МОЛИТВА ЗА КОСОВО

Косово је, записаће песник, најскупља српска реч. 

А ми бисмо могли додати да је то и Прва и Последња српска реч, 

старија од свих других и стаменија од сваке од њих, 

њихов искон и њихово трајање.

И ниједна се од тих других не може ни сакрити међу другима 

нити се међу њима изгубити. 

Нити се представити као нечија туђа и друкчија 

јер је окаљена српском сузом 

и освештана српском душом

па посебно светли и трепери међу свима осталима. 

И чека да се врати тамо где је искована 

и где је први пут слетела у српску паметарницу.

Косово је последњи српски белег 

и најгласитија адреса испод онога Крста

за који данас знамо да се некад 

раскрилио макар од Гемера до Крита

и од делте Дунава до Трста.

Па нам сведочи да смо се испод Њега

имали када дубоко укопати

и из Лепенског вира после испливати,

с Винчом се као с вечношћу повезати

и после све то Светим Косовом овенчати.

И не треба нам слушати оне који су из Ништа никли 

па сад хоће да нас поуче да смо и ми Ништа као и они

и да би од нас било лепо да нестанемо

па да се они обуку у оне одоре које су с нас скинули.

А не схватају да оне за њих нису кројене

и да се у њих не могу увући

као што се ни у нашу кожу не могу обући.

Они нас уче својој памети. 

Па међу њима и оној да се нације стварају од Француске револуције. 

И то може бити тачно када се ради о „њиховим нацијама“. 

А што се Срба тиче, они су вазда знали 

па и онда када су Цркву утемељивали 

„да постоји аутохтони српски народ, да постоји српски језик, Cрпскa Земљa 

и да је све то – отачаство.“

И да га предводе Цар и Патријар. 

И показало се после да је многе од тих Царева и Патријара бирао Бог:

слао их да Србе воде његовим стазама

и за оно како су то чинили овенчавао их светитељством:

онога Првог – кога смо најбоље запамтили – да им Мироточи

онога другога – сина његовог – да им путеве до бесмртности отвори.

А оне друге – да охрабре и подрже да се на Божјој Стази не поклекне.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                         

И то би они који би да нас уче својој памети

хтели да нам узму и опогане,

као што су и све чега су се дотакли.

И зато ваља макар упозорити.

Они који се данас одрекну Косова могу одмах потписати да ће се, колико већ сутра, одрећи и Шумадије. И то све у складу с једним „од кључних докумената Новога светског поретка [какав је] Агенда 21 Уједињених нација [која је] поставила као свој циљ: до 2020. године успостављање апсолутне контроле над водом, земљом, биљкама, минералима, инфраструктуром, средствима за производњу, едукацијом, енергијом, информацијом и – популацијом. Контрола популације у контексту Агенде 21 за Србију подразумева насилну промену демографске структуре становништва, Нови светски поредак је Србе ставио изван закона, а спречавање развоја Србије унео у своје стратешке планове и документе“; у том смислу вреди поменути експлицитну изјаву Клауса Кинкела из 1998 (после некаквог НАТО скупа у Братислави) да ће Србија, у складу са вечитим немачким претензијама према српским просторима, бити „сведена на балканску енклаву“ и, према писму Вилија Вимера Герхарду Шредеру (2.000. године), „трајно искључена из европског развоја“. А пут којим ће се до тога стићи у Србији се обично представља као регионализација и она предвиђа да се Арбанасима, уз Косово, прикључи и прешевски регион, Босни и Турској – Рашка област (то је онај коридор који су „велике силе“ на Берлинском конгресу оставиле између Србије и Црне – да се њиме Аустрија пробије до Солуна и, узгред, као гаранцију да се те две српске земље неће ујединити, а после га други означили као „зелену трансверзалу“, тј. трасу за надирање ислама у Европу), Војводина ће бити прикључена Мађарској или обновљеној Хабсбуршкој монархији (за коју су се, иначе, борили и дедови неких њених најжешћих садашњих заговорника), Румунији и Бугарској биће препуштени источни региони. И занимљиво је, при том, нагласити да ће за оним Шоплуком који је већ искључен из српског националног корпуса отићи и онај његов најсамосвеснији део који је у Србији још преостао. И који се препознаје по двама несвакидашњим обележјима: то је српска област која је „најгушће насељена“ часописима за културу, науку и друштвена питања (Врањски гласник, Лесковачки зборник, Пиротски зборник, зајечарски Развитак, нишка Градина, Нишки зборник, Зборник Народног музеја Ниш, Пешчаник Историјског архива Ниш, алексиначки Караџић, сврљишко Бдење, Власотиначки зборник, Белопаланачки зборник, књажевачки Тимочки зборник, зајечарски Торлак), али и по томе што за тај простор имамо више дијалекатских речника него за све друге просторе од Поморавља до Истре – заједно.      

А оно што од Србије остане, тј. Шумадија и, евентуално, неки ситни делови Поморавља, планирано је за пресељавање Цигана и из Европе и из бивших југословенских република – који ће сви бити уписани у матичне књиге као да су у Србији рођени иако пре тога нису ни знали где је Србија. 

*

И на крају позив Часним оцима који нас слушају: питајте своје владике и свог Патријарха могу ли се они, тј. Српска Православна Црква (а она је провела Србе кроз све историјске олујине и несреће током последњих неколико векова), осим екуменизмом, позабавити и неким много животнијим проблемима. А један је од њих,  рецимо, да питају Српску Скупштину (и власт која је у њој изабрана) кад ће прогласити да је Косово окупирано? 

Јер ако то не учини, нека вама најави да будете спремни да последњим Србима, за које историја зна да су претрајали толике миленијуме – држите последња опела?

Јер ће вашу Небеску Србију, како је планирано, наследити – Циганска Србија.

Драгољуб Петровић 

Г. Милановац, 16. фебр. 2020.