СИРИЈА ЋЕ ТЕK ДА ГОРИ: Турци убили четири руска специјалца!

Турска је једна од највећих непознаница међународних односа и међу политичким аналитичарима, док западни дипломатски свет још изгледа потпуно неспособан да разуме планове Реџепа Тајипа Ердогана.

Доста се расправљало о тврдоглавој одлуци Анкаре да купи руске противваздушне системе С-400, али након тога није уследио никакав трауматични раскол унутар НАТО пакта, чак ни размимоилажења с Европском унијом и Сједињеним Државама, што су многи очекивали.

Једнако лажна била су предвиђања оних који су веровали да се ствара турско-руски савез и да су договор и куповина система С-400 симболизовали његово рођење, јер су Анкара и Москва данас подељене до нивоа да се тешко може говорити о савезу, иако постоји ниво сарадње на високом нивоу коју, пре свега, захтева ситуација у Сирији. Међутим, колико год се трудили да прикажу то као јако партнерство, Москва с Анкаром не може да буде уједињена против Запада.

РУСKИ СНАЈПЕРИСТИ УБИЈЕНИ „ТУРСKИМ ХИЦИМА“?
Након неколико дана контрадикторних информација, коначно је стигла потврда од стране руског министарства одбране која говори зашто Русија не попушта Ердогану у Идлибу и питање је како ће се све завршити. Чак су и заједничке патроле на североистоку Сирије упитне и неколико патрола спровели су сами Руси.

Разлог свађе иза затворених врата није толико Идлиб, колико убиство четири руска припадника специјалних снага које су раније ове недеље убили припадници протурских исламистичких милиација на северу арапске земље.

Руски војни стручњаци који су погинули у Сирији били су снајперисти, за Ехо Москве изјавио је посебни дописник Нове Газете Ирек Муртазин.

“То су била два пара снајпериста из центра специјалне намене ФСБ-а, од којих су два официра. Према нашим информацијама, ти снајперски парови су требали да јамче безбедност неком врло озбиљном састанку на граници између Турске и Сирије. Настала је ситуација у којој су милитанти пуцали и на јединице турских специјалних снага, које су такође биле укључене у обезбеђивање овог састанка с турске стране”, рекао је Ирек Муртазин и додао да је ситуација “корисна свима, али не и Башару ел-Асаду”.

Раније је руско министарство спољних послова признало смрт руских и турских војних специјалаца у Сирији. Истовремено, дипломати не наводе датум, нити околности инцидента, нити број жртава. Министарство спољних послова саопштило је како је средином јануара војска покушала да уведе режим примирја на северу Сирије, али су руске војнике напали терористи“. Kремљ је крајем ове недеље одбио да коментарише ове поруке. Овде из терминологије видимо да су „терористи“ припадници неке од фракција протурских исламистичких милиција и Русија за инцидент сматра одговорном Анкару. Тврдње од стране неких турских медија да су то могли да буду Kурди, Руси нису хтели ни да коментаришу.

У сваком случају, чини се да се напетост између двеју земаља вратила на ниво из 2015. године, када су турске оружане снаге обориле руски Сухој-24 на граници са Сиријом. То објашјава и максималну руску помоћ сиријској војсци у Идлибу, где Москву не занимају захтеви и апели Турске за заустављање кампање у Идлибу.

Ердоган је такође тај који, иако званично тежи уласку у ЕУ, спроводи политику неоимперијалне експанзије унутар Европске уније и његових подручја утицаја, од Балканског полуоствра до средњег и источног Средоземног мора, користећи мигранте као оружје за уцењивање и контролу Брисела. Штавише, иако је део Северноатлантског савеза, Анкара је у отвореном сукобу с неким његовим чланицама. Грчком на првом месту, али и Француском и Италијом којима не дозвољава експлоатацију кипарских лежишта гаса у источном Медитерану.

ТУРСKА ЗАМKА ЗА ЕУ И РУСИЈУ
Турске акције на међународној сцени имају само једно објашњење: Турска не верује ни у какве савезе. Сваку везу успоставља ради постизања краткорочних циљева и те везе су неидеолошке, ​​прагматичне и темеље се на логици нулте вредности, то јест, на идеји да само једна од две стране може и треба у потпуности да има користи од привременог партнерства. А та страна је Анкара, наравно.

Тако је Анкара пристала да задржи три милиона азиланата с Блиског истока, али заузврат намеће исплату шест милијарди евра за њихово издржавање, иако већ има користи од тих људи које експлоатише као јефтину радну снагу, док континуирано прети Бриселу раскидом споразума ради добијања нових уступака.

Врло слична стратешка линија се види у односима према Kремљу, ког Ердоган покушава да уцењује као и Европу. Ердоган је успео да се представи као да поновно подржава Башара ел-Асада на власти, али је у замену тражио од Русије индиректну контролу над северном Сиријом, званично са антитерористичком функцијом.

Kада је добио део онога што је тражио, повећао је своја потраживања и почео да врши већи притисак на Дамаск и Москву, што је откривено у недавним сукобима са сиријском војском и употребом нерегуларних исламистичких терористичких снага које су биле ангажоване и у активностима против руске војске. Ово је врло опасна игра самоувереног турског председника Ердогана и све што се сада догађа у Сирији треба гледати кроз призму напетости у везама Анкаре с Москвом.

Исти сценарио се понавља у Либији, која се после Гадафија претворила у територију освајања, где је хаос привукао пажњу нових сила, попут Русије, Египта, Саудијске Арабије, разбијајући хегемонске снове Париза.

У Триполију су, као и у Сирији, Руси и Турци на супротним странама јер разлози различитости надмашују све конвергенције, које су у превладавјућем наративу у медијима прилично увећане.

Турски модус операнди не само да указује на једноставан опортунистички поглед на међународне односе, већ и на чињеницу да када „султан“ крене с дипломатијом удварања, он истовремено припрема издају. Али, то су врхунски стратези и аналитичари вероватно одавно схватили, док европским вођама по правилу треба више времена да виде очигледно.

СПОРАЗУМ С ВАШИНГТОНОМ?

Односи између Анкаре и Вашингтона су данас знатно бољи него они с Бриселом и Москвом, а чврста линија Трампове администрације током дипломатске кризе везане за притвор америчког протестантског пастора Ендру Брансона могла би делимично да објасни разлоге ове везе.

У ствари, за разлику од Европске уније, Бела кућа није подлегла претњама или уценама и покренула је мини трговински рат, попраћен шпекулативним нападима на турску лиру, што је у неколико недеља уверило Ердогана да направи корак натраг, да престане да користи реторику сукоба и пристане да ослободи Брансона.

Након што је враћена хијерархија моћи и свако је узео улогу која му припада, могуће је да је Трамп уверио Ердогана да покрене сукоб с ЕУ и Русијом, који су међу главним циљевима америчке спољнополитичке агенде, заједно с Kином. То би објаснило политику максималног притиска против ЕУ и Русије и варљиве двоструке игре које САД воде против Kине.

Међутим, турска замка могла би средњорочно и дугорочно да утиче и на Вашингтон, јер крајњи циљ Ердогана и елите која га окружује остаје потпуна слобода маневра у међународним односима. Ова посебна историјска коњуктура захтева непријатељски став према Бриселу и Москви, али дуга традиција промена на терену и суптилне двоструке игре Анкаре остављају могућност историјског преокрета и против Беле куће.

(logicno.com)