ШИРЕЊЕ АМЕРИЧКЕ КУЛТУРЕ: А од ЦИА … Нобел!

Руски аналитичар Андреј Соколов у аторском тексту за угледни руски портал stoletie.ru на тему утицају ЦИА на савремена културна дешавања наводи да у савременом свету међу културним делатницима ЦИА има статус «чувара културе», што је закључио на основу сведочења културолога. Прво наводи мишљење историчарке уметности, професора универитета Лејле Кантор Казовске, која је и кустос одређених изложби у Москви (на рачун државног буџета). Казовска каже: «Дође ми да се распишем о улози ЦИА у савременој историји уметности. Кад би ви знали да је ова организација културно најобразовнаија и најпрефињенија од свих државних структура САД. Захваљујући њој процветао је Музеј савремене уметности и створен је Конгрес за обнову слободе културе. ЦИА сматра да треба имати конкуренцију и могућности за представљање својих достигнућа на пољу културе, а не на бојном пољу – јер култура ‘омекшава морал’.»

Наравно да дотична историчарка уметности «није разумела» зашто је важно «омекшати морал» противника, као ни то зашто их ЦИА користи. Али то постаје јасно када се погледа у њену биографију (емигрирала 1992. живи у Израелу, предаје на тамошњем универзитету, аутор бројних књига из историје италијанске архитектуре и уметности XVI-XVIII века. Такође се бави уметничком критиком, поставља изложбе, политички је либерал…).

Управо Казовска има значајну улогу у формирању посебног типа уметничке авангарде у Русији, повезане са деснолибералном традицијом, а не левом, како је то на Западу. Према њеном мишљењу руски образац авангарде са деснолибералном идеологијом пренесен је у уметичку средину «копирајући амерички образац». При томе, прихваћена идеологија учинила је овај уметнички покрет латентно политичким, односно антируским. Другим речима, либерали су пренели уметнички рецепт из САД у Русију да би деловао у сфери политике. А све је урађено, како они сами признају, «уз помоћ интелектуалаца из ЦИА». Ипак, најважније откриће које је Казовска поделила са јавношћу јесте да руски либерали све што стварају у култури и уметности раде заправо за рачун ЦИА.

ДЕСТРУКТИВНИ ДОКТОР ЖИВАГО

«О улози ЦИА у уметности» зна се много и без професорице Казовске. На пример, сада се зна да је Нобелова награда за књижевност Борису Пастернаку за роман «Доктор Живаго» додељена уз директну интервенцију ЦИА. У недавно отвореним државним архивима САД (овде се ради о документима из децембра 1957.) види се да ЦИА саветује да ова књига буде штампана у великом тиражу, да је медији подрже и рекламирају, али и да аутор добије Нобелову награду. Саветовано је и да се књига преводи на друге језика уз подршку великих издавача са Запада. ЦИА је «Доктора Живага» препоручила због њеног деструктивног потенцијала на морал и вредности грађана СССР-а («књига помаже подривању совјетског идеолошког система»). Данас такође знамо да је у оквиру тајног идеолошког сситема рата Запада за разбијање комунистичког система и рушење СССР-а, ЦИА преко агената од 1958. до 1991. у државама Источног блока међу социјалистичке читаоце 10 милиона књига и часописа».

                           Борис Пастернак

Пастернак је одбио да оде у Швајцарску и прими Нобелову награду, али времена су се променила. ЦИА је преузела нову генерацију руских либералних књижевника «којима је загушљиво у Путиновој Русији». Писац популарних детективских романа Борис Акуњин (Чхартишвили) одавно живи у Француској, Михаил Шишкин и Јелена Чижова у Швајцарској, Људмила Улицкаја у Италији, итд. Кад год им затраже разговор, они понављају мантру «режим не дозвољава да се слободно ствара», мада је истина, како наводи Соколов сасвим другачија. Сви они желе да буду ближе својим послодавцу, тако цењеном «спонзору уметника» ЦИА!

Књижевници и други уметници своје услуге не наплаћују увек у «сребрњацима», него и у наградама. Културни посленици се често поносе државним наградама својих домовина, а с глобализацијом то им је постало премало. Сада су популарна признања светских центара моћи. Михаил Швидкој, бивши министар културе Руске Федерације, аутор пароле «Руски фашизам је гори од немачког!»,  добио је орден Француске, а пре тога је добио Велики официрски крст «за заслуге пред Федеративном Републиком Немачком». Пољска му је доделила златну медаљу «за заслуге у култури Gloria Artis». Понео је и орден «За заслуге пред Италијанском Републиком» и орден Легије части Француске, затим литванкси Крст признања, чилеански орден Габриела Мистрала и награду Рro Merito Melitensi Малтешког реда.

Књижевни критичар Јевгениј Лобков примећује да су писци из либералног круга своју антируску позицију објаснили тако да «припадају носиоцима оригиналног мишљења, а не тупој набилдованој маси (буквално тако називају руски народ)». Себе сматрају «пророцима», говоре истину, иако их нападају, омаловажавају и потцењују, а изјавили су: «Ми смо са хомосексуалцима». Организовали су опструкцију «Закона Диме Јаковљева», називајући га «законом подлаца», иако су схватали да има геополитички смисао. Усвојивши овај закон органи власти су објавили рат најорганизованијој мафији – трговцима деце. И када их је један стари пролетерски културни делатник поново упитао с ким су, они су одговорили «ми смо са мафијом, са трговцима децом».

СЛУЧАЈ КАПОТЕ

Руски аутори нису сами када упозоравају да је ЦИА приграбила сферу културе. На то упозорава и кубански писац и двоструки агент Раул Капоте. Он наводи да ЦИА користи људе из сфере културе (писце, кинематографе, публицисте итд.) ради подривачких делатности и извођење државних удара. Схема ЦИА се користи од давно, а примењује се и у великим државама попут Русије, али и средњим попут Украјине и Аргентине. „То није теорија завере, већ реалност“, нагласио је Капоте. „ЦИА има реалну контролу над средствима за масовно информисање и индустријом културе у САД, али и већини држава света“, нагласио је у интервјуу порталу Sul21.

Кубански писац је радио као агент кубанске обавештајне службе од 2004. до 2011. са задатком „да створи нови тип опозиције“, способне да после смрти Фидела Кастра изведе на Куби обојену револуцију ради свргавања комунизма. Иако се, дакле, ревоуција назива „обојена“ или „мека“, према 198 предложених метода ненасилног деловања (198 Methods of Nonviolent Action) њеног идеолога Џина Шарпа, укључује и противзаконите акције, посебно за време „метежа“ (против власти, Тачка 148). „Ненасилне акције“ трају све док влада не изгуби контролу над ситуацијом у земљи. Циљ није да се влада смени већ да се изазове хаос, а потом наступају екстремније методе. Према тврдњама кубанског обавештајца, ова стратегија се примњивала и примењује у Венецуели, Ирану, Либији, Украјини итд.

Капоте је заврбован као двадесетогодишњак. Био је члан омладинских организација критички настројених према влади, а пошто ЦИА увек ставља акценат на рад са младима преко НВО, био је идеалан за агента. Када је 1994. постао лидер синдиката кубанских радника запослених у култури (4.000 чланова), јер се у овој организацији налазили и глумци, музичари, писци итд. од тада се контакти са ЦИА умножавају. Све до и формалног запослења у ЦИА 2004. Капоте је сарађивао са УСАИД-ом и Панамеричким фондом развоја. Од 2004. почео је да добија конкретне задатке да сарађује у «културном рату и рату идеја» против Кубе. То су сложени изрази политичких и идеолошких диверзија који се називају «културни рат». Ово им иде од руке, јер контролишу већину медија у САД, али и у свету.

Идеја ЦИА је била да се створи «нови тип опозиције», а то спроводе преко система стипендија, односно програма студија које похађају будући опозиционари. На пример, уколико се студент определи за програме потпуно аполитичких назива (историчар уметности, светска књижевност, историја Израела итд.) увек се предаје о томе како «ненасилним путем свргнути неки режим». Невероватан је број данашњих светских лидера који су прошли ове програме, наглашава Капоте. Овакви курсеви постоје у Институту Алберта Ајнштајна, «српском» Институту ненасилне борбе («Канвас»), али главни новац долази од државе. Према проценама ЦИА, успех је ако један од 10 оваквих студената постане политички опозицонар.

Капоте је «изашао из игре» 2010. када је Запад напао Либију, «тада ме је кубанска влада замолила да узмем учешче у друштвеном разобличавању делатности ЦИА», што сам прихватио.

Колико ЦИА улаже у културу показао је и Чеслав Милош (право презиме Милошевич, иначе је пореклом из Белорусије, иако се биграфијама наводи да је Пољак), који је побегао 1951. године на Запад. Видно изненађен америчким културним програмом изјавио је: «Мирис огромног новца осећа се на километар», наводи Патрик Ајбер за амерички часпис «Њу рипаблик». Ајберг га, између осталог, сврстава међу књижевнике агенте ЦИА. Милош је био међу онима којима је логистику обезбеђивала ЦИА, те је зато путовао да држи предавања и промомовише књиге, имао помпезне конференције за новинаре, његови текстови и прикази његових књига имали су престижно место у медијима јер су његови политички ставови и погледи уживали симпатије код западне публике и спонзора.

ЦЕНУ ЈЕ ПЛАТИЛА КУЛТУРА

                                           Џоел Витни

Има аутора који не деле одушевљење либерала због финансијског спонзорства културе од стране ЦИА. Џоел Витни, аутор књиге «Како је ЦИА преварила најбоље писце света», тврди да је ова шпијунска организација одговорна за садашње лоше стање у књижевности и култури уопште. Наиме, ЦИА није разликовала «добре» и «лоше» књижевнике, већ само оне који јој помажу у рушењу нежељених влада (по правилу левих и заиста демократских). Култура је због тога постала оружје, а не подручје слободног стваралаштва. Тако су уништиле и саму књижевност, јер ЦИА није давала само новац за објављивање књига, већ и стварала друштва књижевника, часописе, издавачке куће итд. Наравно и друге области културе биле су под будним оком ЦИА, те су сви на крају били везани или за професионална удружења или часописе, издавачке куће итд. које је основала америчка агенција са јасним политичким циљем. Све то, наравно, није доприносило развоју културе, него њеној злоупотреби у политичке сврхе, што на крају резултира њеном деградацијом. Године 2012. објављен је научни рад о познатом часопису «Парис ривју» као пројекту ЦИА за манипулацију у области културе. Заправо у раду је потврђено сазнање објављено 1977. у листу  «Њујорк тајмсу» да је оснивач «Матисена» радио за ЦИА, а да је часопис био начин да се прикрије његов стварни идентитет.

Књига исторчара и новинара из Велике Британије Френсиса Стонера Сондерса, «ЦИА и свет уметности: културни фронт хладног рата» међу првима је указала на детаље стварања америчке «меке моћи» током 50-их и 60-их година прошлог века. Аутор је проучио документа у 30 архива САД и Велике Британије и дошао до сазнања како су САД уништавала левичаре и комунисте у Европи (посебно у Италији и Француској) да не би дошли на власт, те су развили дугорочне програме утицаја на културологе и интелектуалце са левице. Циљ је био двојак: требало је левичаре пребратити у «некомунисте», тј. позиционирати их у идеолошком смислу ближе социјалдемократији, а друго, одвојити их од Совјетског Савеза и учинити их анти-Совјетима.

У то време у области културе СССР је имао убедљиве аргументе, док се америчка елита мучила да формира контрааргументе и Европи предложи своју моралну и духовну снагу. Огроман успех совјетског Дома културе у Берлину 1947. изазвао је панику у Вашингтону, јер је Америка била «културна пустиња». Зато су основали Конгрес за слободу културе (Congress for Cultural Freedom) са огромним фондом и ресурсима (бројна издања, новац за симпозијуме, изложбе, концерте итд). Конгрес је требао да убеди Европљане да су Американци остварили потпуни тријумф у свим сферама људског духа. Да би се прикрила улога Конгреса за слободу културе, ЦИА је развила систем фондова за пребацивање новца и финансирање активности у сфери културе, како све деловало аутохтоно, тј. да се створи утисак да се Американци не мешају у културу.  Интересантно је да је и поменути конгрес водио агент ЦИА Мајкл Џоселсон, који је на челу ове инститције остварио завидне успехе. У зениту своје активности Конгрес је имао експозитуре у 35 држава света, објављивао је више од 20 престижних часописа, имао медијске агенције и телевизије, организовао је престижне међународне конференције, концерте музичара, изложбе и имао утицај на дељење награда свим уметницима и културним радницима који су доприносили америчкој политици, односно популаризацији «америчког стила живота».

Успеси Конгреса су подстакли Вашингтон да створи и «конзорцијум у сфери културе и образовања на челу са ЦИА», чији је задатак био да одвоји свет од комунизма и рашири идеју да свет треба да очекује амерички мир, односно живот по америчком обрасцу као спасоносну идеју. Хенри Киснџер је сараднике «ЦИА конзорциума» назвао «аристократијом која се посветила служби нацији на принципу непристрасности и која представља тајно оружје Америке у хладном рату».

У послератној Западној Европи и Европској унији остало је сасвим мало писаца, песника, уметника, историчара, научника и књижевних и других критичара који нису повезани са ЦИА. Они који оправдавају «ЦИА корпорацију» и оне који су сарађивали са њом кажу «то је битка за умове људи», јер да није тако, у њихове умове населио би се комунизам Совјетског Савеза или Путнов неприхватљиви традиционализам.

Ипак, свакоме ко зна шта је култура и стваралаштво јасно је да се властита подкупљивост и неморал не могу правдати иделогијом, она је само привремена мера квалитета. Док траје нечија власт, а онда треба погледати не само јавности у очи, него и у своје сопствене.

ИЗВОР: Печат / Зоран Милошевић