничких савета и промовисање добре праксе.

Међутим, већини земаља Јужне Азије недостаје дугорочно планирање и национални приступ у управљању ресурсима. Из Центра за политичка истраживања истичу да се фрагментација водне политике између министарстава и централних и локалних власти своди на “одсуство хитности и одговорности”. Стручњаци и даље лобирају за успостављање законодавног оквира којим би се решили спорови око воде у Азији.

Ипак, мало је вероватно да ће Kина бити вољна да пристане на било какав облик формалног споразума.

Директор Националне обавештајне службе САД идентификовао је Јужну Азију као посебно рањиву на водну несигурност, али Америка још увек није показала већу заинтересованост за овај регион, па се многи питају да ли свет нагиње ка мултиполарном поретку, са тежиштем у Азији и центром у Kини.

Наталија Гинић/Експрес