Стари бели конзервативни Запад срушила је формула: много секса, много дроге…

ЗАПАДНИ леви либерали са размахом обележавају 50-годишњицу рок-фестивала у Вудстоку који је постао симбол 60-их.

Документарни филм „Вудсток. Три дана мира и музике“ из 1970-те данас је опет на екранима.

У току су – посвећени Вудстоку – бројни фестивали и концерти.

Нови култ Вудстока је на врхунцу, славе се мир, љубав, братство, романтика, идеали.

Свет, који је после Вудстока престао да буде црно-бели, сада је разнобојан и разнолик – како говоре поштоваоци култа.

Зар је све ово истина? Шта се у оно време стварно догађало?

Музички фестивал, који је трајао од 15-ог- до 18-ог августа 1969. на фарми (која је за то била изнајмљена) у месту Бетел, у држави Њујорк, окупио је многе звезде рок-музике Америке и Европе: The Who, Jefferson Airplane, Џенис Џоплин, Creedence Clearwater Revival, Џими Хендрикса, Grateful Dead, Карлоса Сантану и преко 500.000 младих Американаца – заиста је постао симбол 60-их.

Томе је допринело неколико фактора.

Прво, широка реклама ЛСД у изведби лудог харвардског професора Тимотија Лири, младог писца Кена Кизија (аутора романа „Лет над кукавичјим гнездом“), песника-битника Алена Гинзберга… и ЦИА са њеним програмима типа „МК-Ултра“, са изучавањем утицаја ЛСД и осталих психоделичних супстанци на човекову свест.

Гинзберг, који смислио филозофију хипика (мешавину хаотичног секса, просветљења помоћу ЛСД и дионизијског преживљавања текућег момента), а и сам термин «власт боја“ (то јест мирно, с помоћу музике, секса и зен-будизма, супротстављање „државном насиљу“), почетком 60-их није се скидао са `малих екрана`.

Направио је неколико великих емисија са писцем Норманом Мајлером у којима је разговор о литератури био обилато зачињен причама о ЛСД.

У исто време је Кен Кизи са својом `веселом бандом` – која је до калифорнијских дискотека стизала дречаво обојеним школским аутобусом – са ЛСД упознавао напредну калифорнијску младеж…

До 1965-те су све три главне компоненте контракултурне револуције – секс, наркотици и рокенрол – били спремни за старт. Шездесете су почеле.

`Престоница` хипи покрета постао је део Сан Франциска Хејт-Ешбери.

Ту су почеле да ничу комуне, а Ален Гинзберг је за њих стварао своје формуле новог мултирасно-мултикултурног живота.

Активно учешће у формирању ЛСД-културе узела је и група „Битлси“ која је ЛСД први пут пробала 1965-те, а већ 1966-те активно популарисала своја нова духовна открића у албуму „Револвер“.

Култ ЛСД међу млађаријом већ 1966-те и 1967-ме већ поприма карактер епидемије.

На дан званичне забране ЛСД у Америци – 6. октобра 1966-те – активна младеж из Хејт-Ешберија приређује „Фестивал љубави“ који ће се наредне године претворити глобалну журку (преко 100.000) и прерасти у такозвано лето љубави: много секса, много ЛСД, бесплатна клопа, немање својине, а ни било каквог погледа у будућност.

То је била апотеоза хипијевских маштарија.

Међутим, вера хипија у преображавање света помоћу музике, наркотика и слободне љубави (уз изговарање магијске формуле `Водите љубав, а не рат` коју је смислио члан маркс-фројдистичке групе социолога Франкфуртске школе Херберт Маркузе) проживела је тачно једну годину.

Већ 1968-ма била им је знатно гора.

„Обећана земља“ Хејт-Ешберија почела је да се претвара у легло проституције и криминала без основних санитарних услова. А антиратни маршеви у – хаос…

Наредна, 1969-та година, којој су леволибералне легенде и дале име Вудсток, била је, у суштини, злослутна година којој би више одговарало име Чарлса Менсона.

Син 16-годишње проститутке и несуђена рок-звезда, Чарли Менсон један је од симбола хипи-покрета и на свој начин феномен.

У време `лета љубави`, 1967-ме, Менсон је у Калифорнији створио типично хипи-комуну коју је убрзо претворио у апокалиптичку секту у чијем центру се нашла `пророчка мисија Битлса“.

Чарлијева свест – просветљена чудовишним дозама ЛСД – у „Битлсима“ је видела четири јахача апокалипсе, а у њиховој песми „Helter Skelter“ – описе последњег есхатолошког расног рата. Још је закључила да је он, Менсон, тај који је дужан да га започне.

Да би било задовољено пророчанство, чланови Менсонове секте изводе неколико убистава. Апотеоза је било убиство трудне жене режисера Романа Поланског и њених пријатеља на једном калифорнијском ранчу.

Своје последње убиство чланови Менсонове комуне-секте изводе 9. августа 1969-е – седам дана пре почетка рок-фестивала у Вудстоку.

Кад му је суђено, Менсон је изговорио и ово: «Helter skelter… то није моја музика, али ја сам чуо шта она до нас доноси. Она говори: „Побуните се!“, „Убијајте!“ Због чега мене за то оптужујете? Нисам је компоновао ту музику!“

Сам Вудсток је мало личио на обећани рај: ужасна организација, незамислива маса људи, мањак хране, воде и тоалета, вршљање дилера дроге…

Отуда и позната досетка: „Ко се сећа шездесетих – тај тамо није био!“

Била су само три мртва: један се предозирао хероином, један је пао под трактор, а још један – пао са бине. Али, то је био наговештај катастрофе која је долазила.

Стигла је у виду великог рок-фестивала у Алтамонту 6. децембра 1969-те.

„Ролинг Стоунси“ нису ни стигли да изађу на сцену и отпевају свој велики хит «Sympathy for the Devil» (Симпатија према ђаволу) кад је дошло до обрачуна између „Анђела пакла“, који су били унајмљени да чувају ред, и групе црнаца. Прерасла је у крвопролиће са убиствима..

То је био опроштај од „лета љубави“.

Измождени наркотицима убрзо су почели да се руше стубови покрета: Брајан Џонс 1969-те, Џенис Џоплин и Џими Хендрикс 1970-те, Џим Морисон 1971-ве.

Почетком 70-их у Сједињеним Државама је већ било преко 20 милиона наркомана.

Тако је казна – а за њу су се постарали фројдо-марксисти „франкфуртске школе“, господари умова целе генерације, и широки пиар леволибералне штампе – сустигла цео стари бели конзервативни свет.

Факти